Уводник написао: Огњен Војводић

Дана 8. септембра 1799. године јулијанског православног календара, празника Рождества Пресвете Богородице, у граду Сомбору, у Краљевини Угарској  (21. септембра по грегоријанском католичком календару вaжећем у католичкој монархији), рођен је Јован Хаџић, а према одређеним повјесним подацима тог дана је крштен у цркви Светог Ђорђа у Сомбору, што значи да је то дан његовог духовног рођења. Јован Хаџић (1799 ‒ 1869) је био oснивач и први предсједник Матице српске, у српској књижевности познат и по свом псеудониму Милош Светић, како је често потписивао своје пјесме и полемичке чланке, а чији су иницијали представљали почетна слова Матице Српске; књижевник, филолог, пјесник и преводилац, члан Друштва српске словесности и Српског ученог друштва, доктор правних наука који је сачинио први Српски грађански законик, (у оригиналној ортографији: Законикъ грађанскій за Княажество србско) први и једини свеобухватни грађански законик у Књажевини Сербији, усвојен 25. марта 1884. године, који је био трећи законик такве врсте у Европи.

Породица Јована Хаџића је припадала богатом сталежу српског грађанског друштва у Угарској – у Српском Војводству (Војводини); његов отац Никола је био богати сомборски трговац, а мајка Софија рођена сестра тадашњег владике бачког Гедеона Петровића. У дјетињству је рано остао без родитеља и бригу о њему је преузео његов ујак владика Гедеон Петровић. Тако су основе његовог образовања биле у православном предању. Српски православни народ у Угарској је посебно поштовао православну Цркву као стожер свог историјског и културног идентитета јер је био изложем државној политици римокатоличке вјерске и културне асимилације. У Угарској и Аустријском царству, као касније у Аустроугарској, државне школе за словенске народе су спроводиле програм њемачке славистике, као континуитет католичке културне колонијалне језичке политике, наметања просте писмености и граматизовања дијалеката као нових књижевних језика, ради прекида континуитета књижевног језика и раздјељивања словенског народа на дијалекатске племенске заједнице као нове нације са „самосвојним“ језицима.

Јован Хаџић је основну школу завршио на српском језику и након тога уписује једногодишњу њемачку школу у Сремским Карловцима средшту Карловачке митрополије и административном средишту Српског Војводства. У Пешти уписује филозофију, а након три године студирања започиње студије права. У том периоду Јован Хаџић почиње и са писањем поезије под псеудонимом Милош Светић. Године 1822. наставља студије правних наука у Бечу које завршава 1824. године. Звање доктора свих права стиче 1826. године, настањује се у Новом Саду гдје је 1834. године постављен за варошког сенатора. Оженио се 1829. године у Новом Саду са Маријом Десанчић. У Србију стиже 1837. године, где је као један од водећих правника био је истакнута личност јавног живота. Његово дјело је српски Грађански законик. Радио је на устројству Врховног суда кнежевине Србије. У Новом Саду Јована Хаџића 1847. године бирају за посланика за Угарски сабор у Пожуну. Након револуције, прихватио је и уређење организације судства у Српском Војводству.

Књижевна дјелатност Јована Хаџића је обимна и значајна за српску књижевност, као и његова дјелатност за општу друштвену културу, али је услијед спровођења програма аустрославистичке југословенске језичке политике програмски потиснута, као и његови филолошки радови. Писао је пјесме родољубиве и поучне, као и политичку и епску поезију. Његова позната епска песма написана у хексаметру је Први прелазак Црног Ђорђа из Србије у Срем. Вожд Ђорђе Петровић је предмет и његовог главног историографског дјела Устанак српски под Карађорђем. Посебно је занимљиво за повијест српског пјесништва да је Јован Хаџић био претходник  Јована Јовановића Змаја, јер поједине његове родољубиве и поучне пјесме подсјећају на Змајеве (Зора је, Глас Србина 1830 и друге). Јован Хаџић се бавио и преводилачком дјелатношћу. Преводио је дјела античког пјесништва и модерног класицизма: Хомера, Вергилија, Хорација, Шилера, Гетеа и многих других. Превео је дјелове из Илијаде у десетерцу, а Хорацијеву пјесничку умјетност превео је у двије метрике, напоредо, у метрици оригинала и у епском десетерцу. Вјерско васпитање православног предања и школовање у престижним школама тог времена је Јована Хаџића чинило представником српске православне грађанске класе, која се супротставила колонијалној католичкој аустрославистичкој политици.

