На Крнову ће се 20. августа ове године у 11,55 сати одржати помен од партизана страдалим припадницима тз „Гвозденог пука“ којих је око 350 углавном убијено без оружја и бачено у вртаче и провалије 25/26. августа 1944. године. У наставку је извод из рукописа ” ПОГИНУЛИ – УБИЈЕНИ ОД ПАРТИЗАНА 1942-1945″, аутора              Милош К. Војиновић-Тадија Б. Бошковић

У љето 1944. године у Подгорици је од стране Команде ЈВуО формиран „Гвоздени пук“. Чинили су га регрути из Љешанске нахије, Бјелопавлића, Зете и околине Подгорице , млађих годишта, који нијесу имали никаквог борбеног искуства. Командант пука био је Петар Анђелић из Шаранаца, активни поручник војске Краљевине Југославије. Ови омладинци требали су бити кадар будуће официрске школе ЈВуО. Пук је упућен на Крново гдје је требало да буде заштитница Дурмиторској бригади.

         „Пук је усиљеним маршом дошао на Крново и заноћио у Ћеранића катуну, нешто око три сата пјешачког хода од првих линија фронта.У току ноћи, једна партизанска бригада (пета) прошла је од Јасеновог Поља преко Градачке пољане и избила на Крново и предвођена мјештанима стигла у Ћеранића катун, извршила опкољавање и напала ове несрећне младиће. Овдје није било неке велике борбе, то је било право масакрирање. Војници су били у колибама и кад је настала пуцњава, убијали су их како је који покушао да изађе из колибе. Ништа није помогло ни молбе ни преклињања да се добровољно предају. Све што се појавило на вратима било је изрешетано мецима. Напад је трајао отприлике од три сата послије поноћи па до сванућа. Кад је свануло, било је око 120 живих у колибама које су одмах извели и стријељали. Спасило се нешто око 70 људи и то тако што су били у неким колибама које су биле на периферији, па нијесу биле опкољене… Овдје је нашло смрт око 320 момака, цвијет младости Бјелопавлића, Зете, Љешњана и Подгорице.“[1]

 

          ПРИПАДНИЦИ „ГВОЗДЕНОГ ПУКА“ ПОГИНУЛИ – УБИЈЕНИ ОД       

                  ПАРТИЗАНА НА КРНОВУ 25/26 АВГУСТА 1944. ГОДИНЕ

                                            (дјелимично познати подаци)

 

 

АНДРИЈЕВИЦА

 

1. Новићевић П. Станко, рођен у општини плавској, срез андријевички.[2]

 

БАР

 

2. Пејановић Пера Владо, рођен 1924, Лимљани, Бар, земљорадник.

 

БЕРАНЕ

 

3. Зечевић Радуле, рођен у Виницкој, срез берански, земљорадник.

 

ДАНИЛОВГРАД

Бацковић Николе Војислав, рођен 1915, Спуж, поручник војске Краљевине Југославије.

4. Богићевић Ника Милован, рођен 1926, у Богетићима, земљорадник. [3]
5. Богићевић Радована Новак, рођен 1920, Богићевићи, гимназијалац.
6. Брајовић Милије Владимир, рођен 1924, Ново Село, земљорадник.
7. Ђуровић Милића Новак, рођен 1924, Виш, земљорадник.
8. Зотовић Милана Љубо, рођен 1916, Лалевићи – Даниловград, земљорадник.
9. Јочић Радосава Миливоје, рођен 1927, Мартинићи, ђак гимназије.
10. Крцуновић Илије Војислав, рођен 1924, Лалевићи, земљорадик.
11. Лакић Гавра Јанко, рођен 1916, Мартинићи, поручник-пилот ловац. У борби против партизана на Крнову тешко је рањен. Да неби пао у руке, извршио самоубиство.
12. Николић Петка Ђуро, рођен 1896, Маленза-Загарач, земљорадник.
13. Павићевић Блажа Видоје, рођен 1924, Доњи Рсојевићи, земљорадник.
14. Павићевић Новака Петар, рођен 1921, До Пјешивачки, земљорадник.
15. Павићевић Радосава Радисав, рођен 1924, Доњи Рсојевићи, земљорадник.
16. Павићевић Филипа Бранко, рођен 1922, Спуж, студент права.
17. Перовић Илије Живојин, рођен 1924, Виш, ученик средње школе.
18. Радовић Вулете Вуксан, рођен 1912, Мартинићи, земљорадник.
19. Радуловић Крста Јован, рођен 1926, Спуж, матурант гимназије.
20. Раичевић, име непознато, Даниловград. Породица ексхумирала остатке шездесетих година и пренијела у мјесто рођења.[4]
21. Раичевић Луке Миладин, рођен 1919, Рошци, официр ВКЈ.
22. Раичевић Пера Момир, рођен 1922, Рошци, земљорадник.
23. Станковић Перише Јовица, рођен 1914, Рошца, наредник ВКЈ.
24. Ћупић Марка Никола, рођен 1889, Загарач, Доњи Ћурилац, земљорадник.
25. Шћепановић Марка Станоје, рођен 1927, Загарач, ђак гимназије.

