Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

ДЕЦЕМБАР 1944. ГОДИНЕ, ЗЛИ ПУТ БЕЗ ПОВРАТКА: Свједоци комунистичког злочина преко 600 јама у Словенији (1)!

Пишу: Милош К. Војиновић и Тадија Б. Бошковић

Са простора Црне Горе током Другог свјетског рата страдало је око 50000 њених грађана.[1]  Државна комисија за ратну штету наводи да је током  рата погинулих и несталих  било 40446.[2] Статистика из 1946. године приказала је 22044 у рату страдалих грађана Црне Горе, и то: од Њемаца 9498; од Италијана 5692; од четника 5842; од Албанаца 635; од усташа 584; остали 225.[3]

Званично, од ратних побједника није убијен нити је погинуо ни један грађанин Црне Горе.

Према прелиминарним подацима обрађеним од НВО «Друштво за историјска истраживања» Подгорица, од комуниста тј њихове војске партизана у рату је страдало више од 20000 грађана Црне Горе.

Злочини комуниста у Словенији, и ако деценијама чувани као најстрожија тајна увелико су разоткривени. Државни органи Словеније до сада су открили преко 600 гробница у којима почивају жртве безумља – страдалници након рата. Међу њима се налази око 10000 грађана Црне Горе убијених без суда, суђења и доказане кривице. Већина убијених били су неожењени младићи до 30 година старости! Њиховом смрћу убијено је око 150000 нерођене дјеце које би имали до данашњег дана.

Наредбодавци злочина у Словенији су познати. Њихова имена носе бројне улице и установе у Црној Гори. Масовна одмазда над првенствено политичким противницима није могла бити спроведена без наређења највећих војних и партијских органа Југославије на челу са Јосипом Брозом Титом и његовим најближим сарадницима.

Извршиоци злочина такође су познати. У Словенији су Црногорци ликвидирали Црногорце. Изабрани припадници Пете, Седме, Осме и Девете црногорске бригаде спровели су масовне ликвидације своје браће у Словенији. Асанацију терена на већини локација вршио је Инжењеријски батаљон. Пописивање жртава, по наређењу Пека Дапчевића, вршено је и по пет пута. Спискове пописаних до данас прекрива вео тајне. Из већине црногорских срезова средином маја 1945. године у Словенију су упућени  представници органа власти да препознају своје суграђане. Јединствен став је био да се ликвидирају сви мушкарци старости између 18 и 60 година. Мало је било изузетака. Овдје ваља навести часно име поручника Сава Булатовића из Требаљева, (могуће да је било и других, непознатих) командира чете у Осмој црногорској бригади који је ризикујући живот и чин примио у своју јединицу двадесетак младића из Колашина и околине спасивши их сигурне смрти. Храбро је стао у њихову одбрану тврдњом да то нијесу злочинци већ њихови саборци од јулских дана 1941. године које је ратна судбина одвела на другу страну.

***

Шестог децембра 1944. године почео је покрет четничких снага из Подгорице преко Матешева ка Колашину и даље преко Бијелог Поља, Пријепоља ка Рудом.

И поред свих настојања да крене што мање народа, избјегличка колона је достигла број од око 13000  до 20000 бораца, стараца, жена и дјеце. Са припадницима ЈВуО кренуо је цјелокуапн Национални комитет на челу са Митрополитом Јоаникијем Липовцем на челу.

Покрајински комитет формиран је 19. новембра 1944. од представника Црне Горе, Боке и Старог Раса.

Почасни предсједник је био Митрополит Јоаникије. Предсједник је био Миљан Радоњић, бивши народни посланик, секретар Митар Митровић, новинар. Остали чланови су били. Саво Вулетић, бивши министар, Лазар Дамјановић, судија Великог суда; Вукашин Вукашиновић, судија Великог суда; Радослав Драговић, виши државни тужилац; др Никола Јерговић, адвокат; Велимир Јојић, директор беранске гимназије и бивши народни посланик; Бранко Мустур, професор; др Никола Костић, директор финансијске дирекције; Крсто Љумовић, директор гимназије; Милан Буј, адвокат; Милан Поповић, учитељ; Божидар Томовић, судија Великог суда; Милан Радовић, хотелијер из Бијелог Поља; Никола Вукчевић, инспектор Министарства финансија; Михаило Јовановић, судија Великог суда; Ново Ђукић, судија; Ђукан Анђелић, правник из Бијелог Поља; Душан Поповић, срески начелник; Јаков Вуксановић, судија; Новак Бошковић, начелник Просветног одјељења Банске управе; Милош Перовић, учитељ; Милош Брајовић, професор; Саво Радоњић, правни референт Хипотекарне банке; др Лука Вукмановић, свештеник, да би им уочи поласка били придодати професори: Јован Ивовић и Јован Јоветић, Милан Бандовић, професор Филозофије и Божидар Булатовић, професор богословије. Са припадницима ЈВуО је одступало око 80 правосланих свештеника.

Прије поласка у одступницу, 2. децембра 1944. године извршена је реорганизација војске.

Командант: потпуковник Павле Ђуришић

Замјеник команданта: потпуковник Блажо Гојнић

Начелник штаба: Симо Мијушковић

Замјеник Начелника штаба: Јован Радоњић

Војска је била подијељена у девет бригада:

  1. Приморска – командант Ђуро Иветић
  2. Црмничко Ријечка – командант Владо Пламенац, замјеник Блажо Јововић
  3. Љешанско Љешкопољско Зетска – командант Васо Вукчевић
  4. Подгоричко Пиперска – командант Никола Ђуровић
  5. Kучко Братоношка – командант Илија Ивановић
  6. Вучедолска – командант Иван Јаничић
  7. Колашинска – командант Бећир Томовић
  8. Беранска – командант Драгољуб Добаршиновић
  9. Бјелопољска – командант Владо Шћепановић, замјеник Милош Марјановић

Остале јединице биле су укључене у реорганизоване корпусе:

  • Никшићки под командом потпуковника Сима Ђукановића
  • Острошки (Бјелопавлићки, Заграч и Комани) командант Милош Павићевић
  • Посебна Оперативна група (Колашинска, Андријевачка и Беранска бригада)

под командом Алексе Лека Лалића.

Командант цијеле избјегличке колоне у одступању: мајор Шпиро Стојановић.

Претходницу одступнице чинила је Колашинска бригада. Правац кретања припадника ЈВуО је био кањон ријеке Таре: Лијева Ријека – Матешево – Колашин – Мојковац, а затим долином Лима: Бијело Поље – Пријепоље – Прибој – Рудо – Вишеград. Покрет се одвијао углавном по плану. Успут су им се прикључивале мање четничке групе. На цијелом путу одступања морали су водити борбу с партизанима, уз пут често бомбардовани од савезничке авијације.

На путу одступнице према Вишеграду добили су нову наредбу из Врховне команде, нови правац одступања у првацу Требаве. Поред наредбе за покрет ка Требави, стигла је сагласност Врховне команде, са именима свих команданата, које је Павле предложио. Дража му је савјетовао да обави већ намјеравану преформацију својих јединица. Јединице припадника ЈВуО пристигле су почетком јануара у Рудо. У Рудо их је сачекао курир пуковника Захарија Остојића – „чика Бранка“. Командант херцеговачких четника позвао је Павла Ђуришића на састанак у село Заборак. На овај састанак Павле је повео са собом потпуковника Здравка Касаловића, мајоре Ивана Ружића и Радомана Рајлића. За обезбјеђење је пошло око 70 пратилаца. Поред Павлове групе, на састанку су били: пуковници Захарије Остојић и Лука Балетић, потпуковници: Драгослав Рачић, Тодор Гогић, Павле Новаковић и Патар Баћовић, мајори: Душан Смиљанић, Данило Салетић и Владо Зечевић. На сасатнку је размотрена тренутна ситуација, као и планови за даље пробијање преко Босне, ка Требави. Састанак је закључен 1. јануара 1945. године.

[1] Богољуб Кочовић, Жртве Другог свјетског рата у Југославији, 1985; Владимир Жерјавић,…

[2] ДАЦГ, Ратна штета 1942-1946, Ф. 8; Подаци су наведени у акту упућеном Министарском савјету,

бр. 44 од 8.6.1945. године

[3] АЈ Београд, фонд 110 – Државна комисија за злочине окупатора…, ф. 50, док. бр. 2

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

СЛАВА: Данас је АРАНЂЕЛОВДАН!

ПОГИБИЈА ПУКОВНИКА БАЈА СТАНИШИЋА

ОБОЈЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ И СРБИЈА: Бјелорусији вратити Тихановскају!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

koooo

МЛАЋЕЊЕ ПРАЗНЕ ЕУ СЛАМЕ: Драма домаћих Европејаца комунистичке провинијенције!

mandić1

АНДРИЈА МАНДИЋ НЕГИРАО ОПТУЖБЕ НИКОЛЕ ЈОВАНОВИЋА: Посједујем само насљедство, оптужбе ће морати да се докажу на суду!

petokraka21

ПАКАО КОМУНИЗМА У ЦРНОЈ ГОРИ: Прва жртва партизана Гавро Лакић из Бјелопавлића!

dubrovnik-1

НИЈЕСМО ЗНАЛИ, А ТРЕБАЛО ЈЕ: Дубровачка бригада Југословенске Војске у Отаџбини, командант капетан др Нино Свилокос!

radivoje

ИЗА СЦЕНЕ: Академик Радивоје Беровић – “Сјен српског Скадра”!