Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

СТРАДАЊЕ СРПСКЕ ДЈЕЦЕ У ЈАСЕНОВЦУ: Отимање дјеце од мајки и њихово убијање у логору Стара Градишка (2)!

Одвођење деце у комплекс логора Јасеновац

Овај сатански злочин јасеновачких усташа у српском селу Драксенићу завршен је тиме што су једногодишњег синчића Илије Пушибрка, отевши га из крила мајке, наболи живог на бајонет, па поклали све преостале жене и децу, звонили су на црквена звона, и бацивши на крају неколико бомби на гомилу лешева, отишли су из цркве и села. Тада су потпуно „очистили“ од Срба село Доњу Градину и неким мостобраном преко Саве спојили Градину са Јасеновачким концентрационим логором. Тако је Градина од јануара 1942. па до краја априла 1945. била једно од највећих јасеновачких стратишта смрти, повезујући крвљу својих заједничких мученика ову и ону страну Саве, све Србе свуда.
У Градину, Јасеновац, Градишку и друге логоре нарочито је много сатерано и затрто деце са Козаре после познате јунске офанзиве на Козари, када је око 3.000 партизана пробило непријатељски обруч и отишло, а усташе свој бес искалиле на преосталом српском народу Поткозарја. Усташка наредба тада гласила је: „Сва лица затечена у борби стрељати. Све становништво (а оно је огромном већином било српско — А. Ј.) похватати и спровести у сабирне центре; мушкарце изнад 14 година отпремити у концентрационе логоре. При покушају бекства без милости употребити ватрено оружје. Младе жене и дјевојке транспортовати на рад у Њемачку; старије жене и дјецу раселити и отпремити у Јасеновац који може примити неограничени број затвореника. Тко особе које долазе из Козаре и Просаре пропусти или након заробљавања ослободи, бити ће стављен пред ратни суд“.
На Козари је тада ухваћено и сабијено у концентрациони логор Јасеновац, и у његове помоћне логоре смрти: Млаку, Јабланац, Стару Градишку, Новску, Градину и Церовљане код Дубице, укупно 68.500 Козарчана, међу којима је било око 23.830 деце, без оне деце убијене у Драксенићу, на Дубичком православном гробљу и по околини, као ни оних жена и деце побијених у збегу код српског манастира Моштанице.
Ево како то хватање и спровођење српских мајки и деце у Јасеновачке и друге логоре описује преживели сведок, девојка Јованка Марчетић из Приједора, када је са пропусницом, добијеном од једног муслимана лекара, преко Земуна стигла у Београд (29. септембра 1942): „Ја сам 10. јуна 1942. г. отишла из Приједора у село Међеђу, срез Босанска Дубица, где сам живела код мог ујака Матаруге Ђуре, трговца. На 14. или 15. јула 1942. г. дошли су у село Међеђу оборужани усташе и наредили да сви житељи овога села (углавном Срби) имаду се у року од 10 минута спремити на пут. Овакво наређење издали су усташе исти дан Србима и из осталих суседних села. Ми смо се скупили, са само најпотребнијим стварима… и било нас је из Међеђе и осталих суседних села око 6.000 душа. Усташе су нас исти дан отерали у Босанску Дубицу, а одатле преко моста у Хрватску Дубицу, и сместили нас на једно поље крај железничке станице у Хр. Дубици, које је било ограђено {65} бодљикавом жицом. Мушкарце су одмах одвојили од нас и некуда их даље отерали. После сам чула да су многе мушкарце убили