Пише: др Петар Милатовић Острошки
Истог дана кад се, практично, распао Савез комуниста Југославије 22. јануара 1990. године, на којем је Горан Даниловић одржао најватренији говор у историји Савеза комуниста, ондашња Служба државне безбједности (СДБ), наследница злогласне Удбе, одмах се активирала на плану перфидне и безочне злоупотребе Срба, њихових националних, вјерских и патриотских осјећања, како у иностранству, тако и у отаџбини, а све са циљем да се у што већој мјери отупи национална антиокомунистичка оштрица српске политичке емиграције, на једној, и та иста оштрица у отаџбини, на другој страни, а све са циљем да се онемогуће истински браниоци српских виталних интерса из националних редова да постану трибуни већ да се управо гробари нације прикажу као њени спасиоци.
С обзиром да сам управо у то вријеме у Сиднеју, Мелбурну, Канбери, Бризбанеу, Мона Валеу, Аделаиди, Перту одржавао серију предавања националним емигрантским организацијама о планираној злоупотреби у режији комунистичке Службе државне безбједности, што се микромилиметарском прецизношћу касније заиста и догодило, као добро упућен и један од најактивнијих антикомуиста у српској политичкој емиграцији, сматрам да је читаоце потребно сада подсјетити на чињенице које са ове временске дистанце, дакле, послије равно 33 године, и те како добијају на актуелности, јер све оно шо је у то вријеме радила ондашња комунистичка СДБ у иностранству, сада то исто чине стране агентуре у отаџбини преко својих амбасада на плану перфидног расрбљавања Срба, логиком превараната који некоме нешто украду и још захтијевају од покраденог да буде захвалан лопову, али то је већ тема за други коментар, о чему ће бити ријечи другом приликом.
АНТИСРПСТВО НА ДВА КОЛОСЈЕКА
Процес злоупотребе Српства у иностранству одвијао се на два колосјека.
Један је био претварање комуниста у некомунисте, па чак и антикомунисте, титоистичке невјернике у нове црквене лажне вјернике, чак до те мјере да су цркве постале препуне празних људи.
Колико је тај процес лажне деброзовизације био карикатуралан довољно говори један мој сатирични интервју Ранки Чичак која га је објавила у београдском листу „Балкан-експрес“ под насловом „ЈА КОЈИ САМ ТИТА ОДУВЕК ПРЕЗИРАО МОРАЋУ ДА БРАНИМ ОД ОНИХ КОЈИ СУ ГА ВОЛЕЛИ“.
Други процес је био слање удбашких и комунистичких образованих елемената да српској емиграцији држе говоре о антикомунизу, што је било равно трабуњању лопова о поштењу и курве о моралу, мада, искрено речено, чак и лопови и курве имају неки свој кодекс за разлику од удбаша разних фела.
НЕВЈЕРНИЦИ ПОСТАЛИ „ВЈЕРНИЦИ“,
А ТИТОИСТИ ЛАЖНИ „ЧЕТНИЦИ“!
Дакле, овдје је ријеч о најбезочнијој комунистичкој и неокомунистичкој злоупотреби Српства у иностранству у режији злогласне Службе државне безбједности.
Кренимо редом.
Одмах послије распада Савеза комуниста Југославије Служба државне безбједности дала је налог својим обавјештајним агентурама у амбасадама и конзулатима у свим државама у којима има Срба, да под хитно југословенске клубове гастарбајтера преименују у такозване „српске“ клубове. Тако су удбашки клубови, које је почела да оснива Удба још 1970. године, преко комунистичких активиста: Лазара Билановића, Момчила Мирковића, Велише Мараша, Братислава Ћука у Аустрији и многих других сличних удбашких активиста по свијету, волшебно постајали „српски“.
Примјера ради, клуб „25.мај“ постао је „Видовдан“, клуб „29. новембар“ постао је „Цар Лазар“, клуб „Јосип Броз Тито“ постао је „Милош Обилић“ и тако даље и тако даље.
Сви ти удбашки клубови имали су своје кровне организације по пирамидалном систему преко такозваних „Заједница југословенских клубова“. То је био случај у свим државама. Управо те удбашке кровне „Заједнице југословенских клубова“ преименоване су у „Савезе Срба“.
Међутим, није се на томе стало. Почели су удбашки акивисти по иностранству да формирају такозване „српске свјетске центре“ , као што је био случај са „Српским свјетским центром“ на чијем челу у Швајцарској је био Миша Милошевић, или у „Српске Конгресе“ као што је то случај у Сједињеним америчким државама, на чијем челу је циљано постављен, као маскирна фигура, наивни и добродушни преминули Мирослав Мајкл Ђорђевић, син некадашњег официра Југословенске краљевске војске у отаџбини под командом легендарног Драже Михаиловића, а главне конце је вукао комунистички активиста Милош Миленковић из Кливеланда који је 1992. године покушао да забрани моје предавање у том граду само зато што сам све удбаше јавно раскринкавао без длаке на језику и без страха (што је за моју маленкост непозната категорија!) на мојим предавањима и у оштрим коментарима у елитним гласилима српске политичке емиграције: „Слободи“,“ Српској борби“, „Белом орлу“ и тако даље; али Миленковићев покушај није успио, већ су Срби у Кливеланду организовали два моја предавања умјесто једног зато што је било велико интересовање српске политичке емиграције, дакле једно предавање у српској,а друго у руској цркви, што је био потпуни дебакл удбашких елемената у цијелој америчкој држави Пенсилванији која неодољиво подсјећа на Шумадију.
