„Радост је била неизмерна, није било ока што није засузило – неко од радости, а неко што неће свога милог видети!“, записала је у својим сећањима Београђанка Наталија Аранђеловић остављајући дневнички запис о 1. новембру 1918. године – дану када је српска војска ушла у ослобођени Београд.

На данашњи дан Прва армија под командом војводе Петра Бојовића ослободила је у Првом светском рату Београд, град који је проживео тешке дане под окупацијом. Престоница Краљевине Србије била је први европски град који је бомбардован у Првом светском рату. Најжешће борбе водиле су се у октобру 1915. године, када је само током једног дана на Београд испаљено око 30.000 граната. Од њих су страдали готово сви делови града.

После трогодишње окупације Београд је дочекао слободу, а њу је донела српска војска у силовитом напредовању после пробоја Солунског фронта. Прва армија коју је водио војвода Бојовић за свега месец и по дана од пробоја Солунског фронта продрла је чак 600 километара у дубину окупиране територије, а тако брзо напредовање под борбом било је до тада незабележено у стратегији ратовања. Отуд и чувена прича да француска коњица није могла да стигне Бојовићеву пешадију.

По договору са савезницима, ослобођење Београда препуштено је српској војсци. Историчари наводе да непријатељ није имао намеру да пружа отпор и да су се у граду крајем октобра налазиле малобројне немачке трупе, спремне за повлачење. Ипак, пре него што су то учинили, задали су последње ударце граду који је тешко пропатио током тих ратних година. Немачки војници опљачкали су све радње од Славије до Теразија, прекинули снабдевање водом и струјом, дигли у ваздух железнички мост на Сави.

У ослобођени Београд први је ушао Седми пешадијски пук, баш зато што су га чинили војници из главног града, као и Први ескадрон коњице и једна батерија. Сви су били део чувене Дунавске дивизије.

Дочек је био спонтан: грађани су изашли на улице поздрављајући војнике и китећи их венцима од цвећа и пешкирима. На прозорима су тог 1. новембра биле искићене српске заставе.

Београд је дочекао слободу као један од најразоренијих градова Европе. Ипак, није ни слутио да ће свега 23 године касније поново почети његове патње под немачком окупацијом и да оно што није било разорено у Првом светском рату, попут Народне библиотеке, срушиће немачки бомбардери које је донео Други светски рат.

И ослободилац Београда и славом овенчани војвода из Првог светског рата, Петар Бојовић, делиће дане окупације са градом који је ослободио 1918. године. Чувени српски војсковођа пензионисао се 1921, а пензионерске дане, као и дане у новој немачкој окупацији током Другог светског рата проводио је изолован у својој кући на Врачару.

Након новог ослобођења Београда 20. октобра 1944. године, однос нових власти према једном од свега четворо српских генерала који су имали чин војводе био је срамотан и понижавајући, не за самог Бојовића, већ за оне који су га спроводили.

Непосредно након ослобођења, осамдесетпетогодишњи војвода Петар Бојовић позван је да да исказ и то његово ислеђивање од стране комунистичких власти трајало је пуна три дана. Историчари се данас споре око тога да ли је током ислеђивања Бојовић тучен и малтретиран, али се слажу да је већ и сам чин тродневног испитивања прослављеног српског војсковође у дубокој старости недопустив.

Као што је срамотно било што су у његову кућу, нешто касније, упала двојица припадника Народно-ослободилачке војске Југославије, малтретирала га и отела му његову сабљу. Војвода Петар Бојовић умро је убрзо након тога, 19. јануара 1945. године. Два месеца после комунистичког ислеђивања.

О његовој смрти није јавио ниједан медиј, а као печат на светоназоре тадашњих „ослободилаца“ иде и то што је прослављени српски војсковођа сахрањен без државних и војних почасти.

Опрема: Стање ствари