Пишу: Милош К. Војиновић и Тадија Бошковић
Ноћу 8. марта 1945. године, одржан је састанак војних и политичких руководилаца Равногорског покрета. На овом састанку своју тезу о заједничком пробоју и фронту у Словенији заступао је Павле Ђуришић. Одбацио је као апсолутно неприхватљив план, по коме би морао да остави народ овдје, а он са војском да се врати на старе терене. У самој Врховној команди Србије била су подијељена мишљења,тако за бробој према Словенији били су ђенерал Дамјановић, пуковници Лука Балетић и Лалатовић и потпуковник Рачић. Ђенерал Трифуновић је био ватрени поборник да се врате натраг у Србију, односно свако на свој терн. Видећи расположење предложио је да се подијеле у двије групе и једновремено приступи извођењу оба плана. Против овог предлога био је Дража, јер би то значило разводњавање и онако не много бројних снага. Овај састанак је завршен са пат позицијом и свака страна се чврсто држала својих позиција.
Послије овог састанка донешена је одлука о пребацивању свих снага на лијеву обалу ријеке Босне, што је извршено у времену 9. и 10. марта. У међувремену, пристигле су и четничке снаге из Херцеговине под командом Петра Баћевића. Са насталом ситуацијом Баћовића су упознали Павле Ђуришић, Захарије Остојић и Драгиша Васић. Баћовић је предлог о кретању према Словенији прихватио као једину могућност. На молбу Ђуришића и Остојића, Баћовић је 15. марта пошао до Драже да га приволи да промијени одлуку и да крене према Словенији. Послије састанка Баћовића и Михаиловића обојица су заједно дошли код Ђуришића и Остојића и овом приликом је Михаиловић укратко саопштио свој план о пребацивању у Србију. Ово је био последњи састанак и виђење Павла Ђуришића и ђенерала Драже Михаиловића. Са овог беспућа кренули су у два правца ка истој Голготи.
На пут према Словенији са јединицама Павла Ђуришића, одлучили су да пођу командант Млавског корпуса, капетан Јагош Живковић, командант Рудничког корпуса, капетан Драгомир Топаловић – Гага и командант Првог косовског корпуса мајор Блажо Брајовић. Снаге Павла Ђуришића кренули су 16. марта 1945. године ка ријеци Укрини, према утврђеном плану даље у правцу Бихаћа и према Словенији. Павле се надао да би снаге Љотића и Ђујића тамо негдје могле их прихватити. На путу одступања короз село Жеравац, 26. марта, Павле Ђуришић се састао са ђенералом Дамјановиће, пуковником Љубом Јовановићем – Патком и потпуковником Синишом Оцокољићем – Пазарцом, који су кренули за Словенију. Ђенерал Дамјановић је упознао Ђуришића са Дражином намјером о стварању Истакнутог дијела Врховне команде, као и о свом постављењу за команданта свих обједињених националних снага, које су већ у Словенији.
У међувремену пуковник Остојић послао је курире босанским четничким командантима, Вранешавићу, Томашевићу и другима, и заказао им састанак за 2-3. април, у селу Разбоју на Лијевчу Пољу. Тридесетог марта четничке снаге стигле су у варошицу Србац, на ушћу ријеке Врбаса у Саву. У току наредна два дана све четничке снаге пребачене су на другу обалу ријеке Врбаса, гдје су на предлог Остојаћа по доласуку курира Вранешевића и Тешановића остале да сачекају њихове снаге, које би могле стићи тек 5. и 6. априла. Чекањем четничких снага из Босне изгубило се драгоцјено вријеме да се домогну планине Козаре.
