Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Упркос отпору Дубровчана, Хрвати су тежили да припоје дубровачку  књижевност. Насупрот става Меда Пуцића о дубровачкој српској књижевности, Иван Кукуљевић Сакцински сматрао је да су дубровачки песници хрватски песници. У свом писму Казначићу 1858.  је  написао :  „Наш Орсат Почић заузет је истинабог за име српско, али ја сам освједочен из хисторије, етнографије, језика живућих и старих Дубровчана да ово име њима не припада”. Због Босне и Херцеговине дошло је до раскола у далматинској Народној странци 1879. Срби су иступили из странке и основали Српску народну странку 1880. (1) Кад је дошло до аустро-угарске окупације Босне и Херцеговине 1878. Хрвати су сматрали да је њима треба припојити БиХ. Михо Клаић је у Царевинском већу устврдио да је окупација  Босне и Херцеговине готов чин. (2) Певачко друштво  „Коло” у Загребу  на концерту 20.9.1878. приказало је алегоричну слику присаједињења Босне и Херцеговине  Хрватској.(3)

У Дубровнику Срби католици настојали су наставити деловати заједно са Хрватима упркос расцепу у Далмацији. Књижевни часопис „Словинац” био је покушај са једне стране повратка културног значаја Дубровника а са друге одржања словинског покрета. Медо Пуцић полемисао је  са Мијом Павлиновићем који је порицао постојање Срба у Далмацији и држао да је сувишан „Словинац”. Часопис „Словинац” био је нападан од „Католичке Далмације” због „шумадијског духа”, затим називали су га „хрватождер”, „Србинцем” и оптуживали га за либерализам. „Католичка Далмација” упутила му  је „пророчанство” : „Јако се бојимо, да ће и дубровачку „Словинију” стићи иста коб, која је укобила и загребачку „Илирију” и ђаковачку „Југославију”.”(4)   До сукоба дошло  је 1885. поводом  полагања венца на гроб Стефана Митрова Љубише. Управа Народне штионице послала је као свог изасланика Антуна Пуљезија у Будву да положи венац  на гроб Стефана Митрова Љубише, чији су посмртни остаци били пренесени из Беча. На настојање Пере Чингрије да скупштина осуди чин Управе, десило се супротно.  Упркос угледу  Пере Чингрије  гласањем 45 према 10 поступак Управе  био је одобрен.  Будући да је Љубиша био Србин било је свакоме јасно да су гласови подршке Управи  били српски, а  гласови осуде хрватски. Чингријина група иступила је из Штионице и основала Дубровачку народну читаоницу. (5) Хрвати су напустили заједничка друштва Народну штионицу, Дубровачку грађанску музику, Дубровачко радничко друштво и оснивали чисто хрватска друштва  : Дубровачку народну читаоницу 1887, Дубровачку грађанску глазбу 1888. и Хрватску радничку задругу 1894.  (6)   На изборима за Далматински сабор 1889.  српско-аутономашка коалиција са кандидатом грофом Франо Гондолом победила је  Пера Чингрију. То је значило разлаз Срба и Хрвата у дубровачкој Народној странци. Срби су приступили Српској Народној странци.  На општинским изборима  у Дубровнику  одржаним 22-24 маја 1890. победила је српско-аутономашка коалиција. Уверени да ће бити поражени Хрвати нису ни учествовали. У Општинско веће били су изабрани :  др. Влахо Матијевић, др. Јеро Пуљези, Матеј Шарић, гроф Франо Гондола, маркиз Луко Бона, Никша пл. Гради, Балдо пл. Гоца, Лујо пл. Бизаро,  гроф Брња Кабога,  гроф Мато  Поза, Вицко Милић, један католички и православни поп.  За начелника је изабран гроф Франо Гондола, а за подпредсенике Никша пл. Гради,  Нико Силокосић,  гроф Брња Кабога,  Перо Опрић,  Матеј Шарић и Антун Водрица. Победу су извојевали Срби католици. У свом прогласу нарочито су истакли своје поштовање латинској култури.  На изборима 1894.   српско-аутономашка коалиција добила је 24 места у Општинском већу, а противници 12. За начелника био је поново изабран гроф Франо Гондола, а свих 6 општинских подпредседника било је изабрано  из српско-аутономашке коалиције.  (7)    У српском листу „Дубровник” писали су  у чланку „Гундулић и Хрвати” 1892.  да је Дубровник „словио као оаза цивилизације, као српска Атина још онда, кад се није знало за културу Хрвата”. (8)  Најважнији догађај за време власти Срба и аутономаша  у Дубровнику било је подизање споменика Ивану Гундулићу. Дубровачка омладина предложила је подизање споменика почетком 1880. Општинско веће је исте године именовало Одбор за подизање споменика. У Одбору су били Медо Пуцић (председник), Перо Будмани, Иван Антун Казначић, Мато Водопић и Луко Зоре. На чело Одбора за свечаност око откривања споменика био је племић Мариница Ђорђић, зет Пуцића. Откривање је било део видовданских свечаности од 25 до 27 јуна, а споменик је откривен 26 јуна 1893. Присуствовало је мноштво гостију, међу којима песник Јован Јовановић Змај. Споменик је открио гроф Франо Гондола.  (9)

Власти Аустроугарске су за комесара Дубровника поставиле Хрвата. Стијепо Кобасица писао је „Срби Дубровчани славили су … док није овај покрет насилничким чином обустављен г. 1899 кад је централна влада одузела дубровачку општину из српских руку и поклонила Хрватима …”.  (10) Почетком јула 1899. преминуо је начелник општине Дубровник Франо барун Гондола. Српско-аутономашки блок одлучио је да не учествује у гласању и на општинским изборима 1899. Победили су удружени хрватски народњаци са правашима. (11) Губитак власти у Дубровнику није сломио Србе католике. Тежили су да  српски Дубровник обнови свој значај, док су се Хрвати трудили да га претворе у хрватски град. Основали су Српску Зору, књижевни часопис „Срђ” и Матицу српску у Дубровнику.  

Напомене :

1. Никола Тоља,„Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 152, 189, 259;

1. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр.  261;
2.  А.Добронић, „Коло”, „ Народна енциклопедија Српско-Хрватско-Словеначка, 1925-29, том II, Загреб,  стр. 344;
3. Никола Иванишин, „Дубровачке књижевне студије”,  Дубровник, 1966, стр. 31, 90, 91;

5. Никола Тоља,„Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 108;
6. Влахо Бенковић „Дубровачки Срби-католици и „нови курс у хрватској политици 1903-1905.”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 211, 212;

1. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 110, 111;
2. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 110;

9. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 205;
10. Миле Дакић, „Срби-дубровчани у лексикону Јована С. Радојчића”, „Љетопис Матице српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 81;
11. Влахо Бенковић „Дубровачки Срби-католици и „нови курс у хрватској политици 1903-1905.”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 218, 219;