Јован Хаџић је био изузетан филолог, писао је о деликатним питањима лингвистике и актуелним питањима српске језичке политике креиране под притиском политичке моћи њемачке католичке културне политике. У српској „новој“ култури и историји постао је познат као противник њемачке (аустрославистичке) реформе српског језика и правописа, у нас познате као реформа Вука Караџића, против које је писао филолошке полемичке и критичке текстове, а посебно су познате његове полемике у штампи са Вуком Караџићем и Ђуром Даничићем као сарадницима њемачке славистичке канцеларије у Југословенском језичком програму. Писао је о смислу писма и језика, а против површног приступа српском језику и писму у њемачкој кодификацији српског књижевног језика. Најбољи приказ филолошког рада Јована Хаџића дао је академик, лингвиста Меша Селимовић у лингвистичкој студији „За и против Вука“. Меша Селимовић је сажето приказао суштину филолошких радова Јована Хаџића, посебно на основу његове студије Кључ језика српскога (Ключь єзыка србскога) у којој је Јоаван Хаџић писао о смислу и односу језика и писма, и о последицама упрошћавања смисла и сврхе писма и књижевног језика. Селимовић је у својој студији прво указао на политички карактер Караџићеве реформе базиране на класној борби против изграђених културних стандарда језика и опште културе одређених друштвених сталежа – грађанске класе и аристократије, а кодификовању као књижевог језика говора „Срба који живе по селима далеко од градова“ како је написао Караџиић у својој Пименици. «Одлучни обрачун с класним противником освјетљава Караџићеве основне позиције, његово супротстављање свему што је та виша класа чинила и стварала, јер је туђе по духу, његово неповјерење према пречанима из царевине, његове несхваћене реакције», пише Селимовић о културном карактеру караџићевске кодификације књижевног језика, констатујући да је Караџићев курс реформе српског језика био класна, а не културна политика. «Како је то стварно извлашћивање, класна и политичка борба у најоштријем виду, сукоби су веома тешки и сва су средства дозвољена кад треба да се онемогући класни непријатељ.» Таква револуционарна „реформа “ српског језика је одговарала  колонијалној културној политици Аустријске царевине германизације и разграђивања културе и друштвене структуре словенских православних народа.

Текстови Јована Хаџића су у југословенској језичкој политици програмски прикривани или приказивани као нестручни и ретроградни. Међутим, радови Јована Хаџића су представљали, као и данас, свјетски стандард филологије и лингвистике, који би у свим развијеним језицима и друштвима били узор развоја и кодификације књижевног језика, док су из српске књижевности и културне политике прогнани, а посебно комунистичком културном политиком протјерани из српске лектире и лингвистике.

Кључ језика српског

„Принципијелни ставови Хаџићеви у полемикама о правопису, које је изрицао и раније, а разрадио у спису Кључ језика српског, 1852. године, нијесу ни неозбиљни ни дилетантски, како се говорило. (Даничић, не заустављајући се на теоретској страни питања о духу језика, одбацио је Хаџићева излагања резолутном примедбом, да Хаџић не прави разлику између језика и писма, што није сасвим тачно) (о Даничићу читај овдје)  Тај Хаџићев чланак није до данас у литератури уопште цитиран, помињан је и одбациван уз уопштене негативне оцјене, а како ми се чини да је значајан изнијећу из њега основне мисли.

Јован Хаџић каже да разговори о језику и правопису треба да буду научно засновани, да све предлоге треба поткрепити научним аргументима (чиме алудира на емпиричко искуство Караџићево, које је основа његових ставова и закључака). „Док нам није позната природа језика уопште…донде се не може о правопису разумно и основано мислити.“ Излажући теорије о постанку језика, Хаџић каже да су једни налазили у језику неки „божанствени строј“ и приписивали његов извор и постанак самоме Богу; други су говорили да је људски језик исто што и „издавање“ гласова животиња, а гласови животиња да су исто што и језик људи, средство споразумевања. Тако су мислили Кондијак и Русо. Међутим, Хердер (О извору језика) доказује да се извор језика има тражити у самом човјеку, према томе да човјек као човјек може и мора пронаћи језик.

Последице прихватања такве позитивистичко-антрополошке тезе су важне. Јер, ако је језик производ човјека као човјека, тј. умне и осјећајне снаге и природе његове, огледало и видљив знак једног унутрашњег устројства, савршенства и живота, онда је то свјесна људска творевина, створена и контролисана разумом, као резултат цјелокупног бића и развитка човјекова. Ако је, међутим, језик стихијна творевина, у основи исти као гласови животиња и звуци природе, онда је непотчињен разуму, јер га разум није ни створио, него крута потреба и стихијна невоља. Онда га и региструјемо пасивно, и примамо ухом, поштујући његову природну аутентичност. Разлика је, према томе, и у правопису: да ли треба писати оно што се чује или оно што се зна.