Секула Дрљевић је понашање Павла Ђуришића доживио као превару, а да му је „споразум“ послужио да се ослободи једног дијела рањеника и болесника. Затражио је од Павелића да силом оружја спријечи пролаз Ђуришићу ка Словенији. И Павелић је, поред очивидне пропасти његове „независне државе“ нашао пута и начина да одвоји дио свијих снаге за обрачун са четницима на Лијевча Пољу. Усташке снаге су зором 4. априла пребациле своје борбене јединице из Славоније и Бања Луке и извршиле напад на четнике. Напаили су 29 пук код села Разбоја. Усташе су се са тенковима пробиле бочно поред Херцеговачког пука и заробиле капетана Симу Мијушковића са 80 Никшићана. Херцеговачком 29. пуку је у помоћ прискочио 7. пук који је разбио усташке снаге и натјерао их у бјекство. Павле је хитно сазвао све команданте. На предлог пуковника Балетића ваљало је успоставити конатакт са усташама и покушати путем преговора обуставити даљи оружани сукоб. За преговараче су одређени Балетић и потпуковници Божо Јоксимовић и Павле Новаковић. Преговори који су вођени неколико сати нијесу дали резултате. Већ у сами сумрак од Шибићевог Хана почела је пушчана ватра која је подржана јаком артиљеријском ватром преко Саве. Истурени одреди примијетили су да су сви бункери на друму Бања Лука – Босанска Градишка били посједнути јачим усташким снагама. Ђуришић је у насталој ситуацији одлучио да пробој према палинини Козари треба да отпочне у 11 часова да би до зоре имао доста времена да се пробије до Козаре. Главни удар четничког напада било је код села Шибића Хан из разлога што се једино тим путем могла пребацити болница. Са закашњењем од три и по сата кренуло се у напад. Каснило се из разлога да се искупи болница и избјеглице и док се прикупе јединице. Дуж цијелог друма, на који су нападале четничке снаге развила се жестока борба. Користећи бункере и одличне заклоне, усташе су пружиле огорчен отпор. Са свитањем Ђуришић је одлучио да прекине напад и наредио повлачење, јер се није смјело чекати на отвореном пољу даљи напад усташких снага. Јаче усташке снаге кретале су се од Бања Луке ка селу Сређани. Наређено је да се све расположиве снаге окрену према Бања Луци. Са положаја код Александровца повучен је 4. пук и тако на брзину успотављен фронт према усташама. У жестоком нападу четничке снаге разбиле су усташе и принудили их на повлачење и ако су биле порджане тенковима.
У поподневним сатима 5. априла 1945. године, партизанске снаге напале су 29. пук ЈВуО, на падинама Козаре. У напад су се укључиле и усташеке снаге тако да се 29. пук нашао у критичној ситуацији. Тек под заштитом мрака остатак пука се вратио скоро преполовљен. У борби је погинуо и командант пука Милорад Поповић. У врло тешкој ситуацији Павле Ђуришић је планирао нови пробој ка Козари. Напад је требао да услиједи у 11. часова увече. Штаб је пребацио у село Разбој. Јединице су већ биле на положајима. Избјегличке и болничке колоне уредно формиране. Сат прије одлучујућег напада Први пук Прве дивизје, заједно са командантом, ставио се под команду Секуле Дрљевићу. Ово издајство у четничким редовима пољуљао је цио план, тако да се од поновног продора одустало. У новонасталој ситуацији, Павле Ђуришић је у договору са Покрајинским комитетом одлучио да одабере једну јачу групу бораца да се са њом пробије преко Грмеча и даље према Бихаћу и Словенији. Овластио је Комитет да настави преговоре са Дрљевићем и прихвати све његове услове.
Маневар Павла Ђуришића будно су пратили усташе и Секула Дрљевић па су 17. априла упутили преговараче у Штаб Павла Ђуришића. Преговарчи су били усташки генерал Метикош и Секулин министар Душан Кривокапић. Са преговарачма су разговарали Павле Ђуришић, Петар Баћовић и Бећир Томовић. Метикош је изјавио да је добио наређење и овлаштење из Загреба, да ће свим јединицама, као и оним ренијим, бити загарантован прелаз преко хрватске територије. Као противуслугу, Метикош је захтијевао да му Ђуришић, Васић и Остојић свечано обећају да ће настојати да остале националне снаге, које су сада у Словенији, неће оматати хрватско повлачење. Уколико би се дошло у контакт са западним Савезницима, ова тројица би требали да узму у заштиту како избјегли хрватски народ, тако и избјегле хрватске војне формације.
Преговори су настаљени у Бања Луци 21. априла у Горњем Шехеру гдје се састао Павле Ђуришић и Бећир Томовић са Секулиним представницима Душаном Кривокапићем и Бранком Дрљевићем (синовац Секулин). Уз гаранције и вјеравања у искреност намјера Секуле Дрљевића и усташа, Павле је одлучио да прихвати све услове усташа и Секуле Дрљевића. Послао је Петра Баћовића код усташког генерала Метикоша у Бања Луку да му саопшти да су прихватили услове. Један од разлога брзог и безусловног прихватања услова Секуле Дрљевића су све јачи напади партизанских снага које су затвориле глевне комуникације четичког пробија према Словенији.
Снаге припадника ЈВуО постројене у маршевском поретку у току ноћи 21. априла прошеле су кроз Бања Луку и зуставиле се на периферије варошице Александровца. У зору 22. априла нападнути од јачих партизанских снага под борбом су наставили даље одступање преко Шибића Хана и послије подне стигли у Тополу. Послије краћег одмора су наставили пут преко Босанске Градише, прешли преко понтонског моста ријеку Саву и у првим ноћним сатима ушли у логор Стара Градишка, 23. априла 1945. године. У логору Сатра Градишка војску Павла Ђуришића је дочекао усташки пуковник Судар и Ђуришићев дојучерашњи велики пријатељ, а тада командант „зеленашке бригаде“ инжењер Душан Павловић из Подгорице. У самом логору су се већ налазиле главне личности Секуле Дрљевића, Бошко Аграм, бивши наредник из Никшића, Вукосав Дрљевић и Душан Кривокапић.
