Пише: Милорад Вукашиновић

У јулу ове године навршило се 18 година од смрти Драгоша Калајића, сликара, новинара и писца, једног од најзначајнијих српских интелектуалаца друге половине 20. века. Нажалост, и ове године водећи српски медији и културни часописи нису посветили нити једну фусноту о личности и делу мислиоца који је имао неспоран утицај на нашој друштвеној сцени неколико деценија. Сама та чињеница много говори о актуелном стању наше друштвене свести, али и ништа мање о хроничном проблему интелектуалне лењости која погађа наше десне и национално оријентисане културне посланике, од којих се многи сматрају следбеницима Калајићевих идеја. Истине ради ваља указати на чињеницу да су се одређени есеји посвећени Калајићу појављивали, ту и тамо, у протеклих 18 година. Неки од аутора су истакнуте фигуре наше публицистике и науке попут Владимира Димитријевића, Бранислава Матића, Саше Гајића, Дејана Ђорића, али је све то у основи било недовољно за приказ једног огромног интелектуалног и мисаоног наслеђа аутора који је врхунац утицаја и популарности досегао „херојских деведесетих” – како је на особен начин описивао тадашњи српски отпор новом светском поретку.

Све у свему, у годинама после Драгошеве смрти, изостала је једна свеобухватна анализа његовог стваралаштва, која је првенствено последица доминантног идеолошког дискурса у већ одавно колонизованој српској култури. На ширем медијском плану највећи продор је остварио Бранислав Матић, некадашњи уредник часописа Европа нација, који је конципирао изванредан сајт посвећен Драгошу Калајићу. Реч је о својеврсној мапи његовог животног пута који пресецају бројни наслови преузети из уметничког хабитуса: Мисленик, Хоризонти, Иницијације и др. Ту су и Калајићева најважнија дела из његовог сликарског, књижевног, приређивачког и телевизијског опуса. Ипак, све то није допринело превладавању утиска о једном систематичном прећуткивању аутора којег је први председник Републике Српске Радован Караџић својевремено описао „као икону српске културе”.

Иако нисам припадао најужем кругу Калајићевих пријатеља, био сам у прилици да, од петог октобра до његове тешке болести, више пута разговарам с великим мислиоцем. Били су то сусрети у време постреволуционарне досистичке страховладе, када је мали број интелектуалаца имао довољно храбрости и моралне одговорности да укаже на погубне последице преврата у режији експонената против српских интереса. После интервјуа који су емитовани на локалним телевизијама „Тиса” у Бечеју (на Светог Николу 2000) и „Јесењин” у Новом Саду (12. 2. 2002), људи су ми прилазили и захваљивали на ономе што је, у њихово име, Калајић јавно говорио. Предосећајући да ће неки одговори задуго бити актуелни (као и Калајићева дела), два од укупно четири таква разговора, приредио сам у свом публицистичком првенцу Суочавања (2003).

Подсетио бих на нека од његових тадашњих промишљања за која верујем да су и сада занимљива за анализу, не само његове сложене личности, већ подједнако и једне противречне епохе у којој је стварао. Када сам га замолио да опише место и улогу интелектуалца у једном друштву, добио сам одговор о томе да је реч о мисији, као и „да су интелектуалци људи различити од осталих, да самим тим имају веће одговорности да осматрају свет, упозоравају на опасности и изналазе најбоље одговоре”. „Ако сам” – наставио је Калајић – „такав интелектуалац, онда сам испунио свој животни задатак”. Иначе, наш први јавни телевизијски сусрет поклопио се с писањем завршног поглавља за капиталну студију Европска идеологија, коју је најављивао као своје животно дело.

Упоришта

У Калајићевом животопису завршетак Академије лепих уметости у Риму 1965. године је најзначајнији догађај. Нема сумње да се управо на овом месту формирају његови уметнички, филозофски и естетски светоназори које ће исповедати до краја живота. У раним радовима препознатљив је утицај мислилаца интегралне Традиције (Рене Генон) по којима је историја „процес непрекидног пропадања” који се одвија у смеру од првобитног адамског стања ка крају света. Код Платона је реч о настојању да се иза једног феноменалног (видљивог) света, спозна онај много дубљи ноуменални (идејни) свет. Једино из ове перспективе могуће је разумети тадашњу Калајићеву интелектуалну побуну „против модерног света” која је посебно дошла до изражаја у делима Упоришта – рехабилитација структуре интегралног човека (1971), Мапа антиутопија – оглед једне морфологије кризе културе модерног Запада (1978) и Смак света (1979).

