Пише: Иван Милошевић
Не волим јубилеје, посебно политичке, али 30. август заслужује да има своје мјесто у алеји политичких великана. Означио је пораз посљедњег диктаторског и неокомунистичког система на Балкану и отворио је врата за нову Црну Гору, исцијељену од братских рана, завада и неслоге! Чинило се тог 30. августа 2020. године да нам се осмјехује бољи живот, да ће брат сјести са братом да братски живимо у овој несрећној држави, а да ће они који су нас три деценије држали у најљепшем затвору на свијету добити оно што заслужују – робију или барем политичку еутаназију! Чинило се тог 30. августа да почиње црногорско политичко преиспитивање, радикалан раскид са комунизмом и криминалом и повратак нормалном животу, гдје ће сви имати једнаке шансе и гдје страначка књижица неће бити кључ која сва врата отвара! Очекивао сам да ће 31. августа или барем који дан након тога у медијима или на градским штандовима осванути тајни досији УДБЕ, спискови њених сарадника и листа комунистичких злочина и осталих непочинстава у задњих 75 година!
И као што се у животу штошта покаже да није онако како изгледа и сва очекивања од 30. августа пала су у воду. Наговјестио их је у ноћи 30. августа и тадашњи носилац опозиционе листе, несрећни Здравко, који је стишавао пароле о Милу. Као да је у истом моменту када се славила побједа над комунизмом и посљедњим диктатором, славио и пораз наде да ће све бити боље и да нам се смијеши нека нормална Црна Гора, под чијим кровом има мјеста за све.
Набрајати све изневјерене наде 30. августа вјероватно је залудно, свима је све познато. Ипак, једно питање већ три године виси у ваздуху и мало ко га поставља. Због чега је и у име чега црква стала иза несрећног Здравка и наметнула га српској опозицији као човјека који треба да означи историјски политички преврат у Црној Гори? Ни након 36 мјесеци нико из цркве није објаснио зашто су типовали на Здравка? Не сумњам да митрополит Амфилохије не би о томе ћутао, али након њега у цркви о томе ћуте. А дужни су да јасно кажу шта су очекивали од Здравка, зашто су баш њега изабрали и које су то његове интелектуалне и остале врлине превагнуле у њиховој процјени да баш он мора да буде човјек одлуке у раскиду са ДПС системом! Постављам и данас то питање, али не очекујем да добијем одговор! А и да га добијем не знам шта би са њим, јер Здравково политичко наслеђе покушава баш ових дана да се обрачуна са свиме ониме о чему смо сањали 30. августа!
Као што и у Србији након 5. октобра није освануо 6. октобар, тако ни у Црној Гори након 30. августа нијесмо дочекали 31. август. ДПС из потаје и преко пацовских и осталих канала и даље влада Црном Гором, Мило живи као султан и нико ни да га приупита шта је радио за 30 година своје владавине. Неки његови сарадници јесу ухапшени,али мала је то утјеха и не слути да ће то нешто промијенити. Они који су опљачкали обичне грађане, оставили их без посла и елементарне наде да ће живјети боље и даље су тамо гдје су били и прикупљају и даље прљаве плодове својих прљавих послова!
Нема човјек мотива да нешто више пише о 30. августу. Како године пролазе све више тај датум постаје обичан број годишњег календара и исти је као сваки други.
Несрећни Срби који су скоро сви до једнога и задњега били против Мила, ДПС-а и његовог система и даље су тамо гдје су били. На друштвеним маргинама, озлоглашени као лоши момци и рушитељи Црне Горе, њене независности, грба, заставе и химне. Више од њих све то воле Монтенегрини, Бошњаци и муслимани, Албанци и један Хрват!
Мало који народ, као Срби у Црној Гори, није доживио да побједи на изборима, али да након тога све изгуби и да нема те силе којом може узети оно што је на изборима изборио! Тај метафизички апсурд и онтолошку нејасноћу Срби покушавају да прогутају већ три године и не успијевају да то ураде. Нека кост им се препријечила у грлу, гребе, стиска и реже и ствара јединствену политичку фрустрацију, нелагоду и политички дефетизам!
30. август 2020. године. Питам се да ли је уистину и постојао или се то само нама причинило?
