Режисер РТЦГ у пензији и асистент у познатој серији “Ориђинали” Рацо Николић у интервјуу за “Дан” казао је да би великан црногорске кинематографије, редитељ и сценариста Живко Николић у данашње вријеме у Црној Гори имао доста инспирације за стваралаштво. Николић истиче да у Црној Гори данас имамо вријеме чуда.

• Били сте колега, блиски сарадник и лични пријатељ Живка Николића. Можете ли нам га описати као ствараоца, али и човјека?

– Живко Николић је био једна особена личност, човјек ван времена и ван ових простора. Био је стално корак испред свих могућих дешавања. То је био човјек којег нијесам видио да је обуо ципеле, или носио кравату, сако. Форма није била његов начин изржавања, него суштина. Сви његови радови су се бавили људским душама, судбинама на један доста ироничан начин. Све појаве у друштву он је иронијом избацивао на површину. Он је као стваралац био геније. Био је испред свог времена. Њега нијесу занимале овоземаљске политичке тривијалне ствари, то је био човјек који се бавио људском душом, психом и што је то што нас чини добрим или лошим. И оно што је у нама лоше он је износио на површину. И томе се на свој начин подсмијавао. Због тих његових ставова и односа према друштву, био је несхваћен. Нико не воли да му се чепрка по интими, свако мисли да је бољи од онога што јесте. И онда кад вас неко разголити, то се никоме не свиђа. И онда наилазите на отпор. Треба вријеме да прође да схвате људи и гледаоци његову поруку шта је он хтио да каже. Сви његови филмови су на неки начин критички однос према друштву, људским глупостима: “Искушавање ђавола”, “Љепота порока”, његови документарни филмови. “У име народа”, тај филм је изазвао земљотрес у Црној Гори, ту је било подношења оставки са политичких функција. То је било вријеме самоуправљања гдје је морао да постоји савјет филма да бисте снимили филм. Било је тешко стварати у таквим условима. Овај филм је приказан у Монтреалу и критика тамо је била да се диве народу који је смогао снаге да сними овакав филм.

• Да ли је Живко имао проблема када су се појављивала нека од његових остварења, попут оних да омолаважава Црну Гору и Црногорце?

– Проблеми те врсте су га генарално пратили кроз читав живот и стваралаштво. Имао је проблема јер ми Црногорци чоче нијесмо такви. Ми смо много бољи, ми смо морални, ми смо нико ка ми. И свако приказивање филмова и серија наилазило је на оштре народне осуде да ми нијесмо такви, да Живко то карикира, изврће… То га је пратило стално. Он је без обзира на све те критике ишао својим путем и говорио оно што има да каже.

• Како би данас Живкова редитељска рука реаговала на свеукупна дешавања у држави када буквално свакодневно имамо филмске сцене?

– Ово је данас вријеме чуда. На оволико простора са оволико становника, ово да се дешава. Живко Николић о данашњим збивањима не би снимио само филм, него и серију о политичким, друштвеним и моралним збивањима.

• Слажете ли се са тим да одређене улоге могу успјешно одиграти само одређени изабрани глумци и да ли је Драго Маловић, у улози Радосава, један од таквих?

– Свака улога у Живковом филму је типична и он је бирао глумце који то могу да изнесу без обзира да ли је он познат. Драго Маловић је био пензионер када је почео са Живком да снима “Ђекну” и није само он, ту је Бато Дедивановић. Они су то одиграли да се имао утисак да они нијесу ни глумјели и да су они били ликови из стварног живота. Живко Николић је знао шта му треба. Глумци су у њега имали неограничено повјерење. Он је тако умио да извуче из глумца оно што треба.

• Како гледате на информационе технологије и њихов утицај на режију и филм, али и на новинарство?

– О новинарству имам негативан став. Зато што када прочитам неку колумну и текст знам којој партији припада. Нема објективности, постали смо поводљиви за ситне интересе, нема мисли која је против и кад је добро да би било боље. Новинарска професија чини ми се да иде ка ишчезавању. Технологија и технолошки напредак од човјека праве робота.

• Како гледате на информационе технологије и њихов утицај на режију и филм, али и на новинарство?

– О новинарству имам негативан став. Зато што када прочитам неку колумну и текст знам којој партији припада. Нема објективности, постали смо поводљиви за ситне интересе, нема мисли која је против и кад је добро да би било боље. Новинарска професија чини ми се да иде ка ишчезавању. Технологија и технолошки напредак од човјека праве робота.

• Како је завршена прича са “Ориђиналима”, гдје сте асистирали Живку Николићу?

– Једно годину је трајало снимање серије “Ориђинали”. И једна епизода и то је Каруч и Скадарско језеро је остављена за играни филм. Само су двије сцене ушле у серију. Све остало је требало да се уради играни филм. Мало је требало новца да се то заокружи и направи играни филм. Живко није наишао на разумијевање. Материјал је снимљен и стајао је у депоу државне телевизије годинама и од њега се годинама крунило, како треба коме нека касета преко ње је брисано, и на крају је остало мало тог снимљеног материјала. Редитељ телевизије Сенад Шахмановић је тај материјал што је остао измонтирао, сцене које је могао, и на крају је остао више то као опус Живку Николићу, односно сјећање на њега.

• Какав је однос државе према стваралаштву Живка Николића?

– Држава покушава да исправи неку неправду према Живку Николићу, додјелом националне пензије његовој супрузи Весни Пећанац, која је живјела у нехуманим условима. Наш проблем је да ми тек кад неко умре и оде са овог свијета сјетимо се какав је он био геније и великан, да смо ми требали другачије да се односимо према њему и стваралаштву. Странци више придају значај стваралаштву Николића него наша држава. Генерално се не односимо како треба према нашем наслеђу, нашим ствараоцима. Нама су политичке ствари битније од неких круцијалних и суштинских. Нијесмо дорасли ни времену ни људима који су стварали и задужили Црну Гору.

извор: дан