Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Краљ  Александар подржавао  је соколски покрет у Југославији. Истицао је : „Само на темељу јединства и соколства подизаће се даљи напредак снага народних и државних.”(1) После Првог светског рата соколи су организовали сваке године, за време школских распуста, летовања. У шуми се спавало под шаторима и на војничким креветима, хранило са казана и проводило време у соколским вежбама, играма и спортовима.Под вођством др. Веље Поповића 1922. група сокола и соколица летовала је на Бледу. Краљевска вила „Сувобор” била је удаљена неколико стотина метара од соколског логора који се налазио у боровој шуми.  (2)

Прва соколска летовања била су 1921. и 1922. на Гочу и Бледу са београдским соколићима. Београдски соколићи провели су око 4 недеље на Бледу 1922. Табор је састојао од белих шатора од којих је сваки носио име којег познатог соколског радника или првака. Око шатора уредили су цветне насаде и путељке. Омладина се бринула за своје снадбевање сама, а живот у логору спроводила је као војници, не заборављајући разне вежбе, пливање, веслање и излете. Истовремено су краљ и краљица боравили на Бледу у вили Сувобор. Соколићи су примали посете Словенаца, Хрвата и Чеха. Једна је госпођа донела деци колача вредности 800 динара. И други су доносили поклоне. Једног дана дошао је краљ па су га соколићи дочекали поздравивши га као војници. Касније је добацио у шали : „Доћи ћу ја једне вечери, да видим, како ви правите узбуну !” Прекосутра је тачно у поноћ дошао у логор. Одмах је наишао на стражу, која је седела поред великог шатора и разговарала. С њом је обишао све шаторе, разговарао са будним и испитивао их, покривао је малу децу и сасвим се задовољно вратио у своју вилу. (3)

Краљ се руковао са соколима и разговарао, питајући свакога за име, одакле је, ко су му родитељи, да ли му се свиђа живот у соколском логору, и сваки је морао да призна чиме није задовољан и шта би још желео. Једног дана, један мали соколић је изјавио да би желео сваки дан да једе јабуке и да се вози чамцем по језеру. Истог дана се возио чамцем са краљем и краљицом и добио је јабуке. Ноћна стража имала је праве пушке али нису имали праве метке него ћорке. Михаило Д. Костић је био једне ноћи одређен за командира логорске страже. Док су стражари седели поред ватре разговарајући о летовању прошле године, нека прилика им се приближавала, застајкујући иза сваког дрвета на које је наилазила. Због шуштања лишћа стража је ипак обратила пажњу. Соколски стражари су узели пушке, устали и повикали „Стој”. Прилика није обратила пажњу на заповест, и  стално се приближавала. Стражари су поновили „Стој”. Прилика се примицала нешто бржим корацима него мало пре. Кад су стражари викнули „И по трећи пут кажем стој, или ћу …” прилика се хитрим скоком појавила неколико метара испред страже. Чуло се питање : „Шта радите соколи ?” Изненађени соколи су одговорили „Ето, причамо, Ваше Величанство”.  После рапорта краљ је питао „Да се нисте уплашили ?”  Затим је наставио  „Обећао Сам вам, да ћу доћи по ноћи и ево Ме, да видим јесте ли спремни за узбуну !”  Није дигнута узбуна а краљ је обишао логор и соколе који су спавали. (4)

Летовања су била проширење соколског рада, увођење нечега кориснијег и лепшег. Велимир Поповић је сматрао да су до тада соколска друштва везала своје чланове за справе, а врло мало за просветно-културни рад. Они који су само вежбали на справама одлазили су кад заврше да се више не врате у соколско друштво. Истакао је да је летовање развијало соколића и у телесном, и у моралном и духовном и у националном па и социјалном правцу.  Били су месец и по дана у Словенији. Пропутовали су Словенију и то : Љубљану, Крањ, Јесеницу, Бохињску Бистрицу,  Бохињско језеро. Видели су извор Саве, Винтгар, … Триглав. Група од 40 соколића била је на врху Триглава. Пажња Словенаца од првог дана летовања па до последњег дана остала им је дубоко у срцима и никаква сила није могла те лепе успомене да избрише. Летовање их је довело на слет у Љубљану. Велимир Поповић је истакао о значају излета за соколе : „боље је нараштају купити један велики шатор но  пуну Соколану справа !” (5)

Међу филмовима које су у међуратном периоду снимљени за соколе истицао се дугометражни документарни филм „Ој  летни  сиви  соколе” о таборовању  новосадске соколске жупе  на  Бледу јула 1934. Соколска штампа опширно је извештавала о снимању филма и његовом каснијем приказивање широм Југославије. У „Соколском гласнику” од 22 децембра 1932. изашло је саопштење да ће Просветни одбор Савеза СКЈ приредити таборовање за око 150 сокола свих категорија са територије жупе Нови Сад на Бледу јула 1933. Предвиђено је да таборовање које је требало да траје 30 дана буде снимљено за филм. (6) Од Жупе Нови Сад и од Савезног Просветног одбора састављен је одбор, који је отпочео припрему таборовања на Бледу са 150 лица свих категорија друштва. (7) На иницијативу Просветног одбора новосадска соколска жупа организовала је таборовање на  Бледу. Звучни филм од 2.500 метара приказивао је живот у табору од јутра до мрака. (8)