Сличних покушаја са забраном мојих трибина било је у: Цириху, Женеви, Лозани, Франкфурту, Дортмунду, Бечу, Инсбруку, Линцу, Грацу, Лондону, Риму, Атини, али сви ти удбашки покушаји доживљавали су потпуни дебакл, сале су биле препуне, а доживљавали су дебакл за дебаклом зато што народ највише цијени оно чега најмање има на меркантилној пијаци, а то су истина и грађанска кураж, а управо ме то, без лажне скромности карактерисало, ако ништа друго а оно по чувеном гласилу које сам тада уређиваао и који се звао „Истина“ и по чињеници да сам преживио два атенатата у емиграцији 1986. и 1991. године и оба пута су атентатори завршили на болничким носилима, а ја сам тада, да направим малу дигресију, пажљиво пунио своју лулу јер сам био пушач у то вријеме.
БЕЧКЕ ЦРВЕНЕ АЛЕ, ВЕЛИКЕ И МАЛЕ
Слично је било и са масовним демонстрацијама које сам организовао и предводио у Бечу у ери најострашћеније медијске сатанизације Срба испред аустријског парламента, америчке, њемачке, енглеске амбасаде, пред Штефансдомом у најстрожем центру Беча који је за Аустријанце оно што је за Србе Пећка Патријаршија.
Наиме, кад су у бечкој амбасади и конзулату сазнали да планирам демонстрације ту и ту, тада и тада, одмах су примјењивали стару удбашку дезинформаторску тактику, даноноћно су удбашки активисти телефонирали српским радницима у Аустрији да бојкотују моје демонстрације, плашећи их нередима (којих никад није било!) и уцјењујући их одузимањем пасоша, што су и урадили све до једног тренутка кад сам лично отишао у амбасаду и ондашњем генералном конзулу Бориславу Шупуту, дословно рекао да ако ме не послуша немају разлога више да постоје у Бечу и да ћу организовати протесте испред амбасаде, а тај Шупут је тада замијенио вршиоца дужности анбасадора Јовановића кога сам ја лично својим поступком у амбасади на састанку „бираних аустријских Срба“ јавно компромитовао поводом покушаја удбаша да они оснују српску цркву у Бечу, о чему је у београдској „Политици“ писао бечки дописник Жарко Ракић, под насловом „Острошки против црвене цркве у Бечу“ о чему ћу припремити посебан текст на основу чињеница.
Дакле, организујући масовне демонстрације које сам у Бечу предводио са неколико хиљада, чак и са неколико десетина хиљада аустријских Срба, удбашки елементи су покушали још један удбашки трик који је раније успијевао, али у овом слулају доживјели су најтежи пораз. Тај трик се састоји у нјабезочнијој крађи идеја, покрета и институција. Наиме, у исто вријеме кад сам ја организовао и предводио српске демонстрације испред аустријског парламента, неокомунистички и удбашки активисти Лазар Билановић и Вјера Марјановић, организовали су паралелне демонстрације испред бечке Опере, свега четири стотине метара ваздушне линије од аустријског парламента и тај њихов катастрофални дебакл најбоље је описао у „Вечерњим новостима“ њихов бечки дописник Душко Секулић који је, између осталог, дословно написао „У исто време кад је Острошки у Бечу организовао и предводио масовне сропске демонстрације испред аустријског парламента са шест хиљада Срба, на другом месту, на малој удаљености, активисти југословенских клубова Лазар Билановић и Вјера Марјановић организовали су паралелне демонстрације на којој је било пристуно свега 21 демонстрант и 42 аустријска полицајца. Очигледно да влада конкуренција између Петра Милатовића Острошког и руководстава југословенских клубова у Бечу и показало се да је Острошки далеко успешнији.“
Сутрадан сам био на разговор са Гораном Брадићем, аташеом за штампу у југословенској амбасади, да му скренем пажњу на злоупотребу националних и патриотских осјећања међу гостујућим радницима од стране југо-комунистичких клубова и удружења који се свим силама труде да створе злу крв међу Србима у Бечу. Док смо разговарали о тој теми зазвонио је телефон. Звала је Вјера Марјановић и жалила се Горану Брадићу, тражећи од њега да због текста у „Вечерњим новостима“ амбасада санкционише новинара Душка Секулића. На то је Горан Брадић одговорио: „Новинари су слободни у свом извештавању и ту амбасада не може да се меша!“
Оваквих и сличних случајева било је у свакој европској и прекоморској држави, с тим што је у Канади, Сједињеним америчким државама и Аустралији удбашки антисрпски посао био јако отежан јер је у тим државама српска политичка емиграција била добро оранизована и малтене монолитна, што се антикомунизма тиче.
