Пише:Светислав Домазетовић, аналитичар

“Монах је спретно ходао уском планинском стазом. Наједном је чуо неку буку, инстиктивно се склонио и убрзо поред њега је пројурио човјек на коњу…
Ипак је уграбио да га пита:
“ХЕЈ, КУДА ТАКО ЈУРИШ?!!”,
Овај му некако одговори:
“ОТКУД ЗНАМ, ПИТАЈ КОЊА!!”
И узгуби се у даљини…”

Ова алегорична прича кроз извјесне кључеве објашњава пар аспеката људског понашања, о томе колико на људе има веци утицај пожуда, исхитрена реакција, страх…, неголи промишљеност, брига о другима – емпатија…

* * *

Што ће покретати нашег “коња” и како ћемо га користити од нас зависи.

Ову причу, можемо разматрати користећи два општа кључа:

ПРВИ КЉУЧ

говори о томе да човјека на коњу стимулишу сирови пориви, жеља за брзим богаством и моћи, а да на врлине гледа као на нешто неефикасно, застарело и оптеречујуче, због чега не контролише ситуацију, бива вођен и на крају одбачен.

У другом случају имамо рад на унутрашњем плану, јер монах зна да право задовољство може само дочи само изнутра.

То остварење тражи мукотрпно и дуго развијање врлина, а оне опстају вјечно, трају док траје људски род, за разлику од чулних, физичких задовољења.

* * *

ДРУГИ КЉУЧ

“објашњава”, да појединац може користити снагу групе, (само) тако што се утопи у њој.
Не размишља више индивидуално, него слијепо прати групу (коња).

Препушта се и поприма дио њене снаге. Осјећа се заштићено, удобно и има осјећај припадности. Што је иста већа, бенефити су (наизглед) већи и оданост је практићно једино мјерило напредовања.

Али, ту групу ипак неко води, држи узде, остали несвјесно имају покрове преко својих очију. У случају противљења истом, осуда осталих је аутоматска реакција.

Група је јака и усмјерена онолико колико је вођа јак.

Створена група увијек изазива реакцију – стварање друге групе. Временом се ланчано ствара још група. Њихово “погонско гориво” је међугрупни антагонизам, који се највише рефлектује на појединце у групи, док је то мање изражено или чак фингирано код вођа истих.

Вође имају прави преглед ситуације, док чланство, по хијерархији, манипулативно држе у мраку.

Све ће то трајати док једна група знатно не надјача другу или док вође не нађу
заједнички јавни и обавезно скривени интерес, ма колико то било у супротности са иницијалним, са оним што групе декларативно разликује.

**

Групе се незнавено боре за личне интересе својих вођа; Слободоумни појединци се боре за интересе свих у друштву.

Појединци, који нису у групама, су читаво вријеме на удару од стране свих група.

Они су уствари највећа опасност и непријатељ групама без разлике, јер својим слободоумним, неутралним, нетрибалистичким ставовима руше њихову страхом и интересом наметнуту хомогеност, која протоком времена бива све мања и мања.
Такође су и реално мјерило њиховог рада.

Мјера развијености једног друштва дирекно зависи од броја здраво мислећих појединаца и лакоће, слободе веза чланова групе(а).