На филму је био приказан примеран живот соколске  омладине и  лепоте  словеначких  предела. Посело  у табору  посетила  је краљица  Марија  са  синовима. Неколико  дана  после  њих, табор  је  посетио краљ Александар. Мих. Миловановић је у „Соколској просвети” описао посету краља соколском табору 17 јула 1934 . Краљ Александар је дошао изненада, у пратњи једног официра. Хтео је да види соколе онда када нису очекивали госте. Затекао их је како поправљају свој највећи шатор-хангар који је порушила олуја. Чим су угледали краљев аутомобил, како улази на капију, соколи су поскакали са крова шатора и опколили свог краља и поздравили га “Соколским поздравом” : „Соколском снагом свом, За Краља, за Народ, за мили Дом: Здраво ! Здраво ! Здраво ! “. Провели су га кроз цео табор, од шатора до шатора, да би све прегледао и видео. Краљ се о свему распитивао, улазио у шаторе, разгледао таборске постеље, „а када наиђосмо на шаторе, који су носили имена великих соколских покојника : „Брат Гортан”, „Брат Малеј”, „Брат Вељко Чубриловић” и др., Краљ дуго застајкиваше, и озбиљним достојанственим погледом посматраше цвећем окићене табле са натписима,” Отишли су у кухињу, где се краљ распитивао о исхрани, о организацији набавке намирница … . После прегледа унутрашњег уређења табора, соколи су приредили на брзину мали програм. Две вежбе са мушком и женском децом, вежбе на вратилу и разбоју и неколико веселих дечјих игара били су импровизовани програм. Краљ је после сваке тачке аплаудирао и честитао вежбачима. После пола сата краљ је завршио посету.  Филм  је од  стране  Министарства  просвете  препоручен   целокупној  школској омладини. (9) Филм је наручио Савезни просветни одбор Савеза Сокола Краљевине Југославије а снимила  га је  Школа  народног  здравља из  Загреба. У снимању  су  из  Школе  учествовали    редитељ  Камило  Бреслер, педагог  Школе  и  члан сокола;  Александар Герасимов, инжињер  и  Анатолиј  Базаров, оператер. Од  истакнутих   сокола  у  табору  су  радили  са  омладином  Милан  Стевановић, првак  у  вежбама  на  вратилу  и  таборски  хоровођа  композитор  Светолик   Пашћан.  Пашћан  је  написао  текст   и  компоновао  музику  за  филм.  Просветни  одбор С.С.К.Ј. штампао  је  књигу  о таборовању  на  Бледу. Књига „Ој летни, сиви соколе” била је илустрована  са  108 снимака  из  филма (10) Др. Миливој Павловић истакао је у свом чланку  „Ој летни, сиви соколе” да, уз просветни одбор из Новог Сада, биле су велике заслуге Веље Поповића, члана Просветног одбора Савеза Сокола и референта за трезвењаштво и таборовање, за приређивање таборовања на Бледу 1934. Табор на Бледу био је уређен како се пожелети могло : здравствени услови, купање у језеру, летње вежбалиште, уређен логорски живот, допуњен соколским предавањима, поселима, песмом, музиком и дилетантским представама. Књига о табору илустровала је тај живот, то је соколска смотра и значајно средство за соколску пропаганду. У тексту дат је опис живота у табору : долазак, сређивање табора, свакодневни живот, ручак, одмор, излети недељом и празником, предавања и духовна забава („Кад се тело одмара, онда дух ствара”) посела, посета краља Петра као престолонаследника и старешине Савеза Сокола, са краљицом а доцније посету краља Александра. Књига је била допуна филма, а филм се могао сматрати илустрацијом књиге. Веља Поповић је показао, какав је значај живота у природи, на чистом ваздуху, у братској средини. Писац је истакао да је књига пример који је требало подражавати. О свим летовањима требало је оставити трајног спомена. (11)

Штампа Савеза Сокола пратила је приказивање филма и реакције гледалаца на филм.

Напомене :

1. „Железнички венац”, 15.11.1934, бр. 22;
2. Михаило Д. Костић, „Краљ и соколство”, „Железнички венац”, 15.11.1934, бр. 22, стр. 14;
3. „Југославенско Соколство”,„Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, август-септембар 1922, бр. 8 и 9, Год. I, стр. 219, 220;

1. Михаило Д. Костић, „Краљ и соколство”, „Железнички венац”, 15.11.1934, бр. 22, стр. 14;
2. Велимир Поповић, „Соколска летовања”,  „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, децембар 1923, Год. II, бр. 3, стр. 4-6;
3. „Узорно таборење просветног одбора Савеза СКЈ”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 22 децембра 1932, бр. 51, стр. 2;
4. „Извештаји за 3 редовну главну скупштину Савеза Сокола краљевине Југославије у Београду 23 априла 1933“, 63;
5. „Извештаји за 5 редовну редовну главну скупштину Савеза Сокола Краљевине Југославије у Београду 12 маја 1935, стр. 81;
6. „Соколски филм”, Вести, „Око Соколово” ,  Београд, 1 марта 1937, бр.4, стр.84;   Мих. А. Миловановић (Нови Сад), „Витешки Краљ Александар Први Ујединитељ међу Соколима на Бледу 17 јула 1934 године”,  „Соколска просвета”, Нови Сад, новембар 1934, бр. 9, стр. 370;
7. Велимир Поповић, Михајло А. Миловановић, „Ој летни,сиви соколе”,, Просветни одбор Савеза Сокола краљевине Југославије, Нови Сад, 1934, стр. 33, 84, 98, 99,114,119;