у Бос. Дубици на православном гробљу. Тамо их је, кажу, убијено око 3.000. На овом пољу крај жељезничке станице у Хр. Дубици остале смо 10 дана. За то време нисмо добили ништа јести, већ смо јели оно што смо са собом од куће понели. Храну смо међусобно делили, али је међу нама владала велика глад, јер смо имале врло мало хране. За то време умрло је на овом пољу око 30 жена од глади. Једно јутро умрло их је наједном 7. Умрле су покопавали одмах у истом пољу у јаме. Након 10 дана усташе су нас жене и децу пешице отерали у село Уштице крај Јасеновца. У Уштицама смо остале око 14 дана, а биле смо све смештене у једном пољу крај села. Стражу над нама чували су усташе, међу којима је било много муслимана. На овом пољу усташе су силиле поједине девојке да с њима врше сполно опћење, а то су чинили и по дану и по ноћи, па су 25 девојчица из страха и ужаса полудиле. Сећам се да је тамо полудела једна девојчица презименом Почуча, стара 15 година, а родом из села Међеђе, коју су усташе чешће пута изводили из логора и силовали. За храну смо добијале свака породица пола лончића од једне литре кукурузовог брашна, те нешто соли. Нисмо имале могућности да ово брашно кухамо… И у овом логору крај Уштица владала је међу нама глад, па су многи умирали, највише деца. Умрли су и овде закопавани у самом логору….Након 14 дана одведене смо из Уштица у Јасеновац и ту смо биле смештене на једном пољу уз жељезничку станицу. Овде смо остале 4 дана, а за храну смо примале као и у Уштици — свака породица по пол литре кукурузова брашна. Након 4 дана усташе су нас потрпали у теретне вагоне, и то по 80 особа у једном вагону, и отпремили за Славонску Пожегу. Путовале смо од 6 сати увече до 12 сати другог дана. За време пута нисмо могле добити нити капи воде, а у вагону смо морале вршити нужду. На путу је у вагону у којем сам ја била умрло једно дете. За време путовања од Јасеновца до Сл. Пожеге, усташе су са некаквим болничаркама које су са њима биле дочекивали нас на појединим жељезничким станицама и одузимали од матера децу и ту децу некуда одводили. Наводно су их одводили у неке усташке институте у Јастребарском, Сиску и Ђакову. Мојој снахи Кантар Радмили из Приједора, одузели су на једној станици сина Младена, старог 3 године. Матере су страшно плакале и нарикале за одузетом децом. Кад смо дошле у Славонску Пожегу отерале су нас усташе у Плетерницу и ту смо биле на једном отвореном пољу. (Даље говори како су неке од њих узете на рад у поједине хрватске куће, па су неке тако спашене па и она и снаха јој)… Остале све одведене су даље пешке у логор Стару Градишку и ја о њима више ништа не знам. Моја снаха Кантар Радмила отишла је пре месец дана у Јастребарско, јер је чула да је њезин син Младен тамо одведен. Тамо је она заиста нашла своје дете Младена међу осталом од Срба одузетом децом и сви су били смештени у неким баракама које је пре тога напустила талијанска војска. У овим баракама било је смештено око 6.000 српске деце, а дневно их је умирало од глади 50 до 70, а кадкада и више. И син моје снахе од ужасне глади био је изнемогао и полумртав лежао у једном куту бараке“. (Из Архива Св. Синода). О дечјем логору Јастребарско биће још речи.