Мапа (анти)утопија je једно од најзрелијих Калајићевих дела. Реч је о огледима објављеним 1978. године у којима је бриљантно анализирао битне феномене западне културе 20. века. Калајић се овде посебно усредсредио на улогу митолошког фактора у модерној култури Запада, потом на кључне утопије, антиутопије и „негативне утопије” једног „света стропоштаног у самодекаденцију”, света који се „страсно подаје својој последњој кризи”. У овој студији уочљив је низ реторичких питања о кризи културе и човека модерног Запада, уз напомену да су, по свему судећи, утопије 20. века биле заправо „модернизовани”, односно секуларизовани садржаји тзв. архаичних митова (Александар Дугин материјализам повезује с прастарим карго култовима – прим. аутора).

Данас, када су многи друштвени и културолошки исходи познати, Мапа антиутопија делује као пророчко дело, у којем се читалац сусреће с многим савременим феноменима као што су: покушаји повезивања човека и машине, затим новим спиритуализмом и спекулативним масонством, али и другим футуролошким концепцијама преуређења света које су, у међувремену, постале наша стварност. Једно од најважнијих Калајићевих филозофских и уметничких упоришта је у схватању „да модерни човек западне културе проживљава свој сумрак, свој крај времена, свој ‘смак света’, несвестан да га живи, односно да му присуствује” (Смак света, 1979).

Ова врста филозофског погледа на свет веома је изражена у Калајићевом сликарству. Тако Весна Гајић минуциозно указује на његову тежњу „да у човеку пробуди свест о унутрашњој божанској искри, чежњу за небеском прапостојбином, жељу за усавршавањем по узору на архетипску идеју Првог, целовитог и савршеног, Човека. Не додворавајући се публици која се у великој мери привикла на апстракцију, „антиуметност” и естетику ружног, Калајић је у зрелим фазама сликао идеализоване фигуре, мушке и женске, које подижу свој поносити поглед или силовито теже неком циљу у највећем степену физичке спреме. Загонетни црвени сјај који обавија његове протагонисте, орлови, кругови и остали соларни симболи, упућују на активни мушки принцип, на ватру интелекта и ентузијазма, која је обасјавала и само Калајићево прегалаштво. Сазвежђе Малог медведа, често на његовим сликама, Вавилонци су звали „Небеска кола”. Његова најсјајнија звезда, Поларис, географски је лоцирана изнад Северног пола, а митски је део Осе света (Axis Mundi). Она, пролазећи кроз „пупак света” и средиште земље, указује на увек отворену комуникацију свих слојева нашег битисања са Небом – коме душа непрестано тежи. Концепт о успињању душе уз небеске сфере посебно је разрађен у неоплатонизму, чијег је најважнијег аутора, Плотина, Драгош Калајић представио публици наших простора, као уредник библиотеке „Кристали”, у којој је издато свих шест „Енеада”.

Америчко зло

Драгош Калајић је од 1987. године био редовни колумниста часописа Дуга у оквиру којег је објављивао ангажоване политичке коментаре, огледе и извештаје под насловом „Један поглед на свет”. Наслућујући да се ближи тренутак краха комунистичке идеологије, још у то време упозоравао је на опасности од некритичког прихватања концепције либералног капитализма и његовог свођења појединца на материјалну животињку. О исходима процеса транзиције у некадашњој Источној Европи писао је јединствене увиде које је потом сабрао у спектакуларну књигу Издана Европа (1994).

Захваљујући Калајићу сазнали смо да су све тзв. „обојене револуције” крајем 1980-их година биле обична медијска и обавештајна инсценација, иза које су се крили интереси „једне лихварске интернационале” која суштински влада савременим Западом. Типичан пример једног оваквог обрасца било је рушење румунског председника Чаушескуа, који је са супругом Еленом брутално стрељан, јер је до последњег цента и уз велика одрицања румунског народа, вратио дугове ММФ-у. Калајић је истицао да је реч о политици која је са становишта интернационалне лихве била неопростив грех. На сличан начин касније су прошли и сви они државници који су настојали да воде колико-толико суверену и независну политику у односу на креаторе новог светског поретка. Сетимо се примера убистава Милошевића, Садама Хусеина, Гадафија, или најновијег случаја Доналда Трампа који је „политички убијен” на покраденим америчким изборима 2020. године.

