Пише: Иван Милошевић

Наслов једног текста каже да ће Милојко Спајић бити први Србин премијер након Другог свјетског рата. Додаје се и да ће на истакнутој позицији у влади бити и Момо Копривица, такође Србин. Неки кажу и да је Јаков Србин, али не воли да то истиче – као то се подаразумијева! 

Могуће! Милојко је негдје прије три године, када нико у Црној Гори није знао ни да Милојко постоји, дизао три прста по Америци, Момо је радио нешто слично, а чини ми се да је и Јаков имао друштвене перформансе са три прста. Уз то се наглашав да су они вјерници Црногорско приморске митрополије, што би требало да буде крунски доказ њиховог српског опредјељења! 

Да ли дизање три прста и припадност Митрополији гарантују да је неко Србин? Када се присјетимо ко је све дизао три прста по Црној Гори, могли би да саставимо обимну књигу, а од оних који су ходочастили у Митрополију за благослов и политичку каријеру не би могли данима да се примакнемо цетињском манастиру. Да по томе мјеримо Српство, сигурно би најмање пола Црне Горе били Срби, а знамо да је стварна слика Срба далеко од тога! 

За један дио политичара попут Милојка и Јакова, а о Демократама и да не говоримо, бити Србин је приватно опредјељење, лична интимна одлука да припадаш једном народу, нешто што у тишини своје собе гајиш као неку стабљику љубичице, ријетке звјерке и младалачког заноса. За њих припадност Србима значи егзистенцијални интимус са самим собом који важи у вријеме личне животне драме. Када ту драму разријешиш неким јавним положајем, постанеш премијер, министар или нешто слично, лични интимус и даље остаје интимус, скривена интимна соба са својим правилима заљубљивања и одљубљивања. Лични интимус увијек остане интимус и никада се не прикаже у јавном животу, та соба постане као неко лично бјежање од слободе, заправо од самога себе у јавном животу. 

Све то, па чак и у већој мјери, важи за припадност цркви. Вјера је лични интелектуално и емотивни избор, брига о спасењу своје душе без суочавања са другим душама, интимни осјећај да си предодређен да васкрснеш, да свако јутро разговараш са Богом, али само о својим личним стварима, недоумицама и драмама. Исповиједаш се, али само о својим несрећним и погрешним потезима и не сматраш да ти у томе може помоћи неко други, сличан или различит од тебе! Све је углавном у приватној сфери, сфери личне заштите и личног оздрављења. Било је и таквих комуниста који су правили велике злочине, али су сматрали да уколико се покају може да им се опрости и да наставе да даље да живе као да се ништа није догодило.

Трпање народног властитог осјећаја и вјере у приватни живот, сферу гдје нико нема утицаја на тебе, осим тебе самог и располагање са самим собом на властито опредјељење и душу, један је од облика комунистичког кетмана, скривања себе од себе и глумљења да си друго него што си. Углавном, комунизам може имати и своју квазиидеолошку и вјерску приватну компоненту, која је намијењена само личном опредјељењу за нешто или против некога! 

Нешто слично раде и поменута имена из нашег политичког живота. Не треба објашњавати да уколико си Србин и вјерник само у тренуцима усамљености и дијалога самога себе са самим собом, остали Срби, посебно они који траже политичка и остала права (што је случај са Србима у Црној Гори) могу да се сликају за успомену од твоје припадности српском народу и Митрополији. Напротив, од дјеловања таквих Срба имаће и штете, јер све оно што Србима треба као хљеба, права и слободе, они неће друштвено афирмисати и борити се да Срби дођу до права и слободе. Као и код њих и код осталих Срба треба народни и вјерски осјећај смјестити у лични, приватни интимус, собну капелу и икону! 

Да има неко да им каже, као што нема, такви Срби не би ни требало да се баве политиком, барем не српском. Биће они бољи извођачи туђих народних јавних циљева, јер ће своја његовати само као приватну ствар и сматраће да је то предност над онима који траже да вјера и слобода, поред личне, имају и своју друштвену компоненту. Чак ће се и искрено залагати да се она остваре, али када их упитате шта је са њиховим личном друштвеном афирмацијом народног опредјељења и вјере, слегнуће раменима, обавити свакодневни посао, потписати шта треба и када треба и након тога побјећи ће у самоћу своје интиме и тамо ће се питати о ономе што као јавне личности никада сами себе неће упитати! 

Углавном ради се о једном плишаном комунистички обојеном атеизму и друштвеној издаји најинтимнијих осјећања! Све нам је то борба дала за Тита и његове генерале! Остали, посебно Срби, нека се сами снађу, уколико знају и има кога да питају. Милојка, Јакова, Мома и остале нека ништа не питају. Уколико питају могли би да Србима нанесу још више штете, а тога нам је ваљда више преко главе!