Беседа Патријарха српског г. Порфирија на свечаној доксологији 14. октобра 2023. године у Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици

Високопреосвећени у Христу брате и саслужитељу, Митрополите црногорско-приморски, духовни оче и пастиру Црногорско-приморске митрополије, Високопреосвећени брате Епископе Крфа господине Нектарије, преосвећена браћо архијереји, часни оци, браћо монаси и монахиње, браћо и сестре, драга духовна децо сакупљена вечерас са свих страна Црне Горе,

Овде, у овом светом храму посвећеном Христу Спасу, испуњено је моје срце благословом Божјим и неизмерном радошћу, јер могу изблиза да видим ваша лица, да се у молитви и у Духу Светом загрлимо и да заједно узносимо молитве Господу и Спасу нашем за мир у свету, за спасење људског рода, за добро међу свим људима и међу свим народима, за међусобно разумевање.

С том радошћу и благословима Божјим, на овом месту светом, пред Свевидећим оком Христовим и овим светом храмом посвећеним Васкрсењу Његовим, сусрели смо се и радовали заједно једни са другима и једни другима пре две године, септембра месеца 2021. године. Тада смо сабрани овде прихватили задатак Цркве да, као што рече Високопреосвећени Митрополит Јоаникије, у трон најсветијих митрополита цетињских и црногорско-приморских устоличимо њега којег је наш Свети Архијерејски Сабор одредио да води ову локалну Цркву. И упркос малим препрекама, захваљујући, браћо и сестре, вашој молитви и вашој љубави према својој мајци Српској Православној Цркви, љубави коју веома добро памтим, која се урезала у моју душу и у моје срце и коју осећам и данас, ми смо оно што нам је Црква, што је наша мајка Света Црква наложила, и извршили. И од тада памтећи вашу веру, вашу љубав, ја не само да се са радошћу сећам тог догађаја, него силно желим и од тада жудим да се опет сретнем са вама, да опет станем пред вас да се заједно Богу сабрани у овом светом храму молимо, да се молимо за наш српски православни народ, да се молимо за његово јединство у вери, у истини, у правди и љубави – не за јединство било какво него за јединство у Христу – али да се у овом светом храму, православном хришћанском храму, молимо и за све друге народе, пре свега за оне народе са којима живимо заједно, за оне народе које је Господ упутио на нас, за оне народе са којима делимо исто небо и ову дивну земљу, ову милу нам државу Црну Гору.

Ни данас ми ни на трен не заборављамо и нашу браћу и сестре на Косову и Метохији, који су стално непрестано на крсту, непрестано распети, али распећем својим сведоче оно што су и наши оци сведочили. Сведоче не само Христа пострадалог, него Христа Бога живога. Страдајући сведоче непоколебиво свој верски идентитет, али и свој народни и свој национални идентитет. Молимо се истовремено да Господ уразуми све оне од којих њихов живот данас зависи, али пре свега данас се молимо Богу да да онима од којих животи наших браће и сестара на Косову и Метохији зависе разум, да им отопли срце, да не отимају оно што је њихово, да не спречавају снавдевање лековима, храном, намирницама и основним животним потрепштинама. Дакле, молимо се данас за све народе са којима делимо ова балканска пространства, а најусрдније се молимо за наш народ на Косову и Метохији.

Упућујемо, браћо и сестре, коленопреклоно молитве Господу и Спаситељу нашем да донесе мир у Јерусалим, у Свету земљу, јер тамо силно страдају сви, и хришћани, и Јевреји, и муслимани, а под кровом овог светог храма, под кровом Васкрсења Христовог, знамо да се Господ после свог Васкрсења ученицима и апостолима својим јавио најпре речима: Мир свој дајем вам. Мир вам! Даровао је мир апостолима, а преко њих и свим људима и свим народима до краја света и века. Тај мир је међу нама и дат је, али од нас зависи да ли ћемо га учинити делотворним.