 

НИКШИЋ

 

27. Делибашић Анта Видак-Мидо, Каменско, срез никшићки, земљорадник. Убијен од партизана код Берана, 1944. године.[5] По другима, погинуо у борби против пртизана на Крнову, 26. августа 1944. године.
28. Мартиновић Милка Андрија, рођен 1922, Дуга, Никшић.[6]
29. Николић Милинка Мишо, рођен 1927. године, Озринићи. Мобилисан од четника 24. августа 1944. године. Пошао на обуку на Крново без оружја гдје је убијен од партизана у Глогови поток дан касније.[7]

 

ПОДГОРИЦА

 

30. Брновић Митра Бошко, рођен 1916, Бриђе, Љешанска нахија.
31. Вујошевић Милована Богдан, Кучи.[8]
32. Вујошевић Петра Саво, Кучи.[9]
33. Вукчевић Андрије Саво, рођен 1923, Гољемади.
34. Вукчевић Јака Андрија, рођен 1922, Гољемади.
35. Вукчевић Лазара Јован, рођен 1922, Бигор, срез подгорички, матурант.
36. Вукчевић Митров Ђорђије, рођен 1924, Бигор, Љешанска нахија.
37. Вукчевић Николе Мирко, рођен 1914, Бриђе, Љешанска нахија.
38. Вукчевић Стева Марко, рођен 1914, Гољемади.
39. Дракуловић Радована Бошко, рођен 1924, Кучи.[10]
40. Ђуришић Јоков Спасоје, рођен 1911, Ботун, срез подгорички, земљорадник.
41. Кнежевић Никола, рођен у Мојановићима-Зета.
42. Пејовић Митра Ђуро, рођен 1922, Станисељићи.
43. Поповић Ђура Душан, рођен 1923, Цуце, живио у Подгорици, матурант.
44. Рацковић Вида Милош, рођен 1922, Бери, Љешанска нахија.
45. Секуловић Илијин —— рођен 1926. Брскут [11]
46. Ћетковић Милов Душан, рођен 1916, Ботун-Зета, земљорадник.
47. Чичаревић Стевана Саво, рођен 1921, Штитари.

 

ШАВНИК

 

48. Анђелић Петар, Шаранци, поручник, командант пука.
49. Тадић Обрена Миливоје, рођен 1905, Горње Поље, земљорадник.[12]

 

                    ПАРТИЗАНИ ПОГИНУЛИ НА КРНОВУ 1944. ГОДИНЕ

(Преузето из СПОМЕНИЦЕ ЦРНОГОРСКИХ АНТИФАШИСТА и СЕДМА ЦРНОГОРСКА ОМЛАДИНСКА БРИГАДА ,,БУДО ТОМОВИЋ“–зборник сјећања[13]

 

1. Божовић Ћирков Радоје, рођ. 1924. године у Ублима, Кучи, 2. чета 2. батаљон, погинуо 25. августа 1944. на Ћерановић гори, Крново.
2. Боричић Гавров Милован    Драгосава       1944. Крново
3. Дармановић М. Вуксан, рођ. 1916 (1924). у Братоножићима, 2. чета 1. батаљона, погинуо 21. августа 1944. на Крнову.
4. Зукановић А. Мујо                           Пива, Бријег  1944. Крново
5. Радојевић Јевремов Бранко    Лутово            1944. Крново
6. Секуловић Илијин Влајко   Брскут            1944. Крново. Влајко је  убијен да се неби светио за брата близанца којег су му на Крнову убили саборци.[14]
7. Сиништај Ђељошев Мараш Кршево            1944. Крново
8. Трипковић Радулов Момчило, рођ. 1926. у Пишчу, Шавник, болнички вод, нестао августа 1944.
9. Чворовић Мићов Момчило, рођ. 1924. у Мокром, Шавник, курир 3. батаљона, погинуо 25. августа 1944. на Градачкој пољани на Крнову.                                                       

 

                             ИЗВЈЕШТАЈИ И СЈЕЋАЊА ПРИПАДНИКА НОР-а

 

На страни 619/ 620 НОБ у Црној Гори 1941-1945, Хронологија догађаја, записано је:

25. август

 

       Пораз четника Павла Ђуришића на Крнову.– Два батаљона  VII црногорске бригаде, уз садејство једног батаљона ОЗН-е напали су 25. августа изјутра четничке снаге Павла Ђуришића, тзв. ,,Гвоздени пук“ на Крнову у рејону Ћерањића горе. Четници су потпуно разбијени и претрпјели су велике губитке: око 350 мртвих, више рањених и 180 заробљених. Заплијењено је: 10 митраљеза, 16 пушкомитраљеза, 5 минобацача, 120 пушака, 70 коња, знатне количине муниције, ручних бомби и друге ратне опреме.

