Пише: Перица Ђаковић
Сви смо у Црној Гори са великим „нестрпљењем“ и недоживљеном, наводно, неизвјесношћу очекивали шта ће у Бриселу рећи представници ЕУ о неком нашем, назови, напретку на путу за прикључење том друштву. Кажем наводном неизвјесношћу, а као да нисмо знали ко смо и шта смо урадили да практично, сем пар покушаја Дритана и његове администрације у појединим хапшењима, нисмо ништа битно порадили на кључним стварима за поглавља 23 и 24, а то је прије свега криминал и корупција на највишем нивоу.
Ако нисмо направили корак ближе ЕУ Кнежевићевим ковертама, летовањима, првом милиону и Пиреус банци, Лименци, Телекому, односно све то што је поменути господин изнео у јавност је пред правосудним органима наше државе, а посебно тужилаштву, је пало у воду, као и оне силне пушке што по Катни завршише на дну језера.
Не знам што се наводно чудимо, као да не знамо гдје, са ким и како живимо. Као да не
видимо шверц цигара, банане (читај дрогу), стандард појединих људи чија примања су далеко испод њиховог стила живота, старе госпође које купују, а не знам и да ли возе, блиндиране аутомобиле, или неке старије госпође су власнице великих винарија. Нисмо чак ни видјели да су неки почели да копају „метро“ усред центра Подгорице…, и ко шта још, и онда наводно очекујемо да да ће тамо неки европејци, сем што ће нас потапшати по рамену, нам дати пролазну оцјену. Па зар не схватамо да је директно наша претходна власт и појединци у њој били против рјешавања поглавља 23 и 24, јер би их то директно одвело, знамо гдје.
Ајде што се ми правимо слијепи код очију, него што се то праве и они који нас наводно подржавају на нашем евро-атланском путу (а нико да ми објасни шта значи тај пут), тјешећи нас како смо и даље предводници на тој стази. Нешто гледам и контам, да нам је искрено толико стало, давно би нас неко натјерао да ријешимо те кључне проблеме за поглавља 23 и 24, па зар не постоји добро опробани рецепт „штапа и шаргарепе“.
И док се полако неке земље у Африци ослобађају колонијализма, ми му трчимо у загрљај, зар нам то нису показали потоњи избори и покушаји те Европе и атланских пријатеља да нам они поставе предсједника и владу. На њихову жалост, ипак је у посљедњи тренутак воља народа на изборима побједила, у првом полувремену. Шта ће доњети друго полувријеме, тек ћемо видјети. А до тада ћемо се чудити како смо то још далеко од циља да нас господа из ЕУ прими у друштво, гдје смо
да кажем ми давно били прије многих од њих, који ето уђоше и преко реда.
Ако баш толико желимо у ту ЕУ, онда ајде да порадимо на проблемима. Прво да одрадимо тај статистички попис, јер без тога ми нећемо бити ближе него још даље. Зар нам Еуростат није дао зелено свијетло и шансу да сами одрадимо посао, вјерујући да смо способни за то?
Нажалост, неки лобисти попут господина Тонина су покушали да иду на руку извјесним политичким субјектима, који не знам зашто се боје те статистике, да ли знајући како су то они радили. Сада наводно сумњају у кредибилитет извјесних пописивача, контролора, па изгледа и софтвера. Нова влада им је пружила руку и понудила да и они дају своје пописиваче, контролоре и изашла у сусрет да се рок помјери за мјесец дана. Али чини ми се, можда гријешим, да они неће прихватити пружену руку већ да ће настојати да се попис најављен још у фебруару, ипак не деси ове године. Ако је тако, нека кажу поштено шта то смета, да ли нас има мање него на бирачким списковима, или их жуља колико ће бити којег народа, а који су сви држављани ове земље.
Видјећемо, живи били, шта ће се десити, дал‘ ће премијер, влада и Скупштина истрајати на ономе што су рекли, а то је да ће попис почети 30. новембра. Дал‘ ће Брисел и неки појединци тамо сада рећи да се политичка ситуација у Црној Гори није стабилизовала, и да не жели да прихвати неке захтјеве бојкоташа.
А и друго, ево прилике да у Скупштини изгласамо те потребне законе и изаберемо инстанце које ће нас повести на пут да ријешимо дуго нерјешива та поглавља 23 и 24, и кажемо „Европо, ми смо ту”.
Тридесети новембар није далеко.