ДРУГИ АНТИСРПСКИ ВОЗ ПО ИНОСТРАНСТВУ
Служба државне безбједности покренула је и други антисрпски воз на другом колосјеку. Наиме, да би отупила најтврђе крило српске политичке емиграције, које смо у то вријеме предводили: војвода Момчило Ђујић, др Рајко Томовић, Александар Обрадовић, Будимир Срећковић, Ђорђе Кнежевић, Томица Иванчевић, моја маленкост и многи други, Служба државне безбједности поступила је лицемјерно уличарски. Наиме, почели су да по Америци, Канади и Аустралији да шаљу такозване „дисиденте“, дакле отпаднике од комунизма, препредене удбашке сараднике: Вука Драшковића, Војислава Шешеља, Веселина Ђуретића и друге, да антикомунистичкој емиграцији држе говоре о антикомунизму комунистички отпадници и сарадници Службе државне безбједности. Међутим и ту су доживјели дебакл, као на примјер кад је предсједник Српске народне одбране (СНО) у Америци др Рајко Томовић забранио да Војислав Шешељ одржи предавање у Дому СНО у Чикагу, а најбизарније је била свађа кумова Вука Драшковића и Војислава Шешеља у Кливеланду око подјеле ситног новца од прилога, што је још једном у пракси потврђена народна изрека: Тресла се гора родио се миш!
Док је Служба државне безбједности преко својих филијала по иностранству покушавала на све начине да злоупотријеби Србе, њихова национална и вјерска осјећања, ја сам њихове манипулације бескомпромисно раскринкавао у емгрантској штампи, својим књигама, демонстрацијама и јавним трибинама, јер сам на све то гледао дугорочно, што се показало потпуно исправним.
УДБАШКО ФАЛСИФИКОВАЊЕ ЕМИГРАНТСКИХ НОВИНА
Кад је Служба државне безбједности увидјела да јој је сваки корак узалудан, прибјегли су још једној обмани и то на медијском плану. Наиме, ја сам у Бечу уређивао и штампао у својој штампарији, између осталог, гласовити „Глас Срба“ који се преко њемачког дистрибутераа „Зарбах“ дистрибуирао по свим киосцима у Европи, а злогласни удбаш Божо Спасић у телевизијском интервјуу код Миломира Марића признао је да су фалсификовали емигрантске новине: „Слободу“, „Бели орао“, „Глас Срба“ и тако даље. Спасић је у телевизијском интервјуу отворено признао да је он био један од главних фалсификатора емигрантске штампе, објашњавајући да су праву емигрантску штампу упућивану на адресе у отаџбини, у пошти замјењивали са фалсификованим новинама истог назива и на тај начин стварали конфузију код народа у отаџбини и доприносећи губљењу повјерења у српску политичку емиграцију. Мора се признати да је Удба, односно Служба државне безбједности вјештак у сијању смутње и стварању раздора и на том плаану, одговорно тврдим, без премца су у цијелом свијету.
КОМУНИСТИЧКИ НОВИНАРИ И УРЕДНИЦИ ОСНИВАЛИ НОВИНЕ ПО ИНОСТРАНСТВУ
Међутим, није се стало на томе. Требало је доскочити емигрантској штампи, односно парирати јој и то је урађено врло перфидно. Наиме, Михаило Рашета, некадашњи новинар и уредник комунистичког гласила „Комунист“, новцем Анта Марковића покренуо је, преко електричара Душана Видаковића из њемачког градића Бад Филбел код Франкфурта, дневни лист „Вести“ који су на радио и телевизији Београд свакодневно рекламирани бесплатно, а иста медијска кућа није емитовала ниједну рекламу за „Глас Срба“ иако сам платио унапријед за годину дана, нити ми је новац враћен.
Управо тај лист скоро свакодневно је извјештавао о свим мојим акцијама, предавањима, демонстрацијама, округлим столовима. Циљ је био да се за тај лист придобије патриотска читалачка публика којој сам у то вријеме у Аустрији ја био узор.
Погријешио сам што тој новини нисам забранио да било када и било шта позитивно објаве о мени и мојим активностима. Да сам погријешио што нисам ставио ембарго потврђује чињеница да је једног дана, послије неколико година, стигла наредба да се не смије објавити ниједан текст о Петру Милатовићу Острошком и његовим активностима у свијету. Мислили су да су ојачали, али опет су доживјели дебакл. Патриотска читалачка публика је брзо схватила удбашку перфидну игру и резултат је познат.
Сличних покушаја оснивања новина и билтена у режији бивших комуниста било је доста, али сви ти покушаји су врло брзо пропадали, јер народ има велике очи и уши и народ је тешко преварити на Западу за разлику од народа у отаџбини који је живио и стварао само у ери комунистичке диктатуре и за друго није знао, нити је могао да зна као они људи који живе и раде у иностранству.
Да закључим, злоупотреба Српства у иностранству је била кратког даха јер, уосталом, премудри народ је давно рекао да су у лажи кратке ноге.