        У тродневним борбама (од 23-25 августа) које је VII црногорска бригада водила са четницима на Јаворју и Крнову погинуло је 580 четника, а око 600 је рањено. У овим борбама VII бригада је имала 14 мртвих, 41 рањеног и 98 несталих.[15]

 

   Драгутин Радовић (1919—2012), касније генерал-мајор, о нападу партизана на

„Гвоздени пук“ на Крнову у зборнику Седма Црнмогорска омладинска бригада „Будо Томовић“ , стр. 264-268, пише следеће:

  

                            Енергична интервенција команданта бригаде

 

Штаб бригаде је пратио ток напада, али је по интензитету ватре закључио да он не тече по плану. С нестрпљењем смо очекивали извјештаје јединица. У међувремену је стигао писмени извјештај команданта Првог батаљона о неуспјелим нападима и тадашњем распореду чета. Одмах затим стигао је у штаб бригаде и помоћник комесара батаљона Миња Ковачевић да усмено објасни ток борбе и одлуку о повлачењу. Ситуација је била веома напрегнута. Сви смо били опсједнути одговорношћу пред задатком који нам је повјерен. Нико Стругар је одмах позвао штаб Другог батаљона и ужи дио штаба бригаде. Озбиљним и енергичним тоном и кратко указао је на значај нашег задатка. Помоћнику комесара Првог батаљона озбиљно је замјерио што батаљон није извршио задатак и што није боље извјештавао штаб бригаде о развоју догађаја.

Другови, енергичним тоном је узвикнуо командант бригаде, задатак се мора извршити. Нека се Први и Други батаљон одмах развију у стрељачки строј за напад. И све приштапске јединице бригаде. Команде и старјешине нека предводе своје јединице. Нека старјешине и комунисти личним примјером обезбиједе извршење задатка. Нека чета пратећих оруђа непосредно дејствује и наступа и нека активира противколски топ са свим расположивим гранатама. Наредио је да буде све спремно за напад најкасније до 8 часова.

Дан је, а терен чист и претежно откривен. Пред нама је био 8. пук четничког Добровољачког корпуса, који је Павле Ђуришић формирао на основу договора постигнутог у Београду с квислингом Миланом Недићем и Нијемцима, ради извођења ширих заједничких операпија против партизана и ликвидирања слободне територије у Црној Гори и Санџаку. Ова дуго припремана, бројно јака и добро наоружана јединица, требало је да буде елитна, врло покретљиав снага, ради чега је добила назив „гвоздени пук”. Политичкој припреми његовог људства посвећена је посебна пажња. Попут наших комесара и они су увели у ову јединицу тзв. националне руководиоце, који су махом били реакционарни ђаци — љотићевци. Намјера им је била да и људство буде одабрано и квалитетно, али им то није пошло за руком. Добровољаца је било мало, па су у недостатку њих морали извршити попуну присилно мобилисаним, претежно младим људима, међу којима је било и наших симпатизера. Четници су, па и сам окупатор, полагали велике наде у ову јединицу. Нашим борцима није требало много ријечи да схвате озбиљност задатка. То су видјели по изразима лица старјешина, динамичности покрета и мјестима која су заузимали руководиоци у стрељачком строју. Миња Ковачевић, помоћник комесара Првог батаљона, зграбио је пушкомитраљез и у првим редовима пошао у напад. Командант бригаде је такође пошао у стрељачки строј, непосредно осматрао наступање непријатеља и издавао накнадна наређења. Комесар и замјеник команданта бригаде. добили су задатак да организују дејство приштапских јединица, нарочито чете пратећих оруђа, прате дејство јединица и организују помоћ гдје се укаже потреба. Начелник штаба бригаде налазио се с Четвртим батаљоном. Ја сам пошао са командантом бригаде. С њим сам се и раније често кретао у борбама.

