Школске 1974/75. године Бранка Радева заврши трећи разред гимназије у Плаву. Заврши разред са успјехом, али одлучи да се наредне школске године испише из Одјељења Беранске гимназије у Плаву, јер је према казивању њеног оца Рада, имала проблема са професором историје. Избор је пао на Пећ, пошто је овај град из Метеха ближи од Берана, а уз то у Пећи су тада живјели Саво Љубов Ђукић и други рођаци. Уочи почетка наставе Бранка пође у Пећ. Међутим, Гимназија у Пећи, те за Бранку несрећне године, није почела са радом 2. септембра, како је планирано, па Бранка одлучи да се врати натраг и проведе још који дан код својих укућана који су тог љета били на катуну у Рупама Гојковића. И тако Бранка стиже на Чакор аутобусом у поподневним сатима и упути се пјешице путем који води ка Јечмишту и Шабовој глави. Стаситу и одважну Бранку спазише два Aлбанца из Стреоца код Пећи, који су били са стоком у оближњем катуну, и одлучише да је прате ка омару. Бранка их није примијетила, јер нијесу ишли пјешачком стазом већ заобилазно, и то трчећи. Кад је Бранка била већ поодмакла у дубини четинарске шуме, обијесни албански пресретачи изађоше пред њу и покушаше да је зауставе, али како су касније већ изјавили на суђењу, Бранка их је тотално игнорисала и наставила да иде даље својим путем.
Видјевши да од вербалне пријетње нема ништа, покушаше да је физички присиле на обљубу, али их је кршна и снажна Бранка, олако од себе физички одбацила. Опет ова алабанска недоношчад (покојни Раде није дозволио да им се имена помињу у тексту) не одустају од своје прљаве намјере. Један од њих вади пиштољ и запријети јој да ће пуцати, уколико не пристане на обљубу. Чувши те огавне ријечи, Бранка му опали шамар и пљуну у лице. Тог тренутка опалио је пиштољ и хитац је прошао кроз Бранкину главу. Бранка тако положи свој младалачки живот, али зато сачува своју част, достојанство и понос. Видјевши шта су направили, извршиоци овог монструозног злочина побјегоше натраг, а Бранка оста насред пјешачког пута у близини чакорског превоја.
Раде одлучује да пресуди убици
Зло чинити ко се од зла брани,
ту злочинства није никаквога
(Његош)
Не вјерује нико суровој стварности. И прва помисао која окупира Рада – је освета. Не смије се дозволити да живе овакве крволочне и прљаве особе. Неписано правило у Васојевићима је – двије мушке главе за једну женску главу. Злочинци то морају платити. И како се приближава заказани датум суђења подмуклим убицама, Раде смишља – како да их ликвидира. Али, пошто су обојица у затворским просторијама, овакав чин је једино могуће извршити у судници. То је за Рада не само циљ, него и свакодневна преокупација. Јер, чини му се да ће Бранку оживјети оног тренука када ликвидира њене убице. Раде то не крије. Јавно то говори пред својима, рођацима и пријатељима. Нико му не вјерује, али само зато што је Раде у поодмаклим годинама, а уз то кћерина трагедија га просто утукла. Није му више ни до чега, осим да ликвидира убице. И само на петнаест дана прије почетка суђења посјетише га у Метеху Томо Милоњин Ђукић са сином Славољубом. Раде каже – да њему није стало до суђења, већ тај процес види само као једину могућност да Шиптарима, како су их доскора звали, он лично пресуди. И то баш у судници. ”
Ко не одобрава ову моју намјеру, није ми пријатељ”, каже Раде. ”Ама, није да не бисмо то жељели да урадиш, али нас је страх да нећеш успјети”! Раде, међутим, са великом дозом сигурности истиче – да он то мора да учини.
