Прва српска академска сликарка Катарина Ивановић је на данашњи дан 13. јуна 1876. изабрана за члана Српског ученог друштва и тиме постала прва Српкиња академик. Колекција њених слика коју је пред крај живота послала у Београд из родног Столног Београда (Секешфехервара) у Угарској на поклон отаџбини, сматра се зачетком збирке Народног музеја, чиме се уметница уврстила у његове осниваче.

–Прва је у роду србском од женског пола, која је у светиј храм художества ступила, од Богиње посвештеније примила, и кистом живописанија управљати научила – записао је Теодор Павловић, српски новинар, књижевник и први секретар Матице српске у Пешти.

Кћи Лазара и Марије Ивановић, угледних Срба из Угарске рођена је 1811. у Веспрему крај Столног Београда, где је провела детињство. Њен велики сликарски дар уочио је богати трговац Ђорђе Станковић, који је о свом трошку, шаље у Пешту, у атеље Јозефа Пешког, а мађарска грофица Чаки очарана њеним сликама помаже јој да се се 1835. упише на Бечку уметничку академију.

Срби у Бечу је топло примају, а Сима Милутиновић Сарајлија јој 1837. посвећује спев “Тројесестарство”. Катарина Ивановић је 1845—1846. студирала на Минхенској академији уметности, где је насликала прву велику српску историјску композицију “Освајање Београда 1806. ” На њој је, историјски оправдано, централна фигура Узун Мирко Апостоловић, који је ушао у град освојивши са својИм броцима Сава-капију.

То није наишло на добар пријем на двору Карађорђевића у Београду, где је дошла 1846. с надом да ће живети и радити у Србији коју је познавала само из прича. Због дворских сплетки није добила никакву службу, већ се издржавала сликањем портрета тадашњих угледних Београђана, у чему је показала највеће мајсторство. Крајем 1847. напушта Београд и путује Европом усавршавајући сликарство у Паризу, Италији и Холандији, да би се на крају вратила у Столни Београд, где је стварала до краја живота 1882, често сликајући историјске композиције са српским темама.

–Живела је живот који јој неће дати умрети, јер је име бесмртно свију оних, који су осећали и радили за свој род – сажео је њен живот у једној реченици велики научник Михајло Валтровић, отац српске археологије и управник Народног музеја.

Извор: сербиантимес