ПИШЕ: МИЉАН СТАНИШИЋ

ПРОМЈЕНЕ У НАСТАВНИМ ПЛАНОВИМА И ПРОГРАМИМА ИЗ 1908. ГОДИНЕ

На развитак школства знатно је утицало и отварање библиотека, које су основане при основним школама, а њих су користили само учитељи и ученици. За развитак просветитељства уопште, значајно је било отварање јавних библиотека, које је могло да користи и грађанство. Тако је почетком јула 1889. године у Бјелопавлићима отворена прва библиотека са читаоницом. О њеном почетку рада јавља “Просвјета”, лист за цркву и школу Министарства просвјете и црквених дјела Књажевства Црногорског. У тексту је, уз наслов “Читаоница на Даниловград”, о томе писало: “Како нам јављају с Даниловграда установљена је тамо овијех дана читаоница која већ броји 70 чланова. Сретно да Бог да!”

О оснивању ове читаонице пише и лист “Глас Црногорца” 26. јула 1889. године, гдје овом догађају посвећује знатан простор, наводећи да су постојала правила библиотеке и да су она прочитана приликом њеног отварања. Годишња претплата за коришћење њених услуга износила је 3 форинте. Њен први управитељ је био поп и војвода Ристо Бошковић. Број чланова читаонице сваке године се повећавао, тако да је 1896. године било 116 сталних читалаца. Формирање ове државне библиотеке позитивно је утицало да се оне отварају и у другим мјестима Бјелопавлића: Ждребаонику, Мартинићима, Спужу, Барама Шумановића.

Годинама послије Вељег рата (1876-1878) број школа и ученика у Црној Гори и Брдима, као и новоослобођеним крајевима, не само да се није повећавао, већ се рапидно смањивао, тако да су у школској 1881/1882. години радиле само 22 школе. То се може објаснити тешком финансијском ситуацијом која је овдје владала послије исцрпљујућег рата, као и касније неродним годинама, па је сиромаштво закуцало на многа врата, а и државна каса је била полупразна. Пошто је нарасла свијест грађана за потребом школовања дјеце, то су се мјештани појединих села самоорганизовали и почели са изградњом школа, с тим да су од државних органа захтијевали да им се само пошаље стручни учитељ. Тако је већ за школску 1896/1897. годину било 17 приватних тј. општинских школа, које су градили мјештани појединих општина. Једна од таквих школа грађена је и у бјелопавлићким Павковићима и др. За ту школску годину радиле су само 46 државних мушких и женских школа.

Тек крајем 19. и почетком 20. вијека дошло је до интензивнијег развитка основног образовања, а то се не односи само у знатном порасту броја школа, већ и у квалитативним промјенама. Др Ђоко Пејовић (“Развитак просвјете и културе у Црној Гори од 1852-1916.”)  наводи да је само од школске 1896/1897. године, па у наредних шест година број школа повећан на 42, а тај тренд је даље настављен. Законским рјешењим из 1907. године све основне школе требале су да пређу на четвороразредне, тако да је њихов број за свега неколико година повећан на 81 (1910. године), док их је нпр. школске 1875/1876. године било свега 10. Са тим мјерама дошло је и до квалитативних помака и у побољшању наставних планова и програма, методике наставе, организацији рада, стручности учитеља, а тиме и појачаном интересовању ученика за школу и ширењем њиховог знања. Др Пејовић истиче да ове позитивне промјене нијесу могле да задовоље потребе за школовањем већине дјеце, износећи податке да је нпр. 1910. године било између 25 хиљада до 30 хиљада дјеце која су могла бити обухваћена почетком школовања, али их се школовало свега 12 хиљада.

Наставним планом и програмом из 1908. године извршене су значајне измјене у избору градива, обиму, методици наставе, којe су билe уподобљенe узрасту ученика, али и прилагођени потребама друштва. Претходни програми били су преобимни, рогобатни и методски неприлагођени узрасту ученика и сл. Број предмета смањен је са 15 на 9,  па иако је наставних предмета било мање, број часова остао је скоро исти, јер се посебно придавало важности квалитету наставе. Поред основних, уређене су промјене и у средњим школама. Новим наставним планом и програмом из 1908. године наставни предмети за основне школе били су: Наука хришћанска, Српски језик са словенским читањем, Српска историја са земљописом,  Цртање и лијепо писање, Пјевање, Гимнастика и дјечје игре, Рачуница са геометријским облицима, Познавање природе с пољопривредним поукама, Ручни рад. Новим наставним програмима поједини предмети су спојени у један, као нпр. дотадашњи предмет Земљопис је прикључен предмету Српска историја (Српска историја са земљописом) и др. Преопширни програми појединих предмета замијењени су и скраћени, и тиме постали концизнији, а ученицима прилагођенији  и разумљивији.

Наставни план и програм за Богословско-учитељску школу из 1908. године доживио је квалитативне промјене увођењем предмета из природних наука, државног и друштвеног уређења и др., а избачени су сувишни садржаји из наставних програма. Дотадашња трогодишња Богословско-учитељска школа прерасла је у четворогодишњу. Ново устројство школског система изискивало је и низ мјера које ће пратити модернизацију ове школе. За то су ангажовани тадашњи еминентни стручњаци и познаваоци организације учитељских школа, као и стручњаци из области педагогије и научних достигнућа у тој сфери. Поред ових мјера пуно се водило рачуна о обезбјеђивању стручног наставничког кадра. Овако модерна школа за образовање будућих стручних учитеља требала је да школство подигне на виши ниво и тиме да иде укорак са оним у развијенијим земљама.

У четири разреда Богословско-учитељске школе од 1908. године проучавани су наставни предмети: Св. писмо са херменевтиком, Литургика са црквеном археологијом, Канонско право, Историја хришћанске и српске цркве с патрологијом, Догматика с полемичким богословљем, Мооралка, Пастирка, Апологетика, Омилитика, Педагогика (теорија наставе, дидактика, методика свих предмета у осн. школи), Српски језик, Руски језик, Црквено-словенски језик, Историја српска и општа, Географија српских земаља и Црне Горе, Математика, Природне науке, Пољопривреда, Хигијена с домаћим лијечењем, Познавање закона (државно и друштвено уређење), Црквено појање, Цртање и краснопис, Гимнастика с војним вјежбањем, и Ручни рад. По овим наставним плановима и програмима учили су и успјешно савладали наставу поменути бјелопавлићки учитељи, који су се 1916. године побунили против наметања наставних програма од аустроугарског окупатора.

(наставиће се)