Рафови са српском штампом која је стизала из Београда у продавнице и на киоске у српским срединама на Косову празни су због одлуке косовске владе о забрани увоза српске робе, а новинар и књижевник Живојин Ракочевић каже за Косово онлајн да је рупа која зјапи на месту на ком се налазила штампа, заправо рупа у животима, у култури и нади да макар видите штампу на свом језику.
Овако нешто, каже, није се дешавало ни у доба отоманске контроле.
–Мислим да је ово једини европски простор на коме се не штампају новине и на ком је некој групи која хоће да чита забрањено да добија оно што жели да чита. Постоји сада један тренутак када ви уђете у неку радњу и схватите – на месту где се налазила штампа, зјапи нека рупа и да је та рупа заправо рупа у вашем животу, у вашој култури, у вашој нади да макар видите штампу на вашем језику и да на тренутак помислите, `да, имам нормалан ритуал, погледаћу макар насловне стране, купићу`. Колико траје ова блокада, примећујем да је све што је било у излозима узето и више нема ничег, ниједног штампаног примерка нема у овдашњим продавницама, истиче Ракочевић.
У последњих десет година, додаје, постоји континуитет ометања када је штампа у питању.
–Што се тиче свих тих случајева, једноставно покушавају да нас избаце из живота тако што ће једно цивилизацијско достигнуће, један сегмент нашег живота, који је природан, зауставити. Да ли можете да замислите живот без новина? Новине, то је симбол вашег језика, ваше културе, ваше потребе да будете информисани, потребе да учите, ваше потребе да имате фине дневне ритуале. Ако постоје десетине људи који ујутру устану, одлазе, купе новине, седну и пију кафу, то је нешто што је став живота, каже Ракочевић.
Срби су, подсећа, годинама дискриминисани на свим нивоима, међутим, истиче да се овако нешто није дешавало ни у доба отоманске контроле.
-У овом тренутку ми се чини невероватно да смо у доба најцрње отоманске контроле имали Цариградски гласник који је излазио и ми данас из тог Цариградског гласника видимо како смо живели, како смо писали, какву смо културу имали, шта смо записивали, каква нам је поезија, а да нам данас у трећој деценији 21. века кажу `не можете имати своје новине`. То је цивилизацијски парадокс, то је бол, то је проблем, то је забрана начина живота какав сте имали до тада, наводи Ракочевић.
Указује да постоје људи који кажу: `донесите ми новине`, то је важније од хлеба, то ми је начин живота.
-Постоје људи који једноставно без тога не могу да живе, а онда дођете у позицију да вам неко каже, не можете да читате оно што хоћете, не можете да имате однос са својим писмом које је у овом случају најчешче ћирилица, не можете да имате однос са читавим сегментом једне културе и навика из живота које сте до сада имали. Ово је есенцијална суштинска демократија коју Приштина, заједно са међународном заједницом нуди, иронично констатује наш саговорник.
Ћирилица је, додаје, готово забрањена на Косову, па и књиге које покушавају да нађу пут до својих читалаца, углавном заврше у некој корпи на неком од прелаза.
–Наше искуство говори да негде у Приштини постоји неки мени непознати цензор, поштар, институција, човек, који кад види књиге на ћирилици које долази поштом, у највећем броју случајева заврше у корпи. Ћирилица готово не пролази, ја не могу да се сетим када смо добили неку књиигу. Некад нешто прође, али већ одавно смо стекли навику да онима који нам шаљу књиге кажемо, `немојте молим вас, наћи ћемо начин да пређу ове прелазе, гвоздене завесе, ова чуда која гледају шта читате, али немојте то институционално радити, јер књиге ће завршити у смећу, рекао је Ракочевић.
Он је подсетио да је током 1997. и 1998. године било 18 дневних и недељних, штампаних публикација на албанском језику, а да данас нема ниједне.
-Упркос свему и изнад свега ми имамо новине које на српском језику и излазе на Косову и Метохији и које нам долазе. Лом који се догодио код косовских Албанаца гласи да више нема штампаних издања на албанском језику. У временима 1998. и 1997. било је 18 дневних, недељних, штампаних публикација на албанском језику, данас нема ниједна. Све се преселило на интернет, али нисам сигуран да ће портали, интернет публикације, моћи да замене лепоту односа са текстом, са новинама, са књигом, са животом, са културо, рекао је Ракочевић.
Удружења новинара Србије, Друштво новинара КиМ, људи који припадају новинарском еснафу на сваком месту већ више година упозоравају да се не може остати без штампе, апелују на све међународне представнике да омогуће слободу кретања штампе и да је читање новина основно људско право, да се буде информисан и да постоји слобода избора штампе.