Господе, спаси све народе, заустави ратове, јер невини људи који данас страдају и на Косову и Метохији, али и у Светој земљи. Тамо страдају људи, у земљи коју су Твоје свете стопе освештале!

Наша радост, браћо и сестре, данас је у исто време и благословена и још већа јер нас је љубављу Високопреосвећеног Митрополита крфског г. Нектарија походио Свети Спиридон. Благодаримо митрополиту Нектарију! Он је слика вековне повезаности Српске Православне Цркве и Грчке Православне Цркве, али и узајамности, међусобне љубави и међусобног подржавања и помоћи српског и грчког народа. Сви добро знамо и заувек памтимо шта  је Крф учинио за српски народ и српску војску у Великом рату. Целивамо мошти Светог Спиридона, молимо се за чудотворну помоћ свима нама, али у исто време знамо да присуство Светог Спиридона међу нама открива тајну Цркве не као ускогруду и скучену, затворену у себе, него као тело Христово које нема ни почетка ни краја, као небоземно тело, тело Царства Божјег које је међу нама, као тело које обухвата и прошлост, и садашњост, и будућност, али и све народе, као тело у којем нема Грка и Јеврејина, Скита и варварина, као Цркву у којој у Христу сви једно јесу и сви су позвани да буду једно, као тајну Христову у којој знамо да је сваки човек створен као икона Божја.

Браћо и сестре, овај величанствени храм подигнут у славу Васкрсења Христовог, чија нас је десета годишњица од освећања окупила данас, слика је Јерусалима, али Јерусалима као Вечног града, као Царства  Небеског. Овај храм је место јединства, заједнице човека и Бога, неба и земље, место преображаја човека и овог дивног Немањиног града. Овим храмом овај град је добио своји смисао, добио своју душу. У сваком свом сегменту добио је начин да се пројави његова хармонија, његово богатство и његова лепота.

Овако је говорио и овако нас је учио нико други него саздатељ овог храма, блажене успомене митрополит Амфилохије. Њега се, браћо и сестре, увек сећамо са љубављу као оца нашег и учитеља и увек се молимо да му Господ да Царство Небеско, а исто тако се молимо да и ми имамо његову молитву. Сећамо се, браћо и сестре, и како је неустрашиво кроз цели свој животи век митрополит Амфилохије – имајући љубави, времена и стрпљења за сваку људску душу, за сваког човека, независно од тога одакле долази и ко је – овде када је то требало бранио своју Цркву, свој православни и национални идентитет, идентитет свог народа, а посебно неустрашиво ступајући на челу литија којима је одбранио Српску Цркву, српски идентитет  и српску културу.

Подгорица је место рођења Стефана Немање, ујединитеља Зете и Рашке, великог жупана српског, али и оца првог Архиепископа српског, Светог Саве. Њих двојица, свети отац и свети син, једампут за свагда су одредили нашу историју, наш историјски пут, наш духовни и сваки други идентитет. Њих двојица свој корен имају овде, али будући да су нас породили са пуним правом, сваки Србин где год се налази и који је православне вере може рећи да му је Подгорица духовно родно место. Сви смо на неки начин одавде потекли. И управо из тог разлога, овде у Подгорици не постоји никаква потреба да нам било ко каже ко смо и шта смо, више него другде. Овде у Подгорици, у Немањином граду, у граду у коме се родио отац Светог Саве, овде боље него другде знамо која је то наша вера, знамо ко су наши преци, добро знамо овде у Подгорици и где год да смо и којим језиком говоримо и којем народу припадамо. Отуда дубински осећамо да је једино исправно да наставимо истим путем, путем Светог Симеона и путем Светог Саве, јер живимо у времену разарања традиционалних, али објективних идентитета, у времену нападаног и нападног наметања конструисаних идентитета у сврху манипулација и доминација. Стога је заиста важно чувати, одбранити и сачувати оно што јесмо, оно што се зове идентитетом – свој верски, лични, породични, национални, идентитет наших предака, али и наших потомака. Сви смо били одушевљени када сте на величанственим литијама упорно, мудро и храбро бранили и одбранили основна права Српске Православне Цркве, а тиме и оно што јесте и свој идентитет. Онај који не зна ко је долази у ситуацију да му неко други каже ко је, да му неко други одреди ко је, а ми, ви, браћо и сестре, знате ко сте и знамо ко смо, знате да сте утемељени у светосавској чистој вери која нам дарује сваку врлину, племенитост и просвећеност.

