Пише: Јован Маркуш
Данас као да у власти и државним медијима не постоји осјећај одговорности према себи, нашим прецима и нашем потомству. Изгледа да смо пристали, последњих година, на неодговорност и она је прожела наш дух. Та неодговорност је нарушила наш етос и доприноси да лаж гостаје истина а ћутање врлина.
Историјска документа недвосмислено показују да су се наши преци сматрали Црногорцима, као дијелом народа и као држављани Црне Горе, а Србима као дијелом српске нације (народности). У овом нема никаквог двојства личности већ је ријеч о различитости појмова; још мање то одсликава супротност између црногорства и српства.
Није тешко закључити да између тумачења појмова народ (рорulus) и нација (natio), на изворни начин, и великог броја докумената која постоје (а нијесу успјели све да их униште), нема супротности већ постоји логичка веза. У ствари, све је ово врло просто.
Рорulus је латинска ријеч која је преведена као народ или скуп људи и није константа, већ је као сваки скуп у математици промјенљива (цетињски народ, приморски народ, црногорски народ, херцеговачки народ, српски народ, југословенски народ, балкански народи, православни народи…). Natiо је латинска ријеч која је преведена као род, својта, племе. Ово показује да се ради о крвној, тј. генетској вези и као такав се човјек рађа. Логички није могуће да браћа која су рођењем род не буду то и касније. У генетици, као озбиљној науци, метод промјене гена послије рођења није могућ зато што то некоме одговара из дневно-политичких разлога. Род или нација је константа за читав живот и то не можемо промијенити, као ни своје родитеље или своју дјецу.
Иако формално с мање образовања, наши преци знали су да разликују појмове и да им је неко рекао да нијесу Црногорци као народ или да нијесу Срби као национ, сматрали би га будалом!
Цензурисање Његоша први је отпочео данашњи предсједник Матице црногорске Бранко Бањевић. Он је 1969. у књизи Плам у пламу, гдје је као аутора навео Његоша, извршио цензуру и „редиговање” Његошевих пјесама једноставно избацујући „инкри-мисане” ријечи: Бог, Србин и српски.
Историчар „револуционарног радничког покрета”, некадашњи радник архива ЦК СКЈ у Београду и директор Државног архива на Цетињу, проф. др Драгоје Живковић је 1989. објавио књигу Полтички тестамент краља Николе, гдје уопште није презентиран краљев тестамент, већ нечија „верзија преписа”, у ствари Живковићева жеља како би требало да изгледа краљев тестамент. Међутим, овдје су изгубили из вида једну неоспорну чињеницу – да је одмах по краљевој смрти 1921, у листу Балкан, краљев тестамент јавно публикован, и да у легату краљевог министра др Пера Шоћа, на Цетињу, поетоји препис управо тог тестамента из 1921.
Докле се иде са фалсификатима довољно говори податак да некадђњи портпарол Социјалдемократске партије Новак Аџић (кога без његове кривице представљају историчарем, а заправо је несвршени студент Философског факултета у Никшићу) смјешта неки осушени бријест, који је нестао крајем 19. вијека, у 1918, да би доказао како су тај „историјски бријест” наводно „убили” наша браћа Србијанци.
Поред лоших, у свему овоме има и једна добра страна, јер се публикују дуго скривана документа која ствари показују у правом свијетлу и тиме руше њихове пројекте, који почивају на полуистинама и неистинама. Нас, на пример, стално плаше Начертанијем Илије Гарашанина, као „великосрпским”, малтене и данас тајним пројектом. Прије двије деценије историчар великог знања проф. Предраг Вукић широј јавности ставио је на увид пројекат „Славјано-Сербског царства” који је урадио Свети Петар Цетињски 1807, а то значи 37 година раније од толико нападаног Начертанија. На основу њега да се закључити да је управо Свети Петар Цетињски творац пројекта Српске националне државе, а то значи да је Српство на овим просторима аутентична народна мисао, аутентично национално осјећање које извире управо са Цетиња и које нам није ни од кога наметнуто, како би Дукљани то жељели да прикажу.
0 свим њиховим фалсификатима дала би се направити подебела књига, међутим, само неколико Његошевих стихова, које је ставио умјесто потписа 1833. године, бришу ове дукљанске назови теорије. Они гласе овако:
Име ми је Вјерољуб
Презиме ми Родољуб
Црну Гору, родну Груду
Камен паше одасвуду
Српски пишем и зборим
Сваком Громко говорим
Народност ми Србинска
Ум и душа Славјанска.