Није извјесно да су судски органи и милиција били обавијештени о Радевим намјерама, али с обзиром на то да су предузели строге превентивне мјере – да не дође до обрачуна у судници, стиче се утисак да се очекивао догађај који се десио на крају судске расправе. Првог дана суђења претресани су сви који су ушли у судницу, а највише пажње је у том погледу посвећено управо Раду, који је, намјерно, последњи ушао у судницу. На самом судском претресу није било потешкоћа за тужиоца и Радеве адвокате, јер убице све признаше. Изјављују, да се не кају, нарочито онај који је и пуцао. Не крију ни намјеру, да су хтјели да изврше присилну обљубу, зато што је Српкиња. Оцу Раду и свим присутним у судници, осим родбине убицâ, од ових се изјава диже коса на глави. Нема друге, морају платити главом, каже Раде себи у мислима.
Следећи дан је пресудан и последња нада да се изврши план. Смислио Раде и извео боље него било који режисер и сценариста за снимање филма. Када је улазио Раде, опет последњи, милиционер поче да пипањем провјерава има ли оружје, а Раде га дочека оштрим и пријекорним ријечима: ”Макни ми се с очију, зашто ме гњавиш, доста ме зла убило, а ти ме још претресаш. Видио си јуче да немам ништа, зашто ме мучиш”. Милиционер се повуче и одустаде од претресања, а Раде уђе са напуњеним револвером домаће марке (војнодржавни) калибра 9 мм (”кратка деветка”). И тако је савладана прва и најтежа баријера. Пиштољ је ту, а даље треба вребати само погодан тренутак за дејство. Али, иако је пиштољ за појасом, тешко је прићи убицама, јер су окружени милиционерима. Знао је Раде да ће се судије повући на вијећање ради изрицања пресуде, па се опредијелио да тада изведе планирану акцију. Када се судије повукоше, присутнима се саопшти – да не могу излазити ван они који желе да чују пресуду, јер безбједоносни органи нијесу у могућности да поново врше провјеру о евентуалном уношењу ватреног и хладног оружја при улазу. Међутим, у судници је било ватрено оружје (код Рада). Скоро сви пуше, па се судница убрзо напуни дуванским димом. Многи од тог дима почеше да кашљу. А Раба Цакина се окрену милиционеру који је управо чувао убицу, и одреагова на сљедећи наћин: ”Видите ли да се погушисмо од дима, отворите прозор, шта чекате!” Милиционер то прихвати и приђе прозору, а Раде процијени – да је куцнуо час да оконча суђење непосредно прије саопштења пресуде. Извади Раде свој револвер који је био за појасом, направи само три корака, и уз пуцањ се појави пламен на глави убице, а одмах услиједи и други пуцањ у леђа. Како су касније медицински стручњаци утврдили – оба хица су била смртоносна, јер је први прошао кроз мозак, а други кроз срце убице, који није имао времена ни да јаукне. А онај други Албанац, саучесник у злочину над недужном Бранком, одмах се баци под ноге осталим милиционерима и тако се спаси, мада је Раде био припремио сљедећи метак и за њега, који је већ био у цијеви пиштоља. Отац и друга родбина присутних Албанаца се нијесу макли с мјеста. Милиционери одмах појурише ка Раду, а он им пружи свој пиштољ и запали цигарету. ”Шта вам је, ја нећу да бјежим”, рече Раде. ”Ја сам своју душу задовољио и одужио се мојој Бранки којој сам мртвој обећао да ћу ово учинити. А ви сад чините што је ваше”. Предавши пиштољ милиционеру, Раде га упозори: ”Пази да некога не убијеш, јер је метак у цијеви”. А затим се окрену према оном другом Албанцу и рече му: ”И ти ћеш овако проћи”.
У судници завлада права паника милиције и судијâ који чуше пуцњеве пиштоља, те одмах дођоше у судницу. Иако је већ судско вијеће било донијело пресуду (убици 15 година строгог затвора, а саучеснику 13,5 година), одлука није саопштена, већ умјесто тога предсједник судског вијећа саопшти, да се због убиства обуставља поступак против убице, а одлука о висини казне саучесника у убиству биће саопштена накнадно. А милиционерима се наложи да изврше детаљни претрес свих присутних, како би дошли до података о припреми убиства у судници.
Одломак из текста
( ” Глас ХОЛМИЈЕ” ,проф.др Славољуб Ђукић)