Отимање деце од мајки и њихово убијање у логору Стара Градишка

Каква је била судбина многе од ове Козарачке и друге српске деце можемо видети из описа једне од преживелих девојака логорашица, Маре Вејновић-Смиљанић. Било је то, вели она, у логору Стара Градишка, јуна 1942: „Ужасни крици људског бола, јада, немоћи и избезумљености чули су се у логорском простору кад су усташе отимали малу дјецу мајкама. Обично би групе усташа, с бајонетима на пушкама, сатјерале мајке с дјецом у већи круг. Најприје су тражили да се одвоје мајке и дјеца добровољно, а када то никако нису могли постићи, насртали су с пушком и бајонетима на њих и силом су их раздвајали. Дјеца и мајке су се чврсто збијали, запомагали, отимали. Поједине мајке јуришале су на голе бајонете и падале покошене од њихових убода. Усташе су их чизмама газили и одводили отету дјецу на једну, а мајке на другу страну. Крици су били све јачи. Руке раздвојене дјеце и мајки, као да су се продужавале у најстрашнијем болу, покушавале су да се састану. Њихове очи су се шириле настојећи да запамте сваки дјелић најдражег лика, али раздаљина између њих постајала је све већа, у највише случајева и физички коначна“. Иста логорашица сведочи: Мика Мандић из села Турјака јуначки се супротставила усташама и није допустила да јој одузму двогодишњег унука Луку. Убили су их заједно поред логорског зида. Стоја Чекић из Грбаваца најпре је молила да јој не узимају сина Марка. Кад преклињање није помогло, физички се покушала одупрети усташама. Убили су је са јединцом сином испред логорске капије. Јованка Лукић из Милошевог Брда скамењено је гледала док јој узимају једну по једну ћерку — Госпаву, Зорку, Драгињу, Стајку и Јелку. Кад су пошли по сина јединца Ђоку — скочила је на зликовце као лавица. Убили су их у загрљају. Стравичном призору отимања деце од мајки у логору Стара Градишка присуствовала је и десетогодишња Савка Лајић из Бистрице. Она каже да је у том великом метежу видела како је једна жена увила своју бебу у плетенице косе и скочила у дубоки бунар у логорском дворишту.
Иста Мара Вејновић-Смиљанић сведочи и ове страхоте убијања дечице у логору Стара Градишка:
„Дјецу су масовно убацивали у велику логорску зграду. У поједине собе сатјеривали су и по 50 дјеце, која су у тај простор могла стати једино у усправном положају. Затим су 3-4 опатице (часне сестре), ишле од собе до собе, носиле су канте с текућином и кистовима мазале дјеци уста. Гласно су говориле да је то текућина против жеђи. Међутим, након једног до два сата сва дјеца су почела вриштати, јаукати и дозивати мајку, оца, сестре и браћу. Дјеца су се превијала од болова, а јауци и крици постајали су све ужаснији. Малишани су болно цвилели: „Мајко, умирем“. „Сејо, боли ме“. „Тетка, жедан сам“. Дјечја тела грчила су се и почела падати, а како мјеста није било рушила су се у гомили као љеса. Измјешале су им се руке, ноге, главе… Отварале су се живе ране на тијелима те јадне дјеце. Убрзо су почела умирати у најтежим мукама и вапајима, и то је трајало данима. Група логораша, коју су усташе за то одредиле, трпала је у деке мртву дјецу и односила на мјеста за уништавање лешева.
И призор гушења дјеце у плинској комори, који сам гледала, био је такав да га никада нећу заборавити. Плинска комора била је пуна голе дјеце, набацане једно на друго, на гомилу. Стално су повећавали {67} ту гомилу живих дјечјих тијела, носећи их у декама. Стрпали су тако у ту просторију око 500 дјеце. Прије пуштања плина просторију је дошла прегледати усташка патрола на челу са усташким сатником Барбарићем, врло окрутним зликовцем. Једно дијете, старо годину дана, лежало је голо на прагу просторије. Барбарић је својом чизметином стао на једну ногу дјетенца, другу ногу је ухватио руком, рашчењио је дијете и бацио га на гомилу уз псовку „српске и комунистичке мајке“. Дао је налог да се просторија затвори и у њу пусти плин.“
Маријана Амулић — Буца, затвореница логора у Старој Градишки каже да је логорник Анте Врбан наредио групи жена да сву болесну децу сместе у двије просторије на тавану злогласне староградишке Куле. Онда је Врбан у ове просторије пустио плин — циклон. Неколико стотина малишана тако је угушено. „После тог језивог уморства у логору је неколико дана владала ужасна тишина — сећа се Маријана Амулић. На све нас као да је пала нека мора. Ходале смо погнутих глава, потиштене, очајне. За цио живот биле смо осуђене да носимо у себи слику о свирепом страдању дјеце са Козаре.“
Примери страдања деце у самом логору Јасеновац
