Генерал Суровикин, обраћајући се борцима ЧВК Вагнер:
Пре него што буде касно, потребно је и неопходно урадити ово: послушати вољу и наредбу свенародно изабраног председника Руске Федерације, зауставити колоне, вратити их на места сталног размештаја и концентрисања, све проблеме решавати само мирним путем. под руководством врховног команданта. Заједно смо се борили, ризиковали, губили, заједно побеђивали. Ми смо исте крви. Ми смо ратници. Позивам вас да се зауставите. Непријатељ само чека погоршање унутрашње политичке ситуације у нашој земљи. Не можете играти на руку непријатељу у овом тешком времену за нашу земљу.
Александар Ходаковски, командант „Востока“:
Хвала Богу да и поред свег метежа који се дешава, наши војници стоје на својим позицијама и обављају своју дужност. Не знам како да квалификујем ситуацију, али ако се сад нешто деси на првој линији, то ће такође бити последица онога што се дешава у позадини у ужем и ширем смислу. Предвиђајући развој догађаја, писао сам да монопол на употребу силе треба да буде у рукама државе. Одајући почаст подвигу руских бораца који су се борили у ЧВК Вагнер, забринуто сам посматрао шта се дешава пред нашим очима и надао се да се то неће догодити. Искушење да исправите рамена и покажете снагу у време кад су сви ресурси земље усмерени против непријатеља је веома снажно, и показало се да му је немогуће одолети. Ауторитет Врховног врховног команданта је висок, а догађаји још нису ушли у неповратну фазу – ускоро ће се све стабилизовати.
Једном су пукови у Петрограду, не желећи да буду послати на фронт, подржали бољшевике, не размишљајући о томе да на територијама које ће непријатељ заузети живе руски људи, и не мислећи да ће тада њихова сопствена деца поново враћати те територије, проливајући много више крви него што су очеви могли да пролију у свом тренутку. Не желим да мој син завршава мој посао уместо мене – желим да га завршим сам. За разлику од тих пукова, Вагнерови борци никад нису бежали од рата, и поднели су више невоља и недаћа на својој грбачи од многих. Али, свесно или несвесно, опет можемо доћи до закључка да ће наша деца касније исправљати наше грешке. Верујем свом председнику и сигуран сам да његова позиција није емотивна позиција лидера који је изгубио контролу. Треба да се ујединимо не на основу незрелих симпатија, већ разумевајући последице и перспективе.
Алексеј Чадајев:
Разлог неуспеха свих досадашњих покушаја да се реши дуго очекивана (још од сукоба око „дајте нам гранате”) ситуација са Пригожином коју данас видимо назива се корпоратократија. Логика управљања државом је заснована на претпоставци да су сви њени грађани нешто попут запослених на плату, који могу бити унапређени, деградирани, награђени, критиковани, отпуштени. И, сходно томе, долази деградација система управљања… Чак и кад је ситуација већ постала отворено критична, после повлачења Вагнера са фронта и познатих јавних оптужби Пригожина на руководство Министарства одбране, покушали су да реше проблем чисто административним мерама: обавезујући све структуре да потпишу уговор са Министарством одбране. Наравно, то није функционисало, јер је до тада сукоб већ месец дана прешао са апаратурног на политички план.
На екранима и снимцима видимо стил неке централноафричке државе: у кадру се појављују људи у униформама, оптужују актуелну власт за корупцију, преузимају контролу над кључним објектима – а онда је питање ко има лојалније безбедносне службе под оружјем. Отуда суморни закључак да ако дуго завирујете у Африку… па, разумели сте.
Сад иде парада лојалности – сви редом јављају да су са Председником, а не са побуњеницима. Па ко је против? И ја сам са Председником, не са побуњеницима. Али, поштовани Врховни Команданте, након гушења саме побуне и отклањања њених последица, као Ваш бирач, свесрдно молим да се хитно позабавите њеним узроцима.
Герман Садулајев:
Извините, ја не желим да се збијам око Врховног. Путин није успео у својој мисији. Није испунио свој главни и једини задатак, са којим је постављен на царство – да буде арбитар у споровима између феудално-олигархијских кланова који владају Русијом.
Јуче, прекјуче, пре месец дана, он је био дужан да позове Шојгуа и Пригожина код себе, да их стави једног испред другог и регулише то непријатељство. Овако или онако. Ако је неопходно, жртвовати нечију главу. Чију – не знам. То је он морао да одлучи.
Али Путин ништа није урадио. Избегавао је директну комуникацију и решавање сукоба. Као резултат тога, сукоб је ушао у врућу оружану фазу. То је фијаско. То је Путинов неуспех као арбитра.
Дакле, ја сам за Русију. Ја сам против међусобне свађе. Побуна се мора зауставити. Морамо се ујединити пред спољном претњом. Спреман сам да се окупим око Русије. У реду, Бог с њим, око институције јединства командовања и врховне власти Председника у складу са Уставом.
Али ја сад не бих фетишизирао Путина као особу. Сви, укључујући Путина и његову председничку администрацију, треба да извуку поуке из онога што се догодило и да признају своје грешке.
Сад је најважније да не ширимо панику и да не провоцирамо грађански рат тезама о побуни и издаји, у стилу: све строго казнити, све побити. И да се нађе решење по коме, напротив, неће страдати ни вагнеровци ни војници Оружаних снага Русије.
Ни Пригожина ни Шојгуа мени лично није жао. Нека узму аутомате и запуцају један у другог. Али обични војници и команданти морају бити спасени.
извор: фејсбук Желидраг Никчевић
