Пише: Иван Милошевић

Чекао сам два дана да видим да ли ће Јаков Милатовић приликом посјете Словенији обићи стратишта црногорских четника и народа које су комунисти у мају 1945. године звјерски побили у словеначким шумама. Читам – био је са студентима, дијаспором, словеначким државницима, али до јама у Камничкој Бистрици, Кочевском Рогу и Зиданом мосту није долазио! Срамно!

И послије скоро 80 година највећи црногорски подземни град у Словенији чека свога месију, чека политичара, државника, који ће становнике тог подземног насеља извести на свјетло дана и вратити у црногорске домове! Јаков, европејац, Натовац, предсједник свих грађана, ујединитељ разбраћене црногорске браће, миритељ националних и осталих омраза, злочина и крви до кољена, окренуо је леђа словеначким јамама у којима још увијек размрскани лешеви црногорских четника и народа чекају на добру и благу вијст из Црне Горе. И нека не чекају за још неких пет или шест година, јер Јаков нема намјеру да пружи руку и клекне пред јамама црногорских четника који су на правди Бога и без суђења побијени у Словенији и затрпани у тамошњим јамама! И даље се у тим јамама једино чује мук и залудна нада да долази вријеме катарзе, братске руке, опроштења, љубави и видања рана стравичног грађанског рата! 

А за Јакова су гласали и потомци четника побијених у Словенији. Гласао сам и ја, залуд се надајући да онај ко побиједи Мила, мора отићи у Словенију, да запали свијећу над јамама у Камнику, Кочевском Рогу и Зиданом мосту и да из словеначке питомине испод Алпа донесе у Црну Гору шаку здраве, љековите воде и одлуку да је грађански рат у Црној Гори, након скоро пуних 80 година, коначно завршен! Залуд, залуд! Јаков у Словенији је обишао и зоолошки врт, али није стратишта црногорских четника. Попут претходника и Јаков је дунуо још јаче у једра комунистичке пропаганде и углавио је први угаони камен ренесансе комунизма у Црној Гори! 

Каже Јаков да је Црногорац, али да говори српски. Зар га барем тај језик, та ћирилица, то ш,п,к и в, нијесу обавезивали да обиђе безгробну црногорску војску, поклони се њиховом сјенима, утјеши њихове духове, али и потомке и каже да је 1945. одавно прошла и не повратила се и да сви они који су главу дали за своје идеје, војску, заслужују барем једну сузу кајања, унутрашњег склада и повратка међу живе! 

Могао је Јаков да обиђе Камничку Бистрицу, Кочевски Рог и Зидани Мост, али није! Да се није препао реакција домаћих неокомуниста којих је као на гори листа, њихове параде протеста и оптужби за фашизам? Да се није препао шаке монтенегринских комита, шаке ренесансних комунистичких странака, њиховог протеста и дочека? 

Државника од политичара разликује баш та свијест да можда понекад треба да уради нешто што није по вољи свима и да за то неће добити јединствене аплаузе! Дражавник схвата да не морају понекад да га сви подржавају, али уколико има духовну, унутрашњу обавезу да уради нешто што је праведно и што лијечи ране и уколико барем мало више види са брда него остали, зна да то мора да уради и по цијену политичке каријере! 

Залуд, залуд, залуд! И Јаков, попут свих тобожњих предсједника ЦГ од 1945. наовамо ништа не доноси ново. Све је по старом, а и њега има, па звао се он Тито или Мило! 

Залуд Јакове, залуд! Надам се да ће те прогањати сјене мртвих црногорских четника из Словеније. Могао си као брат да их дочекаш протекла два дана и све нас помириш са нама самима и улијеш наду да за нас има наде! Овако, идемо даље, али не стижемо нигдје! Вртимо се у бесмислу наших омраза, братске крви, а и даље смо их жедни!