Како најављује Политика (9. нов. 2023), „Влада Србије имаће одсад другачији приступ теми геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној држави Хрватској“.
То би могла бити лепа вест да није прикаснила макар седамдесетак година и да није изречена као обећање неким људима који се тим пословима баве тек помало као стручњаци, а повише као навијачи па није јасно да ли ће та „државна помоћ“ бити употребљена да се размере геноцида макар мало разјасне или да се још темељитије забашуре, тј. да се види како се Хрватска, као најоданија чланица хитлеровске коалиције, нашла на страни земаља-победница, а Србија — као жртва те коалиције — била бачена у комунистичко ропство. (И тај статус данас, и једној и другој, оверавају падобранац пакрачко-славонски Ћулибрк и његов сабрат Ристић као „стручњак у области интегралне заштите“ (Брозових и Павелићевих јасеновачких, и иних, еуропских тековина) доказујући оно што и Стјепан Лозо: да је српска нејач сатирала усташе и да јој је, само око Јасеновца, требало 210км2 да посахрањује све оно што је тамо „успела да потуче“.)
Председница Владе отворила је тиме широк спектар проблема о којима се очекује да ће нас Ристић и Ћулибрк са својим тимом младих стручњака обогатити новим увидима у све оно шта се са Србима у НДХ догађало за време рата, али и свуда где су се налазили — током много послератних деценија. Занимљива је, при том, изјава Премијерке да је „посебно поносна на то што је Влада Србије Музеју жртава геноцида предала на старање и управљање спомен-подручје у Јајинцима“, али нам није ништа рекла о томе кад се држава први пут „забринула за то спомен-подручје“ (да је не питамо како су друга слична подручја уређивана по Брозовим правилима).
Срби још живе под комунистичком наркозом и никако не успевају да схвате шта се с њима догађа[ло] у последњих стотинак „комунистичких година“. Ваља их, зато, најпре подсетити макар на две важније чињенице.
Прва је она да је Велики рат планиран, негде, с циљем да се прекине свакорук успон Русије и разори руско православље, а са задацима да то обаве (тј. да „изврше револуцију“) Вилсон и Черчил отправили Троцког (из једне канадске луке) и Лењина (из Швајцарске); Броз је дошао касније да разори Србе и српско православље (друга балканска православља „браниле су“ немачке династије Кобурзи, Хоенцолерни, Шлезвиг-Холштајн-Сондербург-Гликсбурзи), а као „технички извођач“ послова двапут је употребљена Немачка. Не можемо знати је ли до тога довела танка немачка политичка памет или је она била кооперативна по истом оном обрасцу по коме су се на мировним преговорима после Првога светског рата, на разним странама преговарачког стола, нашла браћа-банкари Вартбурзи (они нису размишљали о томе чију ће крв претакати у злато).
Друга се тиче Броза и обележја његове „револуције“: он је почео убиством два жандарма на сеоској слави, продужио нападима на немачке патроле, масакром мале немачке санитетске јединице у Љуљацима изазвао „немачку формулу /1 = 100/“ и стрељања деце у Краљеву, Крагујевцу, Трстенику и другде, послао Раднички батаљон да на Кадињачи праћкама заустави немачку моторизовану колону (да би он, „још једну ноћ“, могао провести у удобном кревету — са својом секретарицом), потом се преселио у НДХ, да би био ближи својим усташким савезницима, лакше одржавао везу с Немцима и да би, сви они заједно, тамо темељитије проређивали „западне Србе“. За шта се налог нашао „у комунистичкој торби“ већ 1919. када су Срби тамо означени као „окупатори“ и осуђени на прогонство или уништење, а све што су касније комунисти чинили било је усмерено на оживотворење налога о коме је реч. То је Броз непосредно потврдио наредбом од 27. децембра 1941. да се комунисти неће борити ни против Немаца ни против усташа (њих ће поломити савезници), у њој четници означени као једини непријатељи, а комунистима наложено да чувају снаге да преузму власт — кад им савезници за то прокрче путеве.
А како су они „чували снагу“, нека покажу и следеће појединости.
● Најуспешније су усташе и комунисти против Срба ратовали у Јасеновцу, тамошње заповеднике постављали Броз и Павелић, а Бакарић им био надзорник и имао задатак да пази да се која партизанска јединица не примакне логору и да неком од њихових својеглавих команданата не падне на ум идеја која и Николи Демоњи — да логор нападне и да покољ српске нејачи заустави; Демоња је своју несмотреност платио главом (после био проглашен за народног хероја), а Бакарић и Јасеновац функционисали и кад су сви Хитлерови логори позатварани и крематорији погашени.
● Партизанске команде имале су обичај да на усташе пошаљу јединице састављене само од Срба, при чему би усташама унапред јавили да се спреме и дочекају напад. И тако је од 114 бораца „Нитоњине чете“ на Удбини 3. јуна 1942. остало живих само 12; у нападу на Косињ 31. јула исте године тако је изгинуло 350 бораца, а месец дана касније, на истом месту, усташе су покосиле 650 мобилисаних Срба.
● Партизани су то умели радити и друкчије: док су делове својих јединица слали у борбу против четника, дешавало се да их понекад „пошаљу и у шетњу“ — да би усташама омогућили да на другом месту изврше покољ незаштићене српске нејачи. Тако се догодило да су у децембру 1942. године, док су се две партизанске бригаде бориле против четника у Босанском Грахову и по западној Лици, а трећа бригада бесциљно шетала по Кордуну, усташе упале у српска села Јошане, Пећане, Висућ и Селиште и поклале око 900 деце, жена и стараца.
● Августа 1942. године усташка црна легија стигла је на Купрешко поље у исто време кад и Броз са партизанским јединицама. Срби су рачунали да ће им партизани стати у одбрану, али је Тито наредио команданту Четврте пролетерске бригаде Пеку Дапчевићу да, „уколико усташе стигну у купрешка села да им се не супротставља. Нека се сељаци сами бране“. Усташе су поступиле по Брозовој жељи и поклали још 300 Срба.
● Занимљиви су и још неки Брозови „западни подвизи“. Један је од њих онај кад су партизани 26. септембра 1942. „блокирали четничке положаје око Метка. Пошто се четници нису хтјели предати, комунисти су похватали њихове жене и сестре и истурили их испред себе у фронталном нападу на четничке положаје… Четници у таквој ситуацији нису могли ни хтјели да пуцају на своје и одлучили се на предају јер су им комунисти дали »часну ријеч« да им се неће ништа десити. Само двојица четника нису им повјеровала (па) су успјела да се пробију кроз блокаду… Сви остали били су уморени грозном смрћу: главе су им комунисти одсијецали коцима и тупим оруђем“. Тако је побијено 59 људи, међу њима и две жене (такав образац ратовања партизани су преузели из Француске револуције када су жене и деца истурани „као прва заштитна линија испред републиканских трупа“).
● Кад су током зиме 1943. Брозове јединице одступале из Лике преко Петровца, Дрвара и Грахова у правцу Ливна и Гламоча, у његовим „колонама смрти“ било је много мале деце и Броз их се осамдесетак њих решио тако што их је затворио у једну зграду испод врха планине Шатор и тамо их запалио; у исто време с Баније и Кордуна 60.000 деце, жена и стараца претерано је у Босну и од њих је 40.000 тамо поумирало од хладноће и глади, а око 700 старих и болесних, који се нису могли укључити у избегличку колону, осуђено за „сарадњу с окупатором“ и пострељано.
● Никола Плећаш-Нитоња оставио је запис да је „само на територији Мале Лике Партија побила 15.000 Срба, који су сахрањивани у масовним гробницама, углавном у Подлапачи, Лаудовом Гају и на Каменском“.
