Јуче је свечано и саборно прослављена слава цркве Пресвете Тројице у Враки од Скадра и празник Силаска Светог Духа на Апостоле – Тројичиндан и празник Светог Јована Владимира, слава Православног Друштва „Свети Јован Владимир“ из Скадра.
У делегацију Митрополије црногорско-приморске на прослави Тројичиндана и Светог Јована Владимира, у Враки и Скадру, ове године били су, протојереј-ставрофор хаџи Велимир Јововић, парох страшевинско старотребјешко-кличевски, Александар Вујовић, професор Цетињске богословије и уредник Катихетског програма Радио Светигоре, Аница Микић и хаџи Василиса Јововић из Никшића.
Литургију је са благословима Његовог Блаженства Архиепископа тиранског и албанског г. Анастасија и Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, служио протојереј-ставрофор хаџи Велимир Јововић, а за пјевницом су појале Аница Микић и Василиса Јововић. Литургији си присуствовали вјерници из Враке, Скадра, Никшића, Улциња, Подгорице и Даниловграда, који су се окупили око своје Цркве да саборно прославе ове благословене празнике. Присуствовали су и представници Друштва „Свети Јован Владимир“ и г. Павле Брајовић, предсједник Удружења Срба и Црногораца „Морача-Розафа“ из Скадра и представник српског народа у Тирани и Албанији.
После причешћа, прота Велимир Јововић је освештао и пререзао славски колач, у славу Бога Љубави и у част Светог Јована Владимира, Зетскога Краља Мученика.
Свима присутним подијељени поклони као дар и благослов Митрополита Јоникија и Митрополије црногорско-приморске, и потом се прота Велимир Јововић обратио празничном пастирском бесједом, у којој је између осталог казао:
„У име Оца, и Сина и Светога Духа,
Уважена браћо и сестре, нека буде благословен велики, највећи празник за нас православне хришћане, празник Бога љубави.
Када је Син Божији, који је дошао на земљу, и проживио људски живот, узео бреме људскога живота, вазнио се Богу Оцу на небеса, и онда како је обећао, а то смо данас читали из Дјела Апостолских, је ниспослао Духа свога Светога, Божанскога. То је онај Бог најљепши, најдивнији, у кога ми вјерујемо браћо и сестре.
Рекосмо, Бог љубави, и он се као такав увијек објелодаљује, и увијек дава нама људима. Отац пун љубави, Син његов јединородни, рођен прије свих вјекова у љубави Очевој, а онда свесвети Божански Дух, заједно са оцем и Сином. Шта нам то говори? Да су три лица једнога Бога, три пројаве једнога Бога пунога љубави. И тај Бог, такав, пун љубави, Света Тројица, Он је нас људе, и оне прве људе Адама и Еву створио из љубави, и дао њима да се размножавају и да шире љубав, и да буду у љубави. И тако, свим људима, до краја свијета и вијека.
Данас се налазимо у цркви Бога љубави. И данас, ако је икоме на овоме шару земаљском, опомена да се вратимо љубави, и да схватимо шта јесте љубав, и да схватимо у каквога Бога вјерујемо, то је нама, србима православнима. Јер, нажалост, некако су нас претходна времена уљуљкала и одљулала и одвела од Бога љубави. Отишли ми сами од Бога љубави, замислили да постоји негдје боље и љепше и лагодније и смирније мимо Бога љубави. Такав свијет и такав поредак не постоји ван Бога. Све што је ван Бога оно је безпоредак. И ми то видимо, и у својим породицама када кренемо да се одаљавамо од Бога љубави све се претвара у мржњу, све се претвара у раздор, све нестаје, све постаје ружно и тужно. Зато је једини наш пут да се вратимо Богу љубави, браћо и сестре, ви Врачани, Скадрани, овдје Срби православни.
