Призрен се бели у Шаре крилу,
А њене беле од снега прси,
Чине је лепу, чаробну, милу!
И сунцем њени злаћани врси,
Красе га лепа да лепши буде!
И војска силна, силнога скиптра,
Призреном белим види се свуда,
Лака војника, јунака хитра,
Заставе лаке вију се, виде,
И трубе трубе, бљескају штити,
А царска војска поносно иде
– Дуга јој копља ко бори вити!
На светом храму сва звона звоне,
И мили звуци ваздухом лете,
И склад им свети у доли тоне,
А чују гласи молитве свете!
Земља се гиба под силе ногом,
Заклете цару, диву, јунаку,
Заклете вером предака, Богом,
Пролити крви капљицу сваку.
И сила иде и сила греди,
А пред њом ступа на коњу врану
– Цар моћни, а војска следи:
Ко јато тица беломе дану!
У војсци храброст, пред војском круна,
Храбра је војска владара млада
– Душана Силног, врлине пуна,
Србије дике, српскога нада.
И војска ступа весело, смело,
И њоме вире весеља река,
Око је бистро, а ведро чело,
И тврди камен постеља мека!
Заповест цара светиња света,
Та света душа свакога рата,
Цариград краси, жељена мета,
Варварском хану доцније дата.
Оркан се креће да га задрма.
А Кантакузен бежи ко жена!
А низ балканска, та брда стрма,
Душан се спушта, срца ватрена.
Душан се спушта, сила над силом,
Да с красном децом Србије веље,
Породом њеним и њему милом
– Оствари дивне корисне жеље,
Европа дрхће, Азија прети!
А цари силни, стали ко стене,
Једини Душан, ко муња лети,
Да брани права, грађане њене!
Прелета граде, прелета поља –
Ко ће га силна спречит у лету?!
Ал спречи – Оца небеског воља!
Царица свега у свему свету.
Те војска стаде, напред ни крока!
Што тужан Србин не може да воли,
Бујице силне нестаде тока
У пуном злобе месту Деволи!
дал војска слаби, или се плаши,
ил су уморни, витези ови?
– Та нису, нису страшљиви наши,
Јунаци храбри, лави, орлови!
Ни ти уморни, те да малакшу;
Него се Душан Силни разболи.
И судба круну потавни нашу.
Деволи клети, црни Девол!
Престаде песма и свирка преста,
Остави војска да граде руши.
– Нико се с кобног не макну места,
Застаде свако с болом у души!
И цар се мучи и с душом бори,
За живот нада већ се не буди!
О! Боже, Боже ратни, Давори,
Зашто му тако неправо суди?
Тужна је војска, тужна је свита,
Све дахом туге, шалости дише,
И с молбом Богу свак живи хита
И с топлом сузом очију кише!
Ал заман нада, ал змана снови,
Србије силне, ведријем сводом,
Облак се бола и туге пови!
И Душан, сунце лакијем ходом
У слави својој западу стиже,
Из моћне руке скиптар му пану,
И главом клону, те се не диже,
И сунце, Душан, зађе. издану!
Трон се заљуља, народ заплака,
На Српства телу, рана се створи,
Претешка рана, ни данас лака,
Народ јој боле у песме збори!
Цариград горди, титан крај мора,
Претрпе пораз, претрпе страх!
По њему, дивном чеду Босфора
Одјекну страшно: Алах ил Алах!
Јован Маговчевић
Објављено у часопису Братство, број VIII; год. 1899, стр. 8-10; Часопис друштва “Свети Сава” Београд.
(Приредио мр Александар М. Вујовић, проф. цетињске богословије и уредник Катихетског програма Радио Светигоре)