Калајић је један од наших првих аутора који је писао о улози тзв. дубоке државе и своја промишљања на ову тему сабрао на страницама књиге Америчко зло. Реч је о избору огледа насталих у време слома биполарне структуре света и размаха псеудоимперијалних амбициција САД и Новог светског поретка. Калајић је истицао да је америчко зло сасвим извесно потекло из њедара европске, хришћанске културе и цивилизације „где је са већим или мањим успехом кроћено и ограничавано сложеношћу дијалектике низа силница и услова, од развијених духовних традиција до установа попут цркве и државе”. Међутим, на огромним просторима Новог континента, далеко од формативних и информативних принципа европске културе и њених одговарајућих установа, настао је такав систем односа, који је ослобођен свих кострети и стега, попримио планетарне размере и патолошке облике и снаге. Упрошћено речено, ради се о „синтетичком комплексу јудеопротестантске концепције, анархичног индивидуализма и установе грађанског друштва, где се власт трећег сталежа изместила у плутократију”.

Прве жртве америчког зла биле су величанствене културе староседелаца, који су претрпели стравичан духовни и биолошки геноцид. Други велики талас америчког зла сручио се на Јужњаке, уништавајући њихову културу племениташког и аграрног живота, у којем су просијавали далеки узори феудалне Европе, оне исте Европе која је почела да нестаје после француске револуције. Калајић је указивао да, и поред тоталитарног карактера, америчко зло није превладало све отпоре у америчком друштву, што осведочава стално неповерење „тихе већине” спрам вашингтонске управе која је у служби њујоршке плутократије, али и пад броја оних који учествују у квазидемократском политичком животу ове државе. Наде у превладавање америчког зла видео је у „разорним потенцијалима демографске експлозије и класним побунама афроамеричких и хиспанских маса становништва, по формули што горе – то боље”. Исто тако, Калајић је велике наде у борби против америчког зла полагао и у препород аутентичне Европе.

Издана Европа

Америчка агресија на СФРЈ и Србе, као и однос европских политичких елита према том чину, биле су честа тема Калајевићевих анализа. За нас је посебно занимљив начин на који је описивао улогу Ватикана у светској политици, посебно однос Римске цркве према процесима рушења комунизма у Источној Европи. Наиме, Калајић је у извесној мери исказивао разумевање према „источној политици” папе Војтиле, коју је доживљавао као покушај да се, након рушења комунизма, ватра вере са истока Европе пренесе на запад Старог континента. У исто време био је свестан дубоких подела унутар Католичке цркве, у оквиру које је нарочит утицај међу прелатима остварила тзв. реформаторска струја, која је све до данас била параван за прикривено деловање светске масонерије.

Насупрот „реформаторима” постојала је и струја конзервативаца, коју је предводио кардинал Јозеф Рацингер (папа Бенедикт XVI), чије су интерпретације теолошких догми, однос према исламу, миграцијама, па и православљу, изазивали констернацију идеолога „новог светског антихришћанског поретка”. Осим очигледног уплива масонерије, политика Свете столице била је тешко дискредитована и низом финансијских скандала, попут краха Ватиканске банке, који је показао да је покрет невиђене верске мобилизације под папом Војтилом, био финансиран од стране банкстерске интернационале и у складу с њеном стратегијом дужничког ропства. Управо због ових разлога, политика папе Јована Павла II била је противречна и неуспешна, о чему можда најпотпуније говоре исходи транзиционих процеса у некадашњој Источној Европи чија су друштва миљама удаљена од социјалног концепта који проповеда Католичка црква. Калајић је о свему овоме писао у једном од својих најзначајнијих огледа под насловом Јадан Ватикан.

Иако је о издаји европских политичких елита писао и пре НАТО агресије на СРЈ 1999. године, Калајићеви јавни наступи током овог рата у италијанским медијима били су до те мере упечатљиви да је тадашњи комесар ЕУ Ема Бонино устврдила „како је Италија једина чланица НАТО где Срби добијају медијски рат”. Да ли случајно или не, тек италијански парламент је 21. маја 1999. године, с готово 60 процената посланичких гласова, усвојио декларацију којом је затражен тренутни прекид бомбардовања – а што влада премијера Масима Далеме није смела да примени. Наиме, Далема је приликом доношења овакве одлуке био дубоко свестан на који начин су прошли они италијански политичари који су, попут Мора или Матеиа, покушавали да воде политику независну од интереса Вашингтона. Сличну судбину доживео је и председник Милошевић.

