Било је то топло летње предвечерје 13. јула. У београдском биоскопу “20. октобар” приказиван је француски филм “Рифифи у Панами”. У сали 213 гледалаца. Тачно је 21.05. Експлозија, врисци, прашина, крв…

На данашњи дан 1968. године усташки терористи окупљени око Хрватског револуционарног братства активирали мину испод седишта број шест у 16. реду усмртивши радника Саву Чучуровића и ранивши 76 гледалаца, међу којима је била и тада деветнаестогодишња студенткиња Магдалена Новаковић, која је остала без обе ноге.

Годину и по касније ухапшен је Миљенко Хркач, родом из села Мокро надомак Широког Бријега (у то време град се звао Лиштица), и већ 2. октобра 1969. године осуђен је на смрт. Али на извршење казне чекало се. Било је жалби, нових сведока, нових оптужби…

И тако се све понављало и растезало до суђења у децембру 1975. године. Тада јавност није могла да присуствује иначе претходно веома посећеним рочиштима. И до дана данашњег остала је на тим документима ознака “строго поверљиво”.

Чекало се све до краја децембра 1976. да пресуда постане правоснажна, а Хркачу Председништво СФРЈ одбија молбу за помиловање. Стрељан је 11. јанура 1978. у 4.10 часова. Скоро пуних 10 година након напада у Београду. Била је то последња смртна казна извршења због тероризма у тадашњој Југославији.

Шушкало се дуго да је Оливер Драгојевић 1978. снимио песму “Магдалена” песвећену тешко рањеној Магдалени Новаковић. Међутим, то није истина. Али младој студнеткињи је посвећена нумера из 1970. године “Магдалена, Магдалена”, коју је отпевао Жика Николић, а ово су речи:

“Тога дана трчала си градом у загрљај вољеног човека, несрећа је долазила крадом, ни слутила ниси да те чека. Магдалена, Магдалена, младости и цвете, шта си коме крива, зашто ти се свете?

Желела си загрљај и стисак, ко сви млади и пољупце многе, у том часу зачуо се врисак – прасак бомбе разнесе ти ноге. Магдалена, Магдалена, младости и цвете, шта си коме крива, зашто ти се свете? Магдалена, свак се теби диви, док из рана врела крв је лила, причала си: ја хоћу да живим! Својом вољом смрт си победила! Магдалена, Магдалена, младости и цвете, шта си коме крива, зашто ти се свете?”

Сваки пут се изнова током суђења тих година причало о том страшном 13. јулу.

– У новије време наводе број од 87 повређених – рекао је раније за ББЦ на српском Јосип Михаљевић са Хрватског института за историју:

– Занимљиво је да се име несрећног Чучуровића прва два дана после експлозије није помињало међу теже озлеђенима у првим медијским извештајима.

Оно што се данас зна, изузимајући скривене детаље последњег суђења, јесте да је Магдалена Новаковић била сведок у процесу против Хркача и да су је у децембру 1969. примили Тито и Јованка, а знају се и појединости припреме овог монструозног напада усташких терориста.

Миљенко је у свом завичају завршио за тесара, а онда отишао у Аустрију, па у Немачку. Повезао се са Хрватским револуционарним братством, једном од три најопсаније групације према тадашњим сазнањима Интерпола. У Штудгарту је у једном кампу прошао специјалне обуке за диверзанте. Са Антом Пенавићем стигао је у Београд у лето ’68.

У парку преко пута хотела “Москва” 13. јула су повезали експлозив с батеријама и механизмом за паљење. Хркач је поподне купио улазницу и у 20 часова започела пројекција филма. У полумраку биоскопске сале поставио је мину између наслона и седишта. У 21 сат је изашао. Пет минута касније ођекнула је експлозија.

Плаћен је 2.500 тадашњих марака. И он и његов помагач успели су да побегну. Али вратили су се већ 25. септембра. Поставили су бомбу у гардероби на Железничкој станици у Београду. Повређено је 14 људи.

Једно од хапшења припадника усташке терористиче емиграција у Немачкој
Југословенске службе безбедности дале су се у потеру, притегли су усташку емиграцију и сазнали име – Миљенко Хркач.

Извор: курир