Пише: Јован Ераковић

Прољеће 1999. године. Авиони НАТО-а парају небо над Подгорицом. Лете све ниже, а потом се обрушавају према Ћемовском пољу. Народ се пење на кровове зграда. Крволочне небеске птице бљују ватру на Војни еродром. Детонација је ужасна. Подгорица се тресе жешће него у земљотресу прије 20 година. Дјеца која су тек проходала, вриште, тресу се од страхам трче мајкама. “Не дај ме, мајко”, најчешћи је врисак који се чује. 

Одједном се проломише аплаузи са кровова неколико зграда које су се налазиле на малом узвишењу.

“Да није погођен који авион?”, питао је неко са земље. 

“Ура,ура, ура, аердром је у пламену”, чуо се одушевљени урлик са неколико зграда. 

Исте ноћи јављео је да је бомбардован војни аеродром у Голубовцима. Објављено је и име војника који је погинуо и речено је да је скоро све разорено. 

Још док су летјели преко Јадрана, пилоти су обавијештени да је свако одлично погодио циљ. Млади Американац Том, коме је мајка из наше земље, питао је посаду “авакса” знају ли шта се узвикивало са кровова подгоричких зграда.

“Знамо, ми смо у сталној вези са нашим достављачима из Подгорице. Са кровова смо добили огромну подршку, уз огромне овације. Узвикивало се да је уништен Војни аеродром. Они мрзе своје војнике. Сви који пљескају вјерују да ће се ускоро војска и полиција побити. Надају се да ће се мешусобно истријебити”. 

“Боже, зар је то тај витешки народ о коме ми је мајка говорила?”, питао се Том. “Колико ми је пута поновила да су се њени преци вјековима жилаво противили свакоме злу које је насртало на њихову слободу? А шта је то вечерас видјех у чух? Овације нападачима. Мрзе своју војску. Зар није тамо сваки зфраб мушкарац од 18 до 65 година, војни обвезник? Значи ли то да они желе да се уништи сво њихово здраву мучко становништво које је способно за војску? У тој војсци су браћа, очеви, стричеви… оних који данас поздравише нас који смо сијали смрт? Зар нијесу сви положили заклетву пред истом заставом? Шта уколико неки полицајац има рођену браћу или друге сроднике у војсци? “. 

Док су у те зли мисли мутиле разум , стужило му се и пошео је да бљује. Сјетио се када је као млади кандидат за Ваздухопловну академију био најбољи на поробним вјежбама. Ние могло да му се заврти у глави, а камоли да поврато, док су остали око њега ригали. Ово садашње бљување није посљедица летачких акробација, него гађења на издају какву никад није видио нити нешо слично чуо или прочитао. При кључ низ грло буио му је кафенкасте боје и мирисао је на горку чоколаду, затим је кроз нос јурнула голема течност, а на крају су му се сливале горке жућкасте капљице. 

“Сад ми је тек јасно колико може бити горка чаша жучи која човјека мучи”, помисли Том, дотакавши писту. 

“Ја сам војник, желим да ми се супростављају оне које наадам, а не да ми овако улизују.Пола моје крви је из мјеста које сам данас бомбардовао. Зар ми је мајкаод такве лозе? Знам да се они не могу борити против моћног НАТО-а, али могу вербално пркосити или презирати нападача као пто су то радуи сви остали које сам бомбардовао. Ако не смију ни то, могу барем ћутати”, размишљао је Том.

Пошао је команданту на рапорт. казао је шта осјећа након кукавних овација и замолио да га више не шаље на биједнике. И није га више тамо слао. Обојици се згадило.