Поносимо се што говоримо најчистим српским језиком Његошевим. Што говоримо овде и где год да смо и изнад свега и пре свега његовим унутарњим језиком и дисањем. Поносни смо што говоримо језиком Стефана Љубише, што говоримо српским језиком Марка Миљанова, јер само на свом језику, на српском језику, можемо изразити оно најбоље у нама. Поносни смо што, као и наши витешки преци, припадамо страдалном, распетом, али на путу васкрсења српском народу.

Драга духовна децо, као ваш Патријарх дужан сам, али осећам и личну потребу, да вас подржим да у свакој прилици са поносом и достојанством, потпуно слободно и одлучно, испољавате и што је најважније сведочите оно што јесте, сведочите свој идентитет – и као верници свете Српске Православне Цркве, која је чуварка народног образа и памћења, и као говорници српског језика, којим су најбољи међу нама изговорили и написали најлепше мисли, песме и приче, и као дични припадници српског народа, који је у свим историјским историјским искушењима блистао најпре чојством и јунаштвом. Подвлачим и понављам: и чојством и јунаштвом! То је право и одговорност, али и обавеза и дужност сваког од нас. Међутим, браћо и сестре, истовремено умом Христовим, Његовим срцем и душом, морамо знати да само онда када смо тако свесни себе, када поштујемо и познајемо себе на исправан начин, христоподобан и христолик, аутентично, само тада можемо препознати и исправно и без предрасуда прихватити и поштовати и друге и другачије, и појединце и народе, а што смо такође по заповести Христовој и дужни и обавезни. Када тако поступамо, када са једне стране, браћо и сестре, знамо ко смо и шта смо и када с друге стране примамо и прихватамо и другог онаквим каквим он јесте, само тада испуњавамо заповест Христову: љуби ближњега свога као самога себе. Наравно, ми добро знамо да је наш ближњи сваки човек, али не можемо волети тамо неког далеког којег називамо својим ближњем по заповести Христовој ако немамо познања и заједнице и љубави према оном од којег смо се родили и са којим најпосреднијим живимо. Дакле, само онда када волимо свог оца, своју мајку, своју браћу, своје сестре по заповести Христовој, само онда када волимо своје комшије, своје рођаке, своје кумове, само онда када волимо свој народ онда можемо волети и сваку другу мајку и сваког другог оца и свачију браћу и сестре и сваки други народ. Тада испуњавамо заповест Божју, тада волимо и Бога. Бога волимо онда када чујемо Његову заповест, слушамо је и живимо по њој.

Дакле, браћо и сестре, све оно што желимо себи желимо и другима или да кажем да онда када се боримо за добро својих ближњих, па и оних који нам не желе добро – јер продужује се заповест Христова која каже: волите и непријатеље своје – дакле, само онда када се боримо за добро и мир других, можемо да се боримо за своје добро и мир свој. Као у једној породици: може ли муж бити миран ако је немирна његова жена, а може ли и жена бити мирна ако је немиран њен муж? У том парадоксу заповести Христове која подразумева да се одречимо себе и када се боримо за права и добро других боримо се за право и добро своје.

Нека би Господ дао, браћо и сестре, да молитвама Светог Петра Цетињског, молитвама Василија Острошког и молитвама Светог Спиридона Тримитунског Господ нам свима подари мир, љубав, радост, међусобно разумевање и међусобну подршку како бисмо онда могли бити народ Божји и увек и свагда Господа нашег Исуса Христа славити као Бога, као Оца и Сина заједно са Духом Светим сада и увек и у векове векова. Амин!