Пише: Илија Петровић

У Земљи Србији у којој је сваки појединац уверен да зна све и свашта, чак и више од свега и свачега, да не помињемо “зналичку” надмоћ над “преосталим” истим таквим “зналицама”, изван тих свеукупних знања остаје апсолутно незнање о ономе што се на свим извансрбским странама зове национални интерес.

Да ли је томе свему крива “теорија и пракса” радничког самоуправљања смишљеног не би ли се сваки појединачни Србин неосетно самоокупирао брижљиво обликованим антисрбством, у складу са брозовском наредбом да се “његови” у Србији “морају понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада” – још није “научно” истражено.

Али, зато, “ненаучно” искуство овог потписника казује да је, пре тридесетак година, привидни раскид са брозовлуком “оплеменио” опозициону политичку “мисао” у Србији неприкривеним антисрбством.

Било је то време у коме су Срби затечени у брозовској Хрватској, с отетим именом, с одузетим језиком, с избри­саним писмом, остављени без Отаџбине, били принуђени да штите свој биолошки опстанак. Учињено је то покушајем професора Јована Рашковића (1929-1992) који је средином фебруара 1990. године, у Книну, основао Србску де­мо­кратску странку (СДС), не као етничку већ као етичку, и не да би освојила власт него да србско национално биће и сувере­ни­тет србског народа у осамостаљеној Хрватској одбрани пред налетом нео­усташтва.

За почетак, ваљало је путем народних зборова порадити на буђењу србског националног духа, а од средине пролећа до краја лета чињено је то по већим србским насељима. Пошто се полако улазило у је­сен, чиме се губила могућност да се одржавају неки масовнији ску­пови на отвореном простору, предложено је да се кре­не са ску­повима у затвореном, у биоскопским салама или по месним за­једницама, са култур­ним, науч­но­-по­пуларним и политичким трибинама, да се “одржава темпе­ра­ту­ру, да се мало ср­бује”. