Подизање споменика Адему Демаћију у Подујеву покушај је Приштине да га представи као балканског Менделу, иако чињенице то јасно демантују. Његова глорификација не изненађује и сасвим је логична, будући да Аљбин Курти себе покушава да представи као „младог Демаћија“ који наставља да остварује његов политички сан о уједињењу Косова и Албаније.

Овако Душко Челић, професор Правног факултета Универзитета у Косовској Митровици, тумачи постављање споменика албанском политичару Адему Демаћију. Кад год је реч о случајевима из ближе или даље прошлости, како у овом, тако и у многобројним другим ситуацијама, Челић тврди да Приштина прибегава фалсификовању, а не консултацији чињеница.

Демаћи је припадао групи албанских политичара које су називали енверистима, односно онима који су баштинили идеологију Енвера Хоџе. Поред тога, додаје Челић, политика са оне стране Проклетија била је заснована на албанским аспирацијама према јужном делу Србије, односно Косову и Метохији, док је на Косову и Метохији своје обличије имала у албанском сепаратизму, чији је један од најистакнутијих оновремених протагониста био управо Демаћи.

Адем Демаћи је био дугогодишњи политички затвореник у бившој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији и са доласком вишепартијског система 1990. године он је пуштен из затвора. Међутим, тај „ореол дисидента“ он је незаслужено носио током деведесетих година због тога што је његова политика, у оно време, била заправо марксистичко-лењинистичка и сепаратистичка, говори Челић за Спутњик.
Са преласком на оружани сепаратизам, а не на мирну политичку борбу, ако се тако може назвати залагање за отцепљење Косова и Метохије од Србије, Адем Демаћи је постао нека врста гласноговорника тзв. Ослободилачке Војске Косова (ОВК) и њен портпарол.

Веома је интересантна чињеница да је све време пред крај деведесетих година, док се бавио таквом врстом политичке делатношћу, он био на слободи. Тај „репресивни“ Милошевићев режим био је такав да је Демаћи могао да ради све што ради, а да не буде ухапшен. Дакле, имао је слободу да буде гласноговорник и, највероватније, веза оружаног крила ОВК са међународним мисијама и другим страним факторима који су се тада налазили у Приштини. Ту пре свега мислим на ОЕБС и на канцеларију америчке амбасаде у Приштини.

У другој половини деведесетих година, Адему Демаћију је политички пришао Аљбин Курти и од њега је почео да учи „политички занат“. Највероватније је и он био директно умешан у активности које је Демаћи обављао у другој половини деведесетих година, сматра Челић. Под овим се мисли на везу са оружаним крилом ОВК и страним дипломатским мисијама у приштини.

–Чини ми се да је ово још једна од оних прича и игара из Приштине које имају више дневнополитичку, него неку тактичку, или бар историјску сврху. Аљбин Курти себе представља као „младог Демаћија“, а уз то и као некога ко остварује политички сан његовог политичког оца – Адема, а то је сан о уједињењу Косова и Метохије са Албанијом. Ја дубоко верујем да ту своју идеју он неће моћи да реализује, закључује Челић.

извор: спутњик