Пише: ДР Петар Милатовић Острошки
Гледам жалосне веселнике како улазе у цркву, како прилазе икони, како се понашају у току литургије и како излазе из цркве. У цркву улазе као да улазе у кафану, а тако и излазе, па кад виде да неко правилно излази из цркве, окренут лицем олтару, исмијавају га јер, како они кажу, фанатик натрашке излази из цркве. У току литургије, кад виде да се свештеник смјерно крсти, они постају већи вјерници од самог духовника и крсте се широким замасима десне руке, некад и по навици лијевом руком, али тако нападно као да желе самог Бога да подуче како велики Бог треба Богу да се моли!
Њихове жене, кћери и сестре долазе на литургију разголићене у минићима, покривене само до пупка како би сви видјели њихове позлаћене пирсинге.
Они су своју истинску вјеру у Тита замијенили лажном вјером у Бога.
Уосталом, прије 12 година у својој књизи „Тумачи слободе“ (Београд, 2011 године) објавио сам епиграм:
Шта је ово –
и Бог се пита,
– кад се у мене
сада куну
они који су клели
у зликовца Тита?
Због овог и сличних епиграма и афоризама омрзнули су ме они који су Бога до јуче помињали само у најсочнијим псовкама док сам ја бранио цркве и манастире по Црној Гори, често ризикујући свој живот, да бих на крају 1976. године добио отказ као новинар због текста „Цркве претварају у пландишта коња, оваца и магараца“, а мени је до комунистичког отказа било стало као до лањског снијега ер сам хтио, смио и умио да из сваког наметнотог и привидног безиизлаза нађем прави излаз.
С друге стране они нису знали ни како црква изгледа изнутра, а да не спомињем њихово познавање вјере које је било негација духовности и елементарне људске постојаности.
Данас се такви жалосни веселници, у расрбљеној богоугодној и боголомној Црној Гори, громогласно куну: „Острога ми“. Такви најчешће на рукама и по леђима имају истетовиране крстове поред разголићених жена, а о вратовима окачене дебеле ланчеве, обичну жуту бижутерију, а о њима окачене крстове веће од њихових промајних глава.
Ако нису у цркви, него их видите да стоје испред цркве, знајте да они раде свој добро познати шпијунски посао. Наиме, они су некад дежурали испред цркава и правили спискове оних који иду на литургију и те спискове су носили у Удбу, а данас опет праве спискове, али оних који не долазе на литургију и те спискове предају свештенику и владици. Навика је навика, служба је служба, наравно добровољна јер Удба, ипак, није плаћала добровољне шпијуне већ професионалне.
О тим црвеним црквењацима могао бих да напишем неколико књига. За сада је довољно оволико.