У Јасеновачком паклу убијено је на десетине хиљада српске и остале деце, а међу њима само са Козаре и Поткозарја убијено је, према поименичном бројању Драгоја Лукића, 5.683 деце. Како су се усташки злочинци садистички изживљавали над јадном дечицом показује запис са сведочења Љубе Врањеша, логораша из Јасеновца: „Једна жена држала је на грудима дијете старо можда 6 мјесеци. Наишли су Љубо Милош и Анте Врбан. Милош се обрати жени: — Молим вас, да ли би га дозволили мени? И узео је дијете и почео говорити како је лијепо. Онда се окренуо Анти Врбану и командовао: Готовс! Тај крвник је извадио каму, а Љубо Милош је бацио дијете у ваздух и оно је пало на каму. Мајка је вриснула и потрчала према дјетету. Пресрео ју је Љубо Милош, зграбио за косу и заклао. Били су мртви и мајка и дијете. А онда се Милош окренуо према логорашу Љуби Врањешу и упитао: — Да ли си ишта видио или чуо? — Рекао сам да ништа нисам видео. Милош је викнуо да се губим на посао и ја сам отишао пренеражен и престрашен“.
Ово сведочење о садистичком убијању невине дечице подсећа нас на један опис Достојевскога:
„Замисли: одојче на рукама престрављене мајке и унаоколо Турци који су ушли. Међу њима се заподене весела игра: они милују детенце, смеју се да га насмеју; то им полази за руком, дете се насмејало. У том тренутку Турчин нишани на дете пиштољем на педаљ растојања од детињег лица. Дете се радосно смеје, пружа ручице да ухвати пиштољ, и, наједном, артист одапиње обарач право детету у лице, и размрска му главицу… Уметнички, је ли?… Ја мислим, ако ђаво постоји, и ако га је човек створио, онда га је створио по својој слици и прилици“. — Тако прича код Достојевскога Иван Карамазов своме брату Аљоши („Браћа Карамазови“).
А ето, видели смо, тако исто су радиле и усташе са српском децом у Јасеновцу.
Један други преживели логораш из Јасеновца, и сам дете од 14 година, Милош Батајић, из Међувођа код Босанске Дубице, прича какав је био његов боравак у Јасеновачком мучилишту, који је преживео, али који сигурно никада неће моћи да заборави. Наиме, {68} усташки зликовци су овом 14-годишњем дјечаку наредили да ложи ватру под котловима и „роштиљем“ у којима су кувани и печени људи. Те чудовишне справе за убијање налазиле су се на Градини, највећем стратишту Јасеновачког логора, али преко Саве на Босанској страни. Неколико великих казана, ослоњени на два зида, морали су да буду увек подложени и да у њима кључа вода. Онима који су били осуђени да умру у највећим мукама најпре би везали ноге и руке, а затим их по четворицу убацивали у казане. Усташки „роштиљ“ био је још стравичнији. Две железне шине, причвршћене на висину од једног метра, „могле су одједном да приме“ шест осуђеника. Међу таоцима одређеним да ложе ватру под овим страшним „граделама“ био је и Милош Батајић. Како ли је све ово преживело ово дете — живи мученик!?
Наводимо, на крају, и један одломак из Извештаја „Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача“, састављеног 1945. године, који говори о масовном покољу српске, јеврејске и друге дечице у Јасеновачком логору:
„Покољ дјеце. Кроз читаву годину 1942. врвио је логор ИИИ-С од дјеце, која су доведена у Јасеновац заједно са својим родитељима.
Пригодом ликвидације залутало је много дијеце и изгубило своје родитеље, па су заточеници пригрлили ту дјецу. Многи је тако логораш сакрио код себе у бараки сироче без оца и мајке, хранећи га с оним што је си откидао од уста. Они заточеници, који су примали пошиљке с храном од куће, дијелили су тој дјеци све што су добили.
Концем љета 1942. опазио је Лубурић да се много дјеце налази на таванима радионица и по заточеничким баракама, те је наложио усташама да прегледају цијели логор и покупе сву дјецу.
Тако се открило да се у логору налази преко 400 дјеце мушке и женске у доби од 4-14 година. Лубурић се посавјетовао са својим „официрима“ те је — на велико чудо свих заточеника — дао сву ту дјецу регистрирати и смјестити у посебне просторије. Нашао је међу заточеницима неколико учитеља и учитељица, па их је задужио да уче дјецу читању, писању и пјевању.
Тако је тај мали „дјечји дом“ постао једина радост свих заточеника. Њихово весеље није дуго трајало. Матковић Ивица, Капетановић и Слишковић Иван нису били задовољни резултатима у одгоју дјеце; чинило им се да одгој не напредује довољно у усташком духу, а осим тога установили су, да су та дјеца већином српска или жидовска.
Кад је Лубурић стигао у Јасеновац, пријавили су му ствар, па је одредио да сва та дјеца, која су и онако била на терет опскрбног буџета, побију.
Усташе су ту дјецу одвели у групама од 60-80 у Градину, гдје су их Цигани заклали и закопали.
Ова је Земаљска комисија утврдила ово злочинство на невиној дјеци на темељу исказа, које је дало више заточеника, нарочито Стазић Јосип из Загреба и Јовановић Светозар из Осијека“…

