На данашњи дан 1964. године погинуо је Слободан Пенезић Крцун, оснивач злогласне ОЗНА илити Одељења за заштиту народа у Србији, боем, војник, комуниста и помало националиста, како га је окарактерисао ББЦ.
Несрећа на Ибарској магистрали и данас је испуњена контроверзама. У близини села Шопић код Лазаревца “олдсмобил” регистарских ознака БГ 20-55, у коме се налазило пет особа, слетео је са друма и у ударио у дрво… Два дана касније, 8. новембра 1964. године, Крцун је сахрањен у Алеји народних хероја у Београду. Страдао је и Светолик Лазаревић, а возач Милорад Ломић преминуо је од последица повреда неколико дана касније. Тада су тешко повређени Олга Ђивковић и Љубо Мијатовић. То је званична верзија.
Из шапата прешло је у домунђавање, па у гласно говорење у неким потоњим годинама да то није била саобраћајка већ да је убијен. И то по налогу Јосипа Броза Тита. И данас се препричава тада црнохуморни виц, за који су неки склони да тврде и да је истина, како је наводно маршал кад су му рекли за Крцунову погибију изговорио: “Ау, мајку му божју, зар је већ пола један!“
Историчар Венцеслав Глишић описујући последњи сусрет Тита и Крцуна на Брионима 1963. године записао је да је Пенезић Брозу рекао да је некоректан према Србима и да су му увек српски ратни команданти сумњиви, те да се удаљава од народа. Тита је то наводно много наљутило, а да му је Пенезић још добацио: “Једино не знам кад це доћи ред на нас двојицу”, мислећи на Александра Леку Ранковића и себе.
Он је страдао 6. новембра 1964. године, а Лека је опстао на функцијама све до Брионског пленума 1966. године након чега је уклоњен са политичке сцене.
Жељко Марковић, као директор Историјског архива у Ужицу у разговору за ББЦ раније је Крцуна, који је био партизански комесар, оснивач српске безбедносне службе, министар полиције, потпредседник, а потом и председник српске Владе, окарактерисао ка преког и осионог, као човека који је био “хлеб и отров револуције”, човек који је као министар унутрашњих послова умео да заноћи у затвору међу затвореницима, који је био предан Јосипу Брозу и ономе што је он у његовим очима представљао до краја.
– У архивској грађи коју чува ужички Архив открива се као нежан, брижан супружник. У јавности ватрен, у приватном животу благ и посвецен – објаснио је Марковић.
Када је почео Други светски рат, Пенезић је имао 22, а Тито 48 година.
Једно од најзначајнијих хапшења у новој Југославији било је хватање Драже Михаиловића. По сопственом признању Крцун је Михаиловића – поштовао!
– Поштовао га је као војника и као родољуба, једино што му је замерао је да је био против Тита, а за краља. И то му није могао ни заборавити, нити опростити. Та немогућност заборава и опроста изродила је осветнички нагон – навео је Марковић.
Бурних 46 година живота
2. јула 1918. рођен у Ужицу, где је завршио основну школу и гимназију
1934. током велике привредне кризе његов отац, који је био кафеџија, банкротира и умире
1937. уписује студије агрономије на Пољопривредно-шумарском факултету у Београду и убрзо се прикључује тада илегалном комунистичком покрету
1944. године у јулу на Вису постављен је за начелника Одељења заштите народа за Србију
Од 1946. до 1953. министар унутрашњих послова Србије
Јула 1952. проглашен за народног хероја
Од фебруара 1953. до јуна 1962. члан, а касније и потпредседник Извршног већа Србије
Од јуна 1962. до новембра 1964, председник Извршног већа СР Србије
6. новембра 1964. погинуо је у саобраћајној несрећи у Шопићу код Лазаревца.
Извор: Курир