Више није толико актуелна црногорска нација. Сада је „у моди” дукљанска нација. Пензионисани „идеолози” ЦК СКЦГ почели су да се модернизују и оснивају невладине организације, а с њима и нове нације. Ове „освједочене” демократе кажу да је Дукља била римски град и држава, и сада треба – нација. По том резону (на територији Црне Горе постојале су 24 државе од праисторије до данас) треба очекивати да се „породи” још најмање 20 нација. Међутим, Дукљани нијесу кренули од прапочетка у рударском послу по археолошким ископинама, али ако се темељније баце на то највјероватније ће стићи до Црвене Стијене код Никшића, која улази у ред најзначајнијих налазишта прачовјека у свијету, и сматра се да је била насељена прије 180.000 година. Тако да можемо очекивати црвеностијенску нацију!
Зашто неокомунистима и Дукљанцима сметају национални инструмент гусле и родослови црногорских пoродица? Не сметају њима гусле као музејски експонат, него њима смета оно о чему се пјева уз гусле. Њима смета оно што се гуслама преноси с кољена на кољено, а то је Српство, Косовски завјет и права или изворна Црна Гора.
Ево, узмимо наше Цетиње. На основу писања Цетињанина Јована Ф. Иванишевића, који је био именован за секретара министра црногорске правде др Валтазара Богишића, није тешко сазнати ко су први Цетињани и одакле су дошли. У листу Јавор за 1892, у народопису под насловом „Подловћенско Цетиње”, он пише да се крајем прве половине 15. вијека у Подловћенски долац (како се Цетиње звало) доселио војвода Иван Боројев са Златибора из мјеста Стари Влах. Од њега су прве цетињске породице: Иванишевићи, Дапчевићи, Мариновићи, Бошковићи, Вушуровићи и Драгославићи. Значи, први Цетињани су Срби са Златибора. За Мартиновиће пише да су од Мартина Чарађанина, који се из Херцеговине доселио на Цетиње. Значи, Мартиновићи су Срби из Херцеговине. Саздање Цетиња представља и почетак државе Црне Горе 1482. и јасно произилази да су управо Срби и свештенство Митрополије основали Црну Гору, а не некакви Дукљани.
Уколико би човјек слиједио логику ових Дукљанаца, који би да претворе Црногорце у потомке римских Дукљана, онда би Срби из Србије, односно Србијанци, били Ромулијани по Ромулијани код Зајечара, која је била престоница римског цара Галерија; Срби из Босне, односно Босанци, били би Аргенти по Аргентуму код Сребренице; а Срби из Херцеговине, тј. Херцеговци, постали би Наронци по Нарони у долини Неретве.
Јадна је та дукљанска наука када све њихове теорије у прампарчад разбију гусле и родослови !
Црвена стијена код Никшића
Из Википедије, слободне енциклопедије
Црвена стијена је била насељена још у палеолиту, као и касније, у доба мезолита, неолита и металног доба.
Најстарији камени артефакти су стари око 180.000 година, а налази о постојању прачовека преко 100.000 година.
Резултати добијени у истраживањима показали су постојање 31 културног слоја. Разна оруђа (дискови, резачи, шиљци, стругачиитд.) већином су прављена од камена, а мање од кости и рога. Насељавање људи текло је у неколико етапа. Заједнице које су настањивале Црвену стијену, су се бавиле ловом и риболовом, живеле полуномадским животом и кретале су се у хордама. У најдубљим слојевима откривени су остаци пећинског медведа, али не и хоминида.
Црвена стијена је археолошко налазиште из доба палеолита, које се налази недалеко од села Петровићи (општина Никшић), близу границе Црне Горе и Босне и Херцеговине (Републике Српске). Пећина је откривена 1954. године и сматра се налазиштем са најдебљим културним слојем (од мустеријена до бронзаног доба), најбогатијомстратиграфском раслојеношћу на Балканском полуострву и изузетно очуваним остацима материјалне културе, који пружају добар увид у развој палеолитских култура [1].
Положај и величина
То је плитка пећина, типа окапина. Налази се на левој обали Требишњице, 700 m изнад нивоа мора. Улаз јој је широк око 24 метра, а дубина до задњег зида износи 15 метара.
Црвена стијена је била насељена још у палеолиту, као и касније, у доба мезолита, неолита и металног доба. Најстаријикамени артефакти су стари око 180.000 година, а налази о постојању прачовека преко 100.000 година.
Резултати добијени у истраживањима показали су постојање 31 културног слоја. Разна оруђа (дискови, резачи, шиљци, стругачиитд.) већином су прављена од камена, а мање од кости и рога. Насељавање људи текло је у неколико етапа. Заједнице које су настањивале Црвену стијену, су се бавиле ловом и риболовом, живеле полуномадским животом и кретале су се у хордама. У најдубљим слојевима откривени су остаци пећинског медведа, али не и хоминида.