Овдје је прије тридесет и више година, благословом Митрополита Амфилохија, блаженога спомена, све кренуло. И када га спомињемо, да се прекрстимо, и да знамо да је то велики човјек и велико име пред Богом љубави, јер је он био управо тај који је ширио љубав. Дошао је тада, овдје, Митрополит Амфилохије, прије тридесет и неколике године и заједно са вама, рекао и зарекао се, да се обнављају храмови српског народа у Враки и Скадру и да треба да се сазида овај храм. Јер, је знао да ви немате другога темеља, и да је ваш главни темељ овдје у овоме храму и осталим храмовима у Враки и Скадру. Како год било тешко, шта се год буде дешавало, буде свугдје неслоге и немира, али поново кажемо и молимо и апелујемо да немамо другог пута, осим пута љубави. То је ово мјесто Бога љубави, и овдје увијек да се сабирате. И овдје да налазите снагу, овдје да налазите сабиралиште своје, овдје да се мирите, овдје да се љубите, овдје да опраштате једни другима. Овдје да кажете једни другима, ми не можемо једни без других. Јер кад смо једни без других, онда смо нигдје и нико и ништа. А кад смо једни с другима, онда смо с Богом, слава му, и онда ће нам Бог помоћи.
Нека та велика жртва митрополита Амфилохија, и дивне браће, нашега Павла Брајовића, који се исто тако укључио и основао удружење, које је широм свијета чувемо Удружење „Морача-Розафа“, удружење српскога народа у Скадру и Албанији, и другога нашег брата Сима Ајковића, предсједника Друштва „Свети Јован Владимир“ из Скадра. Ево данас, овдје свете иконе Светог Јована Владимира.
Данас је дан Светог Јована Владимира, на данашњи Тројичин дан, и то је велико знамење да славимо данас и великог угодника Божијег, владара српскога, смиренога, тихога, кроткога, побожнога, правога вјерника Христовога. Онога који је могао да влада овим свијетом. А он како је владао? Владао је љубављу. Знате шта већ, како је на превару убијен, шта се све дешавало с њим, Ево их његове чудотворне мошти у граду Тирани, ено његових светих моштију у граду Бару, нашем, ено његовим моштију у Македонији братској. Свети Јован Владимир, који је обиљежио овај простор.
Нека Господ свемилостиви, Бог љубави, усади љубав и мир у срца ваша. Ове године нас је видимо мало мање, него осталих година, да ли је оправдано, да ли је неоправдано, ја не знам. Али, ми другога пута немамо, и то кажите свима, осим пута Богу љубави. Да се сложимо, ујединимо, да будемо добри Богу, а онда, Бог је већ добар према нама. Бог је све дао нама што треба да да. Пренијећемо вам поздраве и благослове Његовог Високопреосвештенства црногорско-приморског г. Јоаникија, који данас служи у Братоножићима, освештава једну цркву, све вас благосиља својом десноцом и поздравља и радује се сваком вашем успјеху, и свој вашој слози, која нека буде. Такође, захвалићемо се, као што то увијек радимо, Блажењејшем Архиепископу Албанске православне цркве Анастасиосу, дивноме брату и господину и духовнику, који се труди на овим просторима, и који је пуно учинио, апостолски труд направио, да просвећује и да приводи Богу љубави албански благословени народ.
Нека Господ, свемилостиви, још једном да кажемо молитвама Светога Јована Владимира и на првом мјесту молитвама Пресвете Мајке своје, и свих светих, нека подари да се враћамо Њему, јер другога пута немамо.
Господу Богу, који је диван у светима својим, предиван Светом Јовану Владимиру Српском, кога данас прослављамо и чијег се спомена сјећамоне нека је слава и хвала у вјекове, вјекова, Амин, а вама свима, још једанпут да буде срећна и благословена слава овог храма и слава Друштва „Свети Јован Владимир“, да славите на многаја и благаја љета. Амин, Боже дај!“, поручио је прота Велимир.
После бесједе хаџи Василиса Јововић, уљепшала је славско сабрање, отпјевавши заједно са свима, неколико духовних, косовских и скадарских пјесама у славу и част Светог јована Владимира.
