Све до друге половине 18. века и почетка епохе романтизма у европској култури, српска народна књижевност, уметност и традиција налазиле су се у сенци и биле су практично непознате већини интелектуалаца на Старом континенту. Међутим, захваљујући немачким ствараоцима као што су Јакоб Грин и Јохан Волфганг Гете, српски народ је коначно почео да привлачи пажњу Запада.
Јако дуго Балкан није представљао важну тему у западним интелектуалним круговима, а о словенским народима под отоманском влашћу се знало врло мало. Тек са успоном романтизма, књижевно-уметничког правца насталог из нових идеала који су карактерисали дух времена у Европи у другој половини 18. века, српска народна књижевност и култура добијају на значају. Романтичарске идеје су славиле националну државу, језик, културу, историју и борбе за национално ослобођење, а романтизам као уметнички правац био је окренут древном, ‘примитивном’ песништву које настаје као природни израз људског духа.
Захваљујући овим идеалима и великим немачким ствараоцима као што су Јакоб Грин и Јохан Волфганг Гете, српски народ је коначно почео да привлачи пажњу Запада, који се тада можда по први пут запитао: “Ко су ти Срби и каква је њихова култура?”.Усмена народна епска поезија пружила је Европљанима могућност да сазнају какав је живот Срба, какви су наши обичаји и историја, за шта се наш народ борио и како је поимао част, љубав и слободу.
Просветитељска мисија Вука Стефановића Караџића, у којој је забележио поезију онако како ју је чуо од народних певача и гуслара, омугућила је Јакобу Грину да разивије наклоност према нашој култури коју је ентузијастично проучавао и представљао Западу. Управо преко Грина, који је у међувремену научио и српски језик, наше народне песме су доспеле до Јохана Волфганга Гетеа, једног од највећих и најцењенијих уметника свога доба.
Гете је био толико импресиониран српском народном поезијом, да је рекао како је по својој лепоти упоредива са библијском Песмом над песмама. Немачки уметник нарочито је волео Хасанагиницу, коју је, између осталих песама, превео на немачки. Поред немачких романтичара, велики допринос популарности српске народне поезије дали су и Александар Сергејевич Пушкин, Тереза Јакоб Тали, Јохан Хердер, Клод Фориел и Адам Мицкјевич.
Епске песме настале су као резултат народног стваралаштва. Оне су преношене са колена на колено и опевају важне догађаје, велике битке и дела јунака. Назване су и мушке јер су чојство, јунаштво и славна прошлост најчешће биле главне теме.
Доминантан стих је био епски десетерац, а прича је била динамична, без сувишних лирских детаља. Епске песме су се традиционално певале уз гусле, а народни певачи често су додавали основном облику песме лични печат, али тако да не промене његову суштину. Имајући у виду чињеницу да су ове песме преношене усмено, гуслари су представљали најважније чуваре и тумаче овог културног богатства и наслеђа.
Захваљујући певачима као што су Филип Вишњић, Тешан Подруговић и Старац Милија, Срби данас кроз уметничку форму уче о националним херојима као што су кнез Лазар, Краљевић Марко, Милош Обилић, цар Душан и други историјски или полу-митски ликови.
Вербална креативност српског народа довела је до тога да се поред епских народних песама развију и народне лирске песме, приче, бајке, загонетке, баладе и легенде које су, упркос чињеници да су Срби вековима били без своје државе, остале сачуване у виду нашег богатог културног наслеђа које је на невероватан начин измакло забораву и увело Србију у друштво великих европских култура.
