Пише: Донко Ракочевић ( фејсбук)
Борислав Пекић, један од највећих српских интелектуалаца, као основац, заједно са породицом, 1941, протјеран je са Цетиња, од стране сепаратиста и Италијана. Три и по године касније, у Београду доживио је још већу, како он каже- трагедију: „ослобођење“ од стране партизана и Црвене армије. Двије и по деценије касније, емигрирао је у Енглеску, бјежећи од диктатуре и комунистичке идеологије.
Када сам јуче написао да су само ретки били прави антикомунисти, мислио сам и на Пекића. Те 1971 када је он побегао на Острво, 99 одсто грађана Југославије је било за Тита и свакодневно га славило. Дакле, и наши очеви и дедови, драги моји ФБ пријатељи (част ретким изузецима). И остало нам је то комунистичко у генима. Зато се морамо трудити да се ослободимо тих комунистичких наслага у себи, с којима нас је тровала школа, медији и Брозов режим.
Дух комунизма и даље струји Црном Гором, Србијом и Русијом. Читам јуче интервју са Радошем Бајићем, поводом промоције филма “Хероји Халијарда”, каже да је знао да још нисмо победили комунизам, али да га је изненадило колико су још увек јаке комунистичке снаге.
Но, да видимо шта је записао Пекић о „ослобођењу“ Београда_
„Петнаест година имам. Задушнице су, 20. октобар 1944. године. Датум који ће у историју народа ући као дан ослобођења Београда, а у моју биографију као једно од најтужнијих искустава.
Прозори су затворени, завесе спуштене, бронзана хетера из голе руке не расипа светлост. Струје нема. Ћутимо. Све што се имало рећи, речено је. С улице се чује бат ногу и песма. Четири године чекала се песма, четири године бат ногу. Ни ова песма, ни ове ноге. Која и каква се песма очекивала, није увек јасно било, уопште није било јасно, али ова – није.
Речи се не разабирају, али их знамо. Све су руске. И ова која се Крунском улицом спушта – руска је песма.
Нема језика који може описати трагедију ослобођења које се не дели. Слобода која је дошла није била и наша. На робији се тако осећате кад са гласноговорника слушате имена помилованих међу којима нема вашег. Теши вас могућност да га чујете идуће или неке од наредних година. Али, ако сте на доживотни затвор осуђени, ни тог олакшања нема. Свака од тих слобода другоме ће припасти, ниједна вама.
Осећали смо се као вечиташи у тамници коју су сви други кажњеници већ напустили. У том тренутку нисмо знали шта нас чека, нити смо знали да ћемо добар део тога што нас је чекало сами изабрати. У том чудесном тренутку душевне ентропије, у коме се с друге стране прозора, једине наше бране, одвијала историја, нас двојица, два одрасла детета, седесмо скамењени, мртви, убијени пре него што је икоме на памет пало да уопште и живимо…“