Вјештом дипломатском игром Секуле Дрљевића и усташа, Павле Ђуришић је пао у клопку. Приликом доласка у Стару Градишку био је братски дочекан. Он и његова пратња су након обимне вечере пошли на спавање. Преко ноћи, усташе и присталице Секуле Дрњевића су покупили оружје из спаваона, а Ђуришић је са руководством био затворен у посебном одјељку логора. Секулини емисари су преко команданта логора позвали Павла Ђуришића и предали му списак са именима 33 официра са њиме на челу, да се исти одвоје од војске, наводно да не би на даљем путу дошло до међусобних подјела и сукоба. У току дана Секула Дрљевић формирао је „пријеки суд“. Предсједник тог „суда“ био је Бошко Аграм „командант новостворене Црногорске народне војеске“ , а чланови Душан Павловић и Вукосав Дрљевић. На суду Душан Павловићн је испитивао прозване (јер је и сам до јуче био међу водећим четничким првацима и одлично је познавао све официре ЈВуО), а записничар је био Вукосав Дрљевић. Бошко Аграм је изрицао пресуде. На тај начин издвојено је више од 150 официра, старјешина и политичара из Црне Горе који су били у логору Стара Градишка. Војсци је саопштено да официри и припадници личне пратње Павла Ђуришића иду пред „комисију“ како би им био одређен распоред у јединицу новоформиране војске. Ова група је под јаком пратњом усташа и дојучерашњих четника који су се приклонили Секули Дрљевићу, упућена ка Сави гдје су укрцани у бродицу, а затим уз ријеку отпремљени у логор Јасеновац, предати усташком команданту логора фратру Филиповићу ради ликвидације. Према причању неких Хрвата између осталих и Љуба Милоша, који је био задужен за њихову ликвидацију (наређење добио од пуковика Џала), он је то препустио Пичелију. У логору Јасеновцу ликвидирани су (према досад доступним подацима 25. априла??) Павле Ђуришић, Драгиша Васић, Захарије – чика Бранко Остојић, Петар Баћовић, Машан Аџић, Иван Ружић, Бећир Томовић, Миливије Митровић и још око 150 официра. Када је управник логора Јасеновац, Филиповић добио наређење да ликвидира логор, једна група која је још остала успјела је да побјегне. Међу овима био је предсједник Покрајинског комитата Миљан Радоњић а командант Штабског батаљона Манојло Вековић рањен је успио да преплива Саву након стријељања.
У Старој Градишци образована је нова Врховна команда на челу са Секулом Дрљевићем. Четничке јединице сврстане су у три бригаде. Бошко Аграм именован је за команданта оперативних снага, а за гардијске команданте именовани су Кршикапа, Бурић и Душан Стојановић. Промјена војног руководства није одушевљено прихваћена код четника и избјеглог народа, али је то било једино решење да се прође кроз Хрватску без сукоба са усташком војском. Међутим, чим су се јединице ослободиле усташке контроле, у осветничком заносу, четници су убили Бошка Аграма, Вукосава Дрљевића, Душана Кривокапића, Кршикапу. Душан Павловић је успио да измакне осветничкој руци четника, али је пао у руке партизана који су га стријељали у Словенији. Секула Дрљевић је успио да се са усташама дочепа Аустрије. У Јуденбургу је убијен од стране четника Војина Џогаза, Васа Јањића и Васа Стеванчевића.
Бранко Дрљевић, када је сазнао да га је стриц Секула злоупотријебио да би на превару ухватио Павла Ђуришића и руководство, извршио је самоубиство у његовом кабинету у Загребу чиме је уклонио мрљу са свог часног имена. Сахрањен је на гробљу Мирогој, 2 маја 1945. године. Његови остаци почивају у заједничкој гробници, поље 12А, гроб 3.
Са терена Окучана, са придошлим војницима који су пратили Павла Ђуришића према Бања Луци, сви су кренули преко Хрватске у правцу Словеније. Ради веће сигурности у Дугом Селу пред Загребом, раздвојили су се у три групе и пошле свака својим правцем према Словенији. Заједнички им је био договор да се сви поново нађу и сачекају на Зиданом Мост у Словенији, ради даљег правца одступања према Савезницима.
Главнину црногорских јединица и избјеглица крај рата је затекао у Словенији.
Постали су лак плијен пролетерских бригада.
(наставиће се)
