‘-Такозвана друга књига Шерба Растодера о догађајима из 9. новембра 1924. године манипулише са материјалима које узима као грађу за књигу. Врши очигледну селекцију такозваних докумената и изјава. Главни циљ му је да оптужи бивше (преминуле) и садашње становнике Вранеша за догађаје из 1924. године на том подручју. Растодер смишља конструкцију доказивања, истражује по подрумима и тавананима доказе и проналази дотрајали записник којега пегла, реконструише и ретушира. Одбацује званична документа и изјаве надлежних органа тога времена. Записник узима као основни документ за његову тврдњу о догађајима из 1924. године, наводи се у реаговању Удружења потомака ратника из 1912. године из Вранеша.

Они појашњавају да Шербо сматра да записник, наводно, треба да одговори  зашто муслимани нијесу масовније пришли НОР-у него италијанском и њемачком окупатору 1941. године. Ликује на изјавама стогодишњака о њиховој верзији убиства Б. Бошковића која се узима као узрок немилих догађаја.

–Он зна да су изјаве дали људи који су били противници црногорских комита и које су оружано прогонили. Они су одговорност за убиство Б. Бошковића свалили на комите иако су знали да је убиство извршила банда Јусуфа Мехоњића. Јусуфова дружина је у Вранешу мучки из засједе убила 100 угледних православних домаћина, истичу у Удружењу.

Појашњавају да Растодер потура Вранешанима оно што он вјешто чини – ћутњу. Он ћути о најважнијим чињеницама које су подстицале мржњу два народа у Вранешу у то вријеме.

–Петовјековно ропство православних под турском окупацијом када су му була одузета сва људска права, срушени манастири и цркве. Ћути о исламизацији православних породица и стављање у службу окупатору. Растодер ћути о о догађајима који су непосредно претходили 1924. години. Стожерској буни коју је православни народ Вранеша подигао 1905-6 године против вранешких бегова збиг неиздрживог и невиђеног свакодневног терора. “Зулуми су нечувени,злочини ужасни, најгрознија насиља над нејачи и женама. Поједини случајеви су такви да при казивању леди крв у жилама”, јављали су извјештачи у то вријеме. Пошто башибозкук вранешких бегова није могао да угуши устанак позвали су у помоћ турску војску. Порта је послала Шемси-пашу Бишевца који је са 14 батаљона и вранешким башибозлуком послије три мјесеца у крви угушио устанак. Сва православна села су спаљена, нејач бачена у кањон Таре и пећине. Заробљени устаници су звјерски мучени, а њихове жене силоване и убијене, кажу у Удружењу.

Додају и да Растодер ћути о најславнијем догађају у историји ЦГ, ослободилачком рату црногорске војске притив Турака 1912. године. Вранешки башибозлук муслимански је заједно са окупаторском турском војском покушао да заустави ослобађање Вранеша од Турака. Црногорска војска је разбила и сломила Турке и њихове помагаче у Вранешу за само неколико сати. Он ћути да је већ тада већи дио муслимана добровољно отишао за турском војском.

–Држава Црна Гора је у то вријеме позвала муслимане да се врате, да не иду, али већина је отишла, разлог је био што нијесу вољели нову власт или што нијесу смјели да чекају слободне “рајце” које су мучили вјековима. Ћути Растодер о аустријској окупацији 1915. године и метежу и безвлашћу у Вранешу. Ћути о појави муслиманских банди предвођених Јусуфом Мехоњићем и Усеином Бошковићем и оспорава њихове злочине. Косристећи аустријску окупацију муслиманске банде су покушале реванш православном живљу које је било уз ослободилаћку црногорску војску 1912. године. Јусуф је тада међу преосталим муслиманима пронашао јатаке за дојаве о кретању православних Вранешана, које је из засједе мучки убијао. банде су харале Вранешком долином и послије ослобађања од Аустрије и уједињења у заједничку државу. Свакодневна убиства и паљевине љетине заоштрили су односе и сијали мржњу и неповјерење. Слаба ц ентрална власт и локална ривалства погодовала су безвлашћу и метежу у Вранешу, тврде у Удружењу.

Они закључују да је Растодеру све то јасно, али му не одговара. Појава његове друге књиге о овом времену није неочекивана. Све то долази послије губитка власти и расула 30-годишње власти код које је он био омиљени историчар. Данас му је црвени тепих извучен испод ногу и он тражи нове заносе и остварења. Чепрка по прошлости око моје се ни један народ не може сложити, будућност га не интересује, он је изазива.

–Растодер мора знати да су Вранешани слободољубиви  и да им је слобода највеће богаство. Они не насрћу на туђу част и имовину и не траже да им окупатори обнове оно што су уништавали вјековима. Неће да тумарају по туђим сокацима и гувнима, да ударају у таламбасе и зурле и неће дозволити да руља халака плаши нејач и мирне грађане. Љубовићка жупа и Вранеш имају стотине докумената да обиљеже несреће свога рода које им је починио турски окупатор и његови помагачи, али то о сада нијсу радили због помирења и мешусобног повјерења, закључују у Удружењу.