Пише: Светислав Домазетовић, аналитичар
Сам покушај, због своје тежине, да се искрено размисли о овом питању, довољно говори о стању у данашњој Црној Гори.
Питање је у исто вријеме отрежњујуће и попут шамара, поврати нас, освијести,
из интересно политичких хистерија, у које смо својим чињењем, а још више нечињењем, упали… И које нас непримијерено дуго потресају, да не кажем укопавају.
Толико дуго, да више и не знамо како је то нормално живјети. Уствари, наметнуте дилеме сродиле су се са нама.
Вртимо се попут циркуских коња у круг, стално тражећи помоћ од истих оних који су нас манипулаторским бичевима и увукли у наведено.
* * *
Човјек у тренуцима највећег бола, страха, животних опасности има способност да релативизује исто или да “укључи” неке способности за које није био ни свјестан да их има. Када прође вријеме, пита се како је могуће да се у тим, незамисливим условима, понашао како се понашао.
Такође, човјек може у околностима тешкоћа да своје мисли скрене са горућих, личних тема. То може бити добро неко извјесно краће вријеме, али не смије бити правило за све нити смије имати континуитет.
Што се жели рећи: човјек може “заборавити” на своје проблеме док траје, рецимо – утакмица… Али, не може стално мислити и причати о њој, тј.заборавити на личне и породичне проблеме.
Мора се вратити лично себи, својем личном и наметнутом бремену.
* * *
Све негативно што се “демократијом” појавило и учврстило у Црној Гори,
има своју позадину у злоупотребама баш ових (наших) менталних карактеристика.
Широким народним масама се 24 сата намећу резони, тежње, жеље, циљеви, лажни страначки сукоби, бескрајна скупштинска надгорњавања…, који(а) нису уопште од њиховог животног значаја.
Или, макар то нису, од садашњег значаја.
Због тога се једна по једна генерација “(про)буди” са сазнањем да се, док су гласали и борили се за своје политичке миљенике – испливали “ауторитети” свих врста и боја,
а њихов стандард, радни и животни вијек једноставно се просуо, пошао у неповрат.
Сада, усложнавањем проблема, имамо и ново/стару друштвену силу – Цркву, која бољи живот обећава, после овог “трулежног” земаљског живота.
То јој међутим не смета да, заједно са секуларном братијом, користи све благодети данашњице.