О томе како је Калајић коментарисао почетак Милошевићевог суђења у Хагу (12. фебруар 2002) остао је траг у другом делу нашег разговора који сам публиковао у својој књизи Суочавања (2003). Наиме, већ првог дана суђења, на основу анализе оптужнице Карле дел Понте, било је сасвим јасно да је реч о „отвореном политичком суђењу у којем се суди не толико Милошевићу, колико српском народу и држави СРЈ”. За Калајића је осуда СРЈ као агресора била само један детаљ шире антиевропске стратегије Вашингтона чији је циљ да загосподари Евроазијом, односно Русијом. Калајић је и овом приликом говорио о сасвим извесној кризи светске суперсиле повезујући њен крах с урушавањем долара и Њујоршке берзe, што се и догодило 2008. године.

Предвиђање данашњице

Многа Калајићева предвиђања данас су реалност међународне политике и економије. Наиме, Драгош је међу првима указао на стратегију неосманизма и повратка Турске на Балкан, позивајући се притом на оглед Трећа америчка империја чији су аутори чланови СИО Џејкоб Хајлбрун и Мајкл Линд, а у којем се још 1996. године говори о Босни и Херцеговини као западној граници нагло ширећег америчког утицаја на подручју од Залива до Балкана.

Друга битна Калајићева процена односила се на повратак Русије на међународну сцену о чему је веома надахнуто писао у поговору другог проширеног издања књиге Русија устаје. У овој књизи објављени су разговори с најистакнутијим првацима руске патриотске и интелектуалне сцене (И. Глазунов, А. Дугин, Н. Нарочницка, Н. Михалков). Оно што је интересантно јесте Калајићево поређење личности Путина и Стаљина, који су делујући у различитим епохама, на сличан начин – по систему сами против свих, успели да поврате достојанство великом руском народу. Да је овакво поређење било умесно сведоче и актуелни догађаји где се, због обнове улоге Русије у међународној политици, председник Путин сатанизује у главним западним медијима, баш као и личност Стаљина у западним уџбеницима историје. Калајић је у поговору ове књиге указао и на одређене идеолошке недостатке путинске ере, али и истакао уверење да обнова аутентичне Европе није могућа без стратешког савеза са Русијом. Драгош је подржавао савез католика и православаца, и исказивао скептицизам према идејама евроазијства у Русији.

Захваљујући Калајићу сазнали смо и да се после пада комунистичке идеологије Маркс враћа на Запад, затим да је трагедија у Чернобиљу била последица диверзије коју су изазвале западне обавештајне службе, потом и да масонска елита влада Француском (случај изградње пирамиде у Лувру), као и да су, по истраживањима британске Менсе, Бугари најинтелигентнији народ у Европи. Калајић је нарочито допринео сагледавању стварних узока рата на простору бивше СФРЈ и у својству ратног извештача писао подстицајне колумне о српском отпору новом светском поретку. Писао је о издаји београдске лажне интелектуалне елите и њеним шездесетосмашким идеолошким основама, потом о „беди антикомунистичког диседентства” на Западу, али и фашистичком концепту који има више десетина дефиниција.

Наш последњи разговор имао је у извесној мери приватну ноту. Као да смо се опраштали. Говорио ми је о операцијама које су ушле у анале медицине, давао савете и подржавао. За крај ми је препричао сусрет са славним Езром Паундом, којем је, као млад сликар својевремено, исказао дивљење. Добио је одговор који је тога дана упутио не само мени, него целој једној генерацији, која је стасавала херојских деведесетих: „Младићу, ако сам заиста толико урадио, мој живот је имао смисла”.

Милорад Вукашиновић је српски новинар и публициста. Аутор је књига „Суочавања-изабрани разговори” (2003), „Тренутак истине” (2006), „У тамном срцу епохе” (2010), „Рат за душе људи” (2011) и „Мислити просторно” (2021). Ексклузивно за Нови Стандард.