 

 

                             Јуриш који је смрвио четнички  гвоздени пук

 

Нико је из стојећег става, у покрету и са кратких застанака, пратио ток борбе и подстицао наше јединице. Његово присуство и глас значили су много. Непријатељ нас је засипао све снажнијом ватром. Предлагао сам му неколико пута да прилегнемо за тренутак. Одговорио је да ја могу, а да он нема времена и да има бољи преглед из стојећег става. Нијесам то, наравно, учинио ни ја, јер ми је било јасно да би ме касније мање цијенио. Наредио је да се тежиште наше ватре усредсреди на нижи утврђени ћувик. Убрзо су пале и ручне бомбе наших бораца у само утврђење. Оно је у нашим рукама. На њему смо се одмах нашли и нас двојица. Нико је тада оријентисао борце и ватру према коти 1612. — Напријед, момци! Напријед, јунаци моји! Готови су они чим се начну — соколио је јединице из стојећег става. И заиста, за кратко вријеме се и кота 1612 нашла у нашим рукама. Нико је с ње издавао наређење да се десно крило Другог и лијево крило Првог батаљона повијају у виду полукруга, ради обухвата четника и њиховог гоњења у правцу положаја Трећег батаљона. Трећем батаљону је сигналним пиштољем означио линију нашег борбеног распореда. Био је то незадрживи јуриш који је изазвао расуло и потпуну дезорганизацију „гвозденог пука”, поготово од тренутка када је, сасвим изненадно, његове дијелове снажном блиском ватром на брисаном простору, на правцу на коме су видјели излаз и евентуални спас, дочекао наш Трећи батаљон. Пропао је и покушај четника да спас потражи бјекством ка катуништу Закрају. Тамо их је снажном ватром дочекао батаљон ОЗН-е. Доспјевши у готово безизлазни положај, елитни „гвоздени пук” био је за два сата снажног јуриша потпуно разбијен. Његови припадници су се масовно предавали и бацали оружје. Спасли су се само они који су на самом почетку напада скренули ка Острвици, јер је једино тај правац, због одсуства нашег Четвртог ба,таљона, остао незатворен. Тамо је успио да побјегне и командант пука Милош Павићевић, капетан бивше југословенске војске. У овом нападу погинуло је преко 350 четника, а више од толико их је рањено. Заробљено их је 180. Губици бригаде су били минимални — само је један борац погинуо а 6 је рањено…

Гвоздени пук” се распршио и за сва времена избрисан из списка квислиншке војске. Око 130 четника, млађих људи, заробљених на Крнову бригада је уврстила у своје редове.

 

Признања за Крново и друге побједе

 

Ми смо с поносом славили велику побједу. Убрзо је од команданта дивизије Сава Бурића стигао телеграм у коме честита бригади на великом успјеху. А комесар дивизије Јово Капичић је, мјесец дана касније, у извјештају комесару Другог корпуса, писао да „Седма црногорска ударна бригада представља врло оспособљену, моралну јаку, политички прилично свјесну и у борби прекаљену нашу јединицу” и да има све услове „да се развије у једну од најбољих јединица корпуса”. Својом борбеношћу и општим доприносом развоју ослободилачког покрета, побједама НОВЈ и разгарању револуције, Седма бригада је потпуно оправдала очекивања Првог конгреса антифашистичке омладине Црне Горе. Зато је у току припрема за Други конгрес, Земаљски одбор УСАОЈ-а за Црну Гору предложио, а Врховни штаб НОВЈ прихватио и 14. новембра 1944. године одлучио да се бригада назове омладинском бригадом „Будо Томовић”. Додјељивање бригади имена истакнутог револуционара, руководиоца СКОЈ-а, организатора и првог предсједника Црногорске народне омладине Буда Томовића, сви њени припадници примили су као велико признање.[16]

 

                       

[1]Јован Б. Караџић, Црногорска трагедија, стр. 70, 71

[2]Албум црногорских четника, књ. 1, стр. 249

[3]Поменик, стр. 47

[4]  Казивање, Никола Чизмовић, 15.10.2022. године

[5]  Поменик, стр. 210

[6]  Вукашин Вукчевић, Гољемади, подаци  13.10.2022. године

[7]  Казивање, Радан Николић, 15.10.2022. године

[8] Момчило-Момо Вуксановић, Вукашин Вукчевић, подаци 14.10.2022. године

[9] Момчило-Момо Вуксановић, Вукашин Вукчевић, подаци 14.10.2022. године

[10] Вукашин Вукчевић, Гољемади, подаци  13.10.2022. године

[11] Радоњић Бошко, Изневјерени идеали, стр. 67, 68, Београд 2002. године

[12] Миле Цицмил, Крв Пиве, стр. 86

[13] Податке доставио Миле Цицмил, Никшић

[14] Радоњић Бошко, Изневјерени идеали, стр. 67, 68, Београд 2002. године

[15] Историјски институт Подгорица, НОБ У Црној Гори 1941-1945, Хронологија догађаја, Титоград 1963; Зборник НОР,III. 8, док.106 (Извјештај Штаба  VII Црногорске ударне  бригаде од 29.VIII 1944). АВИИ,

[16] Седма Црнмогорска омладинска бригада „Будо Томовић“ зборник , стр. 264-268