● Тако су партизани, заједно с усташама и мање отворено с Немцима, „проређивали западне Србе“ и од почетка 1943. почели се припремати да се у Србији „сретну с Русима“. Треба, међутим, знати да је Броз до тада у својој војсци имао углавном Србе и тек покојег Хрвата, а с таквим саставом он није могао рачунати да ће у Србији учинити све оно што је планирао. Зато је 2. јула 1943. позвао усташе да му се прикључе признајући им и чинове и све кољачке заслуге и до 6. априла 1944. под своју заставу примио их 80.000, а после неколико месеци позвао и оне који његов први позив нису чули. И док су његове „пролетерске јединице“ држале Сремски фронт, његови усташки ешалони наставили су по Шумадији и Поморављу с пословима којима су се извештили по Посавини и Поткозарју.
● Комунисти су многе своје злочине над Србима „уредно најављивали“ и Броз је у таквим пословима би[ва]о сасвим јасан: он је од окупационих трупа Пека Дапчевића затражио да се према Србији понашају по окупационим правилима, а на Бањици, после уласка у Београд, притврдио да „Србија нема чему да се нада“ и да „за њу неће бити милости“; Ђилас ће то подржати наводом да „Србији није пуштено довољно крви“, а Крцун додати да је „премного Срба остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо“. У јеку најжешћег комунистичког терора и стрељања по Србији, „амерички официри за везу“ питали су хоће ли стрељања бити настављена „до последњег Србина“, а Благоје Нешковић и Коча Поповић „објашњавали“ да се једино тако могу борити „против примитивних Срба“ и да ће они, кад их све сатру, „на њихово место населити Кинезе“. Тако се догодило да је од почетака „ослобађања“ Србије до 1951, према Ранковићевом признању, пострељано 586.000 „народних напријатеља“, а за много тих и следећих година ислеђивано, малтретирано, шиканирано, премлаћивано и осакаћивано три и по милиона Срба и од њих се сваком шестом најчешће не зна ни гроб (остајали су записи да су на многим местима сахрањивани плитко, да би им пси могли развлачити кости, на њима после изграђивани стадиони, шеталишта, градске четврти, паркиралишта, пошумљаване голети); у оне који су били изложени терору извесно је да улази оних 86.000 српских домаћина који су прошли само кроз Забелу, њима треба додати и оних 57.000 голооточких туриста), а неће се сазнати да ли у ону Ранковићеву математику улази оних 180.000 деце са Сремског фронта, или оних 55.000 из јама око Фоче, или оних-не-зна-се-колико десетина хиљада побијених од Кочевског рога до тенковских траншеја око Дравограда — које су Брозу савезници вратили из Аустрије.
*
И све је то чињено у складу с наредбом коју је Броз потписао „на положају“ још 3. фебр. 1944:
„Када будемо ушли у Србију, постријељати ћемо све кулаке и домаћине, а нарочито све индустријалце.
Имовину великосрпске буржоазије, поглавито индустријске објекте и творнице, ћемо пренијети у Хрватску и Словенију.
Наријеђујем особито строго понашање према српском народу, који је у више наврата показао непослух и оданост монархији, коју ми желимо искоријенити.
Посебно скрећем пажњу друговима из ПО Србије да дјелују оштро и без сентимента према својим рођацима и пријатељима, јер је опћи циљ изнад свих наших емоција. Дапаче, другови из ПО Србије морају показати већу строгост од других.
Према припадницима ЈВуО и четничким јединицама не показивати никакву милост“.
Та је наредба „важила“ до 15. фебруара 1945. кад је најављено да се више неће моћи стрељати без судске пресуде, али је сваком било јасно како су те „пресуде“ изгледале, где су доношене, како овераване, а једино се не зна на колико су стотина Лисичјих потока извршаване.