Бацање српске деце у бунаре по Славонији

Српски народ и српска деца из Поткозарја, који су у лето 1942. године сатерани у Јасеновачке логоре, ту су у већини, њих неколико десетина хиљада, одмах побијени, а они међу њима који су преживели, {69} доживели су затим исту или још гору судбину. Ево шта о њима пише Драгојло Лукић и други сведоци:
„После офанзиве на Козару (јун-јул 1942) више од 16.500 Козарчана протерано је у Славонију, Мославину и Билогору. Најтеже су прошли они који су се нашли у Пожешкој котлини. Средином августа 1942. опет је Макс Лубурић, заповједник логора у НДХ, са јасеновачким усташама, починио страховите покоље по славонским селима у којима су се налазили прогнани становници Поткозарја. Том приликом убијено је 1.267 Козарчана. У Мословачкој Дубрави налазило се више од 300 жена и деце из Кнежпоља. За кратко време овде је умрло 88 деце. У селу Пиоковцима, 15. августа 1942, спаљено је 70 жена и деце са Козаре. У „чишћењу“ села Боломаче, поред већег броја мештана, убијене су и 32 мајке са децом из Поткозарја.
Један до најгрозоморнијих усташких злочина у Славонији извршен је у селу Слобоштини. Овдје је, 16. августа 1942, убијено 1.368 жена и деце од којих је 1.165 било са Козаре. Голоруке, измучене и немоћне таоце везали су жицом и живе бацали у пет великих слобоштинских бунара. Овај стравични догађај преживела је 15-годишња Станка Панић из села Требовљана. Ево њеног сећања: „Кад су нас потерали према бунарима, усташа ме је снажно ударио кундаком и ја сам пала у дубоки шанац обрастао купином. Мој брат Здравко и сестре од стрица — Драгиња, Јованка, Зора и Радосава — убијене су у сеоској православној цркви. Моје рођаке — Анка, Душанка, Зорка и Стана Пашајлић, поклане су и бачене у један од дубоких бунара у црквеној порти. Овдје је смрт нашло много жена и девојака из Бистрице и Требовљана. У дубоким бунарима угашен је живот око стотину деце из наших засеока Чикића, Гускића и Лајића. Касније смо их препознавали по одећи. Даница и Гроздана Шиник из Милошева Брда извукле су из једног бунара и свог четворогодишњег брата Душана.

(наставиће се)

Извор: парохија СПЦ у Каселу

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ЈАКОВ ЗАГОНЕТАН КАО СВЕТО: Грађани су рекли своје, шта – Бог те пита!

КУРТИ СВИРА ПО МОНТЕНЕГРИНСКИМ НОТАМА: Србија сања уједињење Срба и распад БИХ, Црне Горе и Косова*!

ДПС-ОВЦИ ЗАКАЗАЛИ АНТИЈУБИЛЕЈ: Десети комунистички конгрес заказали за 25. јануар!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

dubrovnik-1

НИЈЕСМО ЗНАЛИ, А ТРЕБАЛО ЈЕ: Дубровачка бригада Југословенске Војске у Отаџбини, командант капетан др Нино Свилокос!

odstupanje-Zidani-most

ИДЕОЛОШКЕ МАГЛЕ: Четничко Антисрпство лидера странке испод цензуса!

bajo-stanisicu

ПОГИБИЈА ПУКОВНИКА БАЈА СТАНИШИЋА

radivoje

ИЗА СЦЕНЕ: Академик Радивоје Беровић – “Сјен српског Скадра”!

vranes

ВРАНЕШАНИ УПОЗОРАВАЈУ: Поједини медији на туђој несрећи скупљају политичке поене, Дарко и Јасмин нијесу се оглашавали када су Маџгаљи убијени!