Славка Иванишевића из херцеговачког села Бежђеђа, комунисти под командом Пеке Дапчевића, крајем 1943. године, живог су испекли на ражњу у дворишту куће Новице Радуловића.
Када је чула његова јадна мајка Госпава, да јој злотвори пеку сина (као јагње, голог, са укрштеним ногама и рукама, с главом и вратом везаним жицом за ражањ), поче да се удара у груди, чупа косе и вришти као полудела. Трчала је безглаво до места где је њен син немоћно јаукао и цвилео. Ушла је у двориште Радуловића куће и поче да моли да јој дете скину с ражња. Утрчава у ватру, гази је ногама и покушава да сина спаси паклених мука. Малом Славку су већ очи искапале, глава изгорела и са тела отпала кожа са деловима печеног меса. Није му било спаса. Умро је у најстрашнијим боловима.
Наши несрећни људи, страдали од усташа, доживели су једнако грозна мучења од стране комунистичких пролетерских бригада. Ужаси нису престајали, ни за трен. Мржња усташа према Србима, али и домаћих комуниста према свему Србском и православном — свему што није одмах потекло ка њима и није хтело да стави црвену петокраку уместо вековних отаџбинских симбола — била је безумна и демонска.
Са безбројним списком почињених злочина. Убијане труднице, мучени старци и деца, људи бацани у јаме, клања и пуцања у потиљак, сипање воде у нос док се не напуне плућа, групна силовања (за која су комунисти по правилу оптуживали своје противнике), држање у леденој води и терање да се босих ногу иде преко срче од сломљеног стакла и бодљикаве жице, бацање бомби међу жене и децу, играње “КРВАВОГ КОЛА” око побијених националних бораца и чланова њихових породица, батинање до смрти, одсецање глава, чак и печење на ражњу… све су то били комунистички специјалитети за своју “заблуделу браћу” и утеривање страха у кости.
Записа ових страдања, под насловом: “Злочини комуниста у Херцеговини, 1941-1958”. Писао ју је Василије Куљић, родом од оних чувених четничких ратника и команданата с тим часним презименом (посебно је чувен неустрашиви горостас, Бранко Куљић, који се борио са зликовцима из ОЗНЕ и после рата, све до своје смрти, 19. маја 1949. године).
Она нам немо приповеда о несхватљивим злочинима наших сународника који су идеологију ставили испед рода и вере којима су рођењем и пореклом припадали. Ова “црна књига” нам говори о стварима које се нису смеле причати свих ових година.
Јунацима хероја Србских хероја, Српка Меденицу, Боже Бјелице (страдалог у јесен 1952) и Владе Шипчића (несталог 1957, од када му се губи сваки траг, јер је емигрирао), који су остали забележени као најхрабрији антикомунистички послератни герилци, водили су оружану борбу против комуниста до 1957.
На Зеленгори, када су комунисти хладнокрвно убили више од 20.000 (постоје тврдње да је побијено и више 40.000) ЗАРОБЉЕНИХ ПРИПАДНИКА КРАЉЕВСКЕ ВОЈСКЕ У ОТАЏБИНИ И ЧЛАНОВА ЊИХОВИХ ПОРОДИЦА.
Сви они су се претходно предали Брозовим комунистима, у повлачењу предајући оружје (због обећања да ће бити пуштени кућама, а и због тога што је ту било највише тек мобилисаних младића без икаквог ратног и борбеног искуства). Многи су остали несахрањени у тој масовној гробници на отвореном, Улог – Обаљ – Калиновик – Миљевина, уз толике друге, ископани и костури мајки са децом на грудима… Као што је само у Београду, крајем октобра, у новембру и децембру убијено и разбојнички опљачкано око 20.000 махом невиних људи, кривих само зато јер су били угледни, образовани, имућни или национално оријентисани (тада су побијени и многи солунски борци Београђани), тако је само у Миљевини заробљено више од 12.000 четника (омладинаца из Ђачке бригаде), брутално и без суђења убијених, па затим бачених у јаму Понор у близини Миљевине код Фоче.
Овај гнусни злочин су 12. и 13. маја извршиле 16. Мајевичка, 3. Санџачка пролетерска, 10. херцеговачка и 18. хрватска бригада (под командом Фрање Прице). Код Миљевине је умало страдао и ђенерал Драгољуб Михаиловић, али су га из комунистичког обруча извукли четници из тамошњег села Ратаје.
Али су ту заувек остали многи младићи који нису добили прилику да одживе остатак својих живота, створе породице и наставе да бране своју Србску Отаџбину и свој народ. Остали су и без гробног помена, припадници херојске Србске војске!