И сад ће нам Ристић и Ћулибрк, први пут после 80-ак година, објаснити како је Броз своје НДХ-тековине пренео у Србију и у Јајинцима продужио оно што је чинио и у Јасеновцу и како ће „Влада Србије имати одсад другачији приступ теми геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној држави Хрватској“, а сада већ са посебним тежиштем на послератном геноциду над Србима — у Србији. Тј. Влада Србије овластиће Ристића и Ћулибрка да, коначно, објасне Србима да су им Броза испоручили Рузвелт, Черчил, Хитлер и Коминтерна, да је на нашим просторима фашизам све време ратовао једино против Срба и православља и о томе ће сведочити, осим оне Брозове наредбе од 27. дец. 1941. и свега што је досад речено, и макар три следеће појединости.
Прва. Броз је од Коминтерне и Павелића тражио да „посредују“ код Хитлера да му из својих затвора ослободи „проверене шпанске борце“ и да им омогући да у Југославији стигну до оних места у којима ће бити „најупотребљивији“. И тада су из европских затвора стигли каснији највиши Брозови команданти Пеко Дапчевић, Иво Рукавина, Иван Гошњак, Владимир Поповић, Коста Нађ, Вељко Ковачевић, Владо Ћетковић, Роберт Домани, Срећко Манола, Стјепан Милашинчић, Драго Штајнбергер-Адолф, Иван Хариш (чувени Брозов Илија Громовник!), Изидор Штрок, Јаков Кршчевић. И тако су елитни робијаши преузели команду над положарама, јајарама, сецикесама и убицама и од њих направили окосницу елитних јединица комунистичке војске пре њенога преласка у НДХ — да би се тамо примакла својим усташким (и, мање приметно, немачким) савезницима.
Друга. Кад су Немци, у пролеће 1943, Брозову војску сатерали на Неретву, његови делегати Ђилас, Коча и Вл. Велебит договорили су се у Загребу да их Немци пусте на другу обалу и да их не узнемиравају док они, партизани, не поломе 20.000 четника који су их тамо чекали. И Немци одржали реч: за седам дана преко партизана није прелетела ни птица, а камоли немачки авион, они прешли преко реке, пренели 4.500 рањеника, разбили четнике (и, узгред, побили коју десетину хиљада нејачи која их је пратила); Немци за то време посматрали партизанско-четнички спор, а после „победнике“ натерали на Сутјеску и тамо обавили оно што су пропустили на Неретви (додајући им и оних 4.500 рањеника). И ваља рећи да је то био једини Брозов сукоб с Немцима, а не би ни њега било да се није очекивало искрцавање савезника негде на Јадрану (тј. оно што се касније догодило у Нормандији) па се Немци бојали да би им партизани могли послужити као „мостобран“.
Трећа. После „ослобођења“ Београда Броз је, мимо свих обичаја ратовања, отворио „Сремски фронт“ и уместо да руским трупама предложи да у Срему спрже немачке ровове и да с малим жртвама преко Драве пређу у Барању, он их је упутио преко Бачке да на Батини прелазе Дунав (и да им тамо изгине 15.000 војника). После се показало да је Броз и овде ратовао за Хитлера: он је пола године чекао да се немачке трупе из Грчке и са Блиског истока извуку до Аустрије и да тамо положе оружје пред („својим“) западним савезницима. А он, Броз, за то време, сатро 180.000 српских дечака нагонећи их на минска поља или пред цеви немачких митраљеза.
А српска држава — онако како обећава њена Премијерка: њени „државници“ Ристић и Ћулибрк објасниће све оно што је Броз још чинио за „своје савезнике“, чему га је све Папа поучавао на шестосатној аудијенцији, шта му је све диктирао Рандолф Черчил у име свог ћаће Винстона, куда су га све шетали с аеродрома у Босанском Петровцу, с ким се све сликао по Медитерану (и дали само тамо), ко је командовао партизанском војском док се он сунчао на Вису, кад је са Стаљином уредио да руске трупе прегазе Србију и да остаци усташке пуковније Марка Месића после битке за Стаљинград буду унапређени у усташку ослободилачку бригаду (и да у долинама Мораве и Колубаре продуже с оним пословима којима су се извештили у Подравини и Посавини — пре него што су се прославили под Стаљинградом).
Одговори на сва та питања Србе већ не морају занимати будући да им је Броз разорио све оно на чему су се као народ утемељивали, издробио им етнички простор, убио историјско памћење, разорио школство и науку, осрамотио језик, затро његово свето писмо, а српска држава све то оверила законом за ругање и Србима и Највишем Природном Поретку. И сада Ристић и Ћулибрк могу свирати у сваку тикву коју им Премијерка потури јер је извесно је да су Српска Држава и њена „Занатска комора“ (сама се представља као САНУ) опослиле све оно што им се сад уписује у задатке: она прва деценијама једино поравнавала пустош коју је Броз за собом остављао, а ова друга уништавала сведочанства о српској прошлости, тј. све оно што јој је у акту о оснивању записано да ће сакупљати и чувати.
И успела да над српским језиком и српском културом изврши два врло темељита злочина.
Први. Остало је сведочанство да је Александар Белић, председник Српске краљевске академије, грађу за Речник српскога језика за време рата склонио у трезоре Народне банке; последња два-три председника, међутим, бацили су на ђубриште макар једну трећину те грађе — која је, од Белића до „њиховога времена“, успела да нарасте на преко шест милиона картица!
Други. Онај део грађе који је измакао великој академијској метли преведен је у електронску форму и — изгубио се у Академијиним подрумима (заједно са Законом о Речнику српско[хрватско]га језика).
И тако се Српска Академија придружила Српској Држави у поравнавању Брозових злочина и заташкавању његовог геноцида на српским народом: данас се католички српски шепури у Хрватској (од краја 19. века), комунистички српски у Македонији (од 2. авг. 1944), исламски српски у БиХ (од 27. септ. 1993), комитски српски у Црној Гори (од 21. маја 2006).
А за исконски српски све је мање места и у Србији и поред тога што је потврђен макар из онога времена кад је Син Божји био дечачић од 12 година, а има озбиљних назнака да би могао бити и старији макар три или четири хиљаде година.
*
Удружена српска државна и академијска памет већ се више од 15 година изругују Уставу РС у коме је записано да се у тој веселој држави говори српски и пише ћирилицом, српски државници заборавили да о томе донесу „закон“, али су српске ЛГБТНЗ-државнице то надокнадиле срамоћењем и српског језика и српског Устава (натурајући закон по коме се „Шароња мора телити — да Шаруља не би била дискриминисана“).
А Србима, и једни и друге, оставилиле да бирају између Премијеркиног навода да „идеологије зла нису трајно побеђене“ или неспорније чињенице да су идеологије зла — непобедиве.
Нарочито ако се злом бране, а топузом оверавају. Па им, рецимо, не пада на памет да нам јаве за које је гробне пољане у Јајинцима био заслужан Хитлер, а за које Броз? Или: за колико је „Слободишта“ био заслужан Хитлер, а за колико стотина Лисичјих потока — Броз? Или: ко је био надлежан за све јаме по Херцеговини, а ко за Кечину јаму на Гостиљу или Мачкову јаму на Штитову? Или: ако је Хитлер признао да је у Југославији смакао триста хиљада глава, како ће комунисти и усташе „поделити“ онај остатак од милион и по или два милиона?
И кад ће се комунистичке штитоноше сетити да би се за све те јаме и сва страдалишта могли именовати заслужници, а кости из њих изнети и по Хришћанском Закону опојати. Макар и после осамдесет година. Да се за њих не веже народна реч да се покојник који је у земљу убачен без опела — не налази ни међу живима ни међу мртвима. И да се њихове душе, коначно, смире.
Драгољуб Петровић / Васељенска