Заједничарење поводом славе врачке цркве и славе Друштва „Свети Јован Владимир“, настављена је на трпези љубави у ресторану подно Тарабоша, на обали Скадарског језера. И на трпези љубави хаџи Василиса Јововић и остали су пјевали духовне, скадарске и косовске пјесме и пјесме у част Светог Јована Владимира. Такође су се присјетили и блаженопочивших Митрополита Амфилохија, са чијим благословом је и основано Православно дружтво „Свети Јован Владимир“, априла 1992. Године, и првог предсједника Друштва блаженопочившег Алексеја Мишченка, који се од оснивања, бринуо о духовној традицији и предању у Скадру, затим г. Сима Ајковића, који је био дугогодишњи предсједник, и других чланова.
На трпези љубави, све сабране још једном је поздравио протојереј Велимир Јововић, рекавши: „Ево још једном да наздравимо, на овај свети и велики дан. Дан Тројичиндана, Духовдана, када је рекосмо Господ сву своју љубав излио према нама људима. И нама не преостаје ништа друго, осим да и ми, своју љубав очитујемо. Да би човјек очитовао љубав, да би показао љубав он треба да се жртвује. А ово, наше вријеме, у којем ми живимо, тај двадесет први, савремени вијек, који врви од технике, од науке, од разног неког људског знања, занемарио је то главно, од Бога уписано знамење у наше срце и у наше душе. А то је да помогнемо једни другима. Кад кажемо, да помогнемо једни другима, то се можда у цркви погрешно схватити, и онда ми западамо у сферу фантазије. Како ми то да помогнемо нашој браћи и сестрама у Украјини, или на Косову и Метохији, или негдје друго гдје има пуно страдања и муке и проблема? Ми да би помогли другима, прво треба да помогнемо сами себи, да будемо у молитви с Богом, да немамо мржње, да немамо пакости, да немамо злобе, да нијесмо завидни, да нијесмо зависни. И онда кад се тако потрудимо да своју душу средимо, онда да будемо први добри за своју породицу. Данас је највише немира у породицама и долазе нам људи у цркви и питају, како ћу ја да помогнем Цркви? Како ћеш да помогнеш Цркви, кад нијеси себи помогао, својој породици. Е, то је тај свети задатак, на који смо сви призвани.
Овдје, у Скадру, многе генерације наших предака показале су ту праву, истинску љубав, кад је требало и пушку су узели у руке. Ишли да бране свој народ, нису нападали никога, никад. Бар су се трудили, јесу некад у вријеме цара Душана силног, био је тај историјски моменат, али даље кроз историју, наш народ, таква му је судбина припала ајде тако да кажемо, да је увијек и Богу хвала да је тако, да се бранио, да је своју муку свиђао и носио и свијао, и трудио се колико је могао, колико је умио, али то је та љубав.
Кад причамо о љубави, значи, то је истински смирити се, истински покорити се, истински помоћи другоме, истински помолити се, истински имати наду, имати вјеру. И то се онда све претаче у љубав, ону праву, истинску, искрену. Страст никада није била љубав, то је похота људска, и има тога у људима, у свима нама, саткани смо и од тога, али, права, истинска љубав је жртва за себе, жртва за другога, како би се та жртва преточила за жртву за вјечност Божију.
Нека Господ благослови, нека нас Бог љубави, све обасја својом љубављу на овај свети велики дан. Хвала вама свима што сте дошли и дај Боже да се увијек долази овдје у Скадар, да не заборавимо Скадар. Ево наш брат Павле каже, да овдје сад није неки лак историјски моменат. И они су људи потребити, имају та своја удружења, која су окупљала овдје наш народ, и надамо се да ће и држава Србија и држава Црна Гора, Српска патријаршија у Београду, Митрополија наша на Цетињу, сви заједно имати слуха да чују ове људе на овим просторима, нашу браћу Србе, и да им помогну. Јер, они не могу опстати без помоћи. Ето, и то је жртва, и то је љубав, да сви онако колико можемо помогнемо, да се прво помолимо Богу и да се онда помогне, онај који може да помогне.
Нека нас Господ све благослови, нека нам свима помогне, свима вам хвала и на многаја љета живјели”.
Овогодишње светотројично скадарско сабрање, било је диван је наставак заједничарења и саборовања нашег српског народа, на скадарским овим просторима, који се вјековима окупљао око своје свете Цркве, чувају ћи свој идентотет, српско име и традицију.
Припремио: мр Александар М. Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре
