Скулптура блаженопочившег митрополита Амфилохија у бронзи, величине два и по метра, почетком наредне године биће постављена испред Цркве Светог Кирика и Јулите у мјесту Велика у Плаву. Дјело је рад српског вајара Драгана Раденовића, чије скулптуре красе многе цркве и манастире у Црној Гори.
– Скулптура је у ливници и најкасније до прољећа биће у Васојевићима. Моја идеја је била да сву муку, и нашу и своју, коју је Амфилохије носио са собом покажем на његовом портрету, а да он сам израста из црногорског камена, из врлети црногорских, духовних и материјалних – казао је Раденовић за “Дан”.
Он подсјећа да је управо митрополит Амфилохије 2016. године одржао помен невино страдалим жртвама у Велици, чиме је постао кум овог мјеста, и истиче да је скулптура омаж мученицима и митрополиту.
Протојереј-ставрофор Борис Брајовић, доктор филозофије, оцјењује да су Раденовићева дјела непроцјењива и подстицајна путописна умјетничка монографија о естетици и стилу.
– Вјерујем да данас не постоји много људи код нас који нијесу упознали умјетничко дјело академског вајара Драгана Раденовића. Градови и тргови наших насеља су и својеврсни умјетнички бедекери за ходочаснике умјетности који се упознају са његовим скулптурама и вајарским дјелима. Монументалне скулптуре личности или догађаја које украшавају просторе дјелују егзистенцијално узвишене и интелектуално подстицајне. Крећући се по оним границама и умјетничког и духовног он их својим умјетничким дјелима лако прелази отварајући простор и љепоте, али и запитаности. Он нас својим скулптурама уводи у стање тајне у којем вас, помало брехтовском техником, тјера на дијалог, на сусрет у коме је дјело у средини – истиче Брајовић.
У селу Велика, 28. јула 1944. године, двије СС дивизије “Принц Еуген”, састављене углавном од фолксдојчера и Албанаца, потпомогнутих муслиманским становништвом Плава, Гусиња и Бихора, извршиле су геноцид над мјештанима. На најсвирепији могући начин убијено је више од 600 Величана, већином жена и дјеце. Средином прошле године Скупштина Црне Горе усвојила је Резолуцију о геноциду у Велици. На том мјесту, крајем седамдесетих, подигнут је меморијални комплекс, а накнадно и црква. Српска православна црква је 2007. канонизовала жртве злочина у Пиви и Велици.
Он сматра да последње умјетничко остварење Раденовића, скулптура митрополита Амфилохија, по много чему има особено мјесто у цијелом његовом умјетничком опусу.
– Крупно тијело владике које се издиже из вулканских ројева земље, натопљених седиментним наслагама, које се у космогенском ритму уздижу све до митре на глави на којој стоји мали крст. Велики крст владика држи у десној полуиспруженој руци, преко које је, као ослонац хармоније људског бића, заклопљена лијева рука. Осјећај пуноће цјелине људског бића, његове луче микрокозма, постигнут је умјетничким везама земљаних дјелова доњег дијела владике и његове браде која, у библијском кључу, репрезентује мудрост, одлучност, али и симбол Божјег благослова. Архитектонска, а тиме и чисто умјетничка фигура митрополита Амфилохија кристализује се у временску и просторну монументалност, гдје су кондензовани и прошлост и будућност. Отуд осјећај неке динамичке наелектрисаности при погледу на изванредно дјело Драгана Раденовића – истакао је Брајовић.
Као естетичка концепција визуелног писања и разумијевања скулптуре као умјетничке форме која укључује кроз напетост равности и рељефа и питање иманентности и трансцедентности, Раденовићев идеал стила је онај који уважава дугу историјску линију формалног, односно скулптуралног, јединства између мисли и израза, између унутрашњег и спољашњег, између духовног и физичког. Не само у овом раду, већ и у његовим другим скулпторским остварењима, имамо ту коегзистенције класичног и романтичног, олимпијског и хтонског, аполонског и дионизијског, али и модерног и динамичког стила и израза. Дјела Драгана Раденовића су непроцјењива и подстицајна путописна умјетничка монографија о естетици и стилу, али и генеричкој и тематској хетерогености његових дјела, која даје веома кохерентан поглед на релевантну проблематику скулптуре и простора, оцијенио је Брајовић.
Скулптура у којој се наслаге примарне материје попут земље крећу ка лицу владике, додаје Брајовић, упућују нас не на прости одливак умјетничког рада, већ на осјећај стварности и разумијевања памћења и новога поретка.
– Из хаоса до људског лица и крста. Али, ту је и она интимна црта самог дјела, или, боље речено, његовог творца Драгана Раденовића. Он ствара као да разговара са митрополитом Амфилохијем, са којим је дијелио много тога у дугим личним дружењима – нагласио је Брајовић.
Како је оцијенио, скулптура дјелује фамилијарно блиска.
– Ово умјетник постиже на интуитиван начин, на нивоу срца, и важан је дио односа између умјетника, личности представљене у умјетничком дјелу и јавности. То је компонента умјетниковог визуелног језика, једнако важна као и одлуке у вези са формом, рељефом, гравуром. Ово дјело Драгана Раденовића, својом концепцијом стила и визуелног језика, артикулише и његове идеје о скулптуралној форми. С друге стране, очигледно је да овакви радови позивају и на наше преиспитивање теме споменика и монументалности – закључио је Брајовић.
текст и фото: дан