Производ човјека као човјека (чиме се мисли на свеукупност човјекову и нарочито на активну улогу и учешће разума у његову стварању), језик има своје устројство и своју законитост којом живи. Ово устројство мора бити исто као и устројство разума, тако и мора бити и једна мјера кроја и савршенства. У разуму оживео је и живи језик, у језику живи разум. Код Грка је логос, ријеч, исто што и разум, и словесан исто што и разуман. Зато, ако хоћемо да имамо појам о језику, морамо испитати природу и снагу разума, јер је језик прави облик и отпечатак разума.

Језик, као производ, претпоставља снагу која га ствара, а која се дуго прилагођавала трудећи се да нађе симболе за мисли. Човек разликује ствар од ствари, својство од својства, и може да их издваја и распознаје једне међу другима. Затим, човек је дио овога свијета и, као такав, он с цијелим свијетом, а нарочито с предметима који га окружавају, у непосредној је вези. Човјек дјелује на материју (твар), а материја на човјека, и то узајамно дејство има своје спољашње манифестације и унутрашње одјеке. Не дјелује само материја на човјека, већ и човек „своје унутрашње дејство излива“ на материју и од ње „дејство прима“. Ту лежи први зачетак језика, прво означавање мисли и предмета, први постанак ријечи.

Ријечи су напосредни знаци мисли, а посредно знаци предмета. Ова дистинкција је веома значајна, јер то значи да ријечи нису само називи предмета, већ да означавају цјелокупност човјекову, његов однос према именованој ствари, да имају, дакле, своју сазнајну и емоционално-психолошку страну, да непосредно означавају мисао људску у свој њеној сложености, а тек посредно одражавају предмет. То претпоставља ангажовање човекове мисли у цјелини, а не само ангажовање чула, или ма ког издвојеног, некомплексног начина примања. Ријечи се саопштавају или говором или писмом, а оба ова начина служе за саопштавање мисли. Оба начина су подложна мисли и разуму, а међу собом су напоредна (coordinata). Говор се непосредно односи на слух и овоме се прилагођава; писмо се непосредно односи на око, и мора му се прилагођавати. Разум и мисли управљају и одређују обоје.

Да је писање непосредно потчињено мишљењу, а тек посредно говору, и непосредно оку а не слуху, и да је писање према говору упоредно а не подређено, види се и отуда што глухонијеми, који немају слуха и не чују говор, самим разумом и очима тачно науче писмом изражавати своје мисли и разумевати један другога; а то не би било могуће кад би писмо било непосредно подложно говору и слуху.

Сваки језик, постепено и са временом, развија се све више; развијајући се, језик се, наравно, и мијења; дакле, никако не остаје у једном стању. Ова еволуција није механичка ни равномјерна. Већи или мањи развитак указује на дуже или краће вријеме развијања, мада неке околности могу развитак језика и убрзати, као: природна живост и брзина ума, интензитет и снага имагинације, контакт с развијеним народима и њиховим језицима. И у сваком појединачном језику налазимо наречја мање или више развијена, мада је језик једног народа истовремено настао; и ту можемо рећи да су различите околности могле убрзати или успорити развитак једног језика.

Развитак језика разликује се од културе језика. Језик се развија природним путем, спонтано, упоредо са развијањем свих области живота. Култивисање језика бива писменим путем, свјесно. Развитак језика почиње са настанком језика, а култура језика са писменошћу. Развијањем језик се преиначава и мијења; култивисањем језик се утврђује и оплемењује. Уочавајући степен развитка, култивисањем треба настојати да се сачува снага и устројство језика у цјелини, да се одржи његова виталност, да се разумно окрепе његове ослабеле жиле, да се не изгубе његови хранитељски сокови. Језик је жив организам, ријека која непрестано тече, и непрестано се бистри и мути. Ако се само стихијно развија, остаће необлагорођен; али ако се одвоји од народа, усахнуће његови творачки токови. Решење је, према смислу свега овога што Хаџић каже, да се у стварању књижевног језика споје неисцрпни народни извор и стваралачки напор књижевника. “

Меша Селимовић: За и против Вука; Матица српска, Нови Сад, 1967.

https://ognjenvojvodic.wordpress.com/