Пише: Миљан Станишић
Свједоци смо претходних дана поплаве „патриотизма“ у вези прослављања 13-јулског устанка, представљајући га као највеличанственијег у црногорској историји, у чему је предњачио ДПС-ов предсједник Црне Горе, т.ј. одлазећи предсједник, дијелећи нам лекције о „патриотама“ и „домаћим издајницима“, папагајски понављајући изанђале комунистичке флоскуле, научене од својих компартиских, братоубилачких патрона, које су од Црне Горе направили земљу братских рана и подјела. У тај соцреалистички сценарио уклопили су се и неки из нове власти, који су томе чину покушали да дају модернији „шмек“. Међутим, не само да у томе нијесу успјели него се нијесу много разликовали од некадашњих скојеваца и каснијих титових „штафетлија“. И сва би та прича о грандиозности јулског устанка могла да прође да није било онога у што се он изродио и што нас као зла коб братоубилаштва и диоба прати и до данашњих дана, а о чему од наведених „слављеника“ није било ни ријечи. Али, да ли је то било баш тако како су нам наведени презентовали. Наиме, јулски устанак 1941. године, започет крајем и почетком средине јула 1941, назван је 13-јулским, јер је то био и бунт и пркос стварању, дан раније (12 јула), фашисоидне творевине „неовисне“ Црне Горе и кидање веза са братском Србијом, коју су њени актери, Боже опрости, назвали Петровданским сабором, бесрамно скрнавећи овај велики црквени празник и славу. О томе је на документован и темељан начин, као и увијек, прије неки дан писао Јован Маркуш.
Овдје ћу се посебно осврнути на карактер тог устанка и његове злоупотребе од стране КПЈ, као и осмодеценијским фалсификатима о томе, а што се генерацијама преносило као аксиом. И не само да је КПЈ и касније СКЈ износила своје једностране вредоносне судове, износећи и предимензирајући своје заслуге тих дешавања, већ се то у званичној историографији пласирало и до данашњих дана. Један од тих фалсификата је и тај да је то први организовани устанак у поробљеној Европи против наци-фашизма, што он то није био ни у Југославији. Наиме, пук. Драгољуб Михаиловић са сарадницима је 13 маја 1941. године на Равној Гори подигао барјак слободе и окупио у свој Равогорски покрет своје сљедбенике, а одатле се покрет отпора и устанак ширио и на остале крајеве. Навешћемо једну од тих борби које су јединице Равногорског покрета водиле против нациста, а односи се на ону у мјесту Љуљци код Горњег Милановца 28. маја 1941. г., у којој су јединице Таковског одреда, под командом пор. Звонимира Вучковића (Хрвата, у току рата један од најближих сарадника ђен. Михаиловића) извојевали велику побједу над њемачким снагама, при чему су заробили читав њемачки батањон. Резултат те борбе је био да је на Планиници формиран први заробљенички логор за Њемце ( од неколико стотина заробљених), при чему им је инж. Јоже Певец, рез. пор. од надређених команди пренио наредбу да ће се према њима поступати у духу Женевске конвенције о заробљеницима, што је испоштовано. Равногорски покрет се убрзано ширио и на друге крајеве, па је и отпор био све интензивнији, што су увидјеле и савезничке земље и признали ЈВуО као једини покрет отпора у Југославији.
Први организованији отпор и устанак српског народа у Херцеговини настао је почетком јуна, предвођених попом Радојицом Перишићем, пор. Милорадом Поповићем и др. Устанак је резултирао великом побједом на Гату 6. јуна 1941. г. (тај значајан догађај је дан општине Гацко), гдје су усташке снаге жестоко поражене, при чему је убијено 436 њихових бојовника од којих и њихови команданти ген. Мијо Бабић, Звонимир Поспишил и др.; заплијењене су знатне количине оружја, муниције и др. ратног материјала; уништени камиони, путничка возила, три авиона, а из усташких логора је ослобођено преко 1,5 хиљада Срба (људи, жена и дјеце). Тада је ослобођено девет жандармеријских станица, као ослобођен и усташки гарнизон у Автовцу, а усташе су протјеране са тих простора. Наведеном успјеху допринијели су и многи добровољци из пограничних дјелова Црне Горе. Успјесима јунског устанка у Херцеговини допринио је и пук. Бајо Станишић, који је пошао тамо да својим командним способностима помогне својој српској браћи.
Наведени примјери, а могли би их навести још, оповргавају наведене комунистичке фалсификате. Комунистички фалсификати су и они који 13-јулском устанку дају изричито комунистичку ноту. Чињеница је да је устанак убрзан због стварања „суверене“ Црне Горе као фашистичког протектората. Комунистичко руководство, т.ј. ПК КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак је прије устанка упутило проглас гдје народ позива да стане под њихов партијски барјак и да истовременим ратом против окупатора воде и борбу за „економско и социјално ослобођење и политичке слободе“: „Позива те КПЈ да под заставом Маркса, Енгелса, Лењина и Стаљина пођеш путем народа Совјетског Савеза, који је кроз совјетску власт и социјализам заувијек остранио беспослицу и глад, остварили братску заједницу равноправних народа, уништили експлоатацију човјека по човјеку, очували мир и остварили срећан и задовољан живот“. Све до напада Њемачке на СССР 22. јуна 1941. г. и КПЈ се солидарисала са споразумом Рибетроп – Молотов, тј. пакт двије тоталитарне, тиранске организације: нацистичке Њемачке и бољевичког СССР о ненападању и узајамној сарадњи, па су се и они до тога датума (22. јуна) налазили у пакту са Њемцима. Тек нападом Њемачке на СССР, КПЈ мијења реторику, солидаришући се са својим бољшевичким патроном и позива на борбу против наци-фашизма, спремни да искористе тај рат и за извођење револуције, како би уз доминантну помоћ СССР-а дошли до власти, такозване диктатуре пролетеријата, изазивајући крвави и трагични братоубилачки и грађански рат, који ће однијети много више жртава у међусобним сукобима, него у онима са окупатором. У том циљу је КПЈ и донијела одлуку о дизању устанка. Тако је ПК КПЈ 8. јула у Стијени Пиперској донио одлуку о дизању устанка. У том времену у Црној Гори је било око 1800 чланова КПЈ и испод пет хиљада скојеваца.
У Априлском рату чланови КПЈ, који су се понашали капитулантски и радо очекивали слом „труле“ буржоаске Југославије, имали су задатак да сакупљају оружје и да га лагерују у партијске магацине, које ће касније употријебити за извођење револуције и обрачуну са противницима комунизма. Тако је било сакупљено око 12 хиљада пушака, 30 митраљеза, 135 пушкомитраљеза, три топа, 52 сандука бомби и око 3 милиона метака. КПЈ је планирала да у устанку учествује око 6 хиљада људи: углавном њених чланова, скојеваца и симпатизера, наспрам око двадесет хиљада Италијана. Поред наведеног арсенала наоружања у народу је било сакривено мноштво оружја, које су успјешно скривали од италијанског окупатора. То што је општенародни устанички талас бивао све масовнији и вишеструко бројнији од планираних шест хиљада, узроковано је тиме што се у народу ширила вијест о стварању фашистичког протектората „независне“ Црне Горе. У устанку су се знатније укључиле и друге профилације људи, сем комуниста, скојеваца и њихових симпатизера, па је он све више добијао општенародни карактер, од око 32 хиљаде људи. У самој припреми устанка и обуци устаника учествовали су многи официри Југословенске краљевске војске, који су активно учествовали и у устанку. У самом руководству устанка (Привременој Врховној команди) учествовао је и пук. Бајо Станишић, којему је нуђено да стане и на челу устанка, јер комунисти у својим редовима нијесу имали високо рангираног официра, који би могао одговорити овим изазовима. Високи краљевски официри били су против привременог дизања устанка, већ онда када се за то стекну услови и у договору са Савезницима, али наведене околности на то су их приморале. Један од оних који је фигурирао да буде на чело устанка био је и мајор Ђорђије Лашић.
Искусни краљевски официри знали су за наведено велико незадовољство у народу и хтјели су да народну енергију каналишу за пресудне догађаје када наци-фашизам буде уздрман од Савезника и покаже знаке слабости, а да би се до тада добро припремили, наоружали и допринијели савезничкој ствари аналогно својој снази. Они су тежили да сачувају народ, а не да он буде „топовско месо“ неспособних команданата, жељних славе и престижа, а у конкретном случају и ради реализације компартијских задатака. Тако је и пуковник Бајо Станишић, као тада један од несумњиво најспособнијих и најцјењенијих официра, ово највише и заговарао, свјестан да се овдје не рјешавају судбинска свјетска питања. Такође, овом његовом плану у прилог је ишла и подношљивија општа ситуација под италијанском окупацијом, па је и ту околност требало искористити а не срљати као много пута до тада како би се тиме сачувала здрава народна супстанца, а рат окончао са што је могуће мањим жртвама.
Устанак је имао тако масован одзив да је то дјелимично изненадило и самог организатора, а у потпуности италијанског окупатора, па су зато устаници и постигли у почетку привидно значајне успјехе, што ће им се то касније вратити као бумеранг. Устаничке мете биле су италијанске посаде од којих су до 15. јуна разоружане оне на: Чеву, Вирпазару, Ријеци Црнојевића, Биочу, Мишићима, Мојковцу, Спужу, Богетићима, Петровцу, као и жандармеријске станице на Суторману, Брчелима, Љуботињу, Буљарици, Режевићима, Ивановим Коритима, Жупи никшићкој, Штитарици и Манастиру Морачи. У 13-јулском устанку већина градова нијесу били заузети, већ само мања мјеста и неколико већих у којима су савладали мање италијанске посаде, жандармеријске станице и слично, а у појединим власт су имали свега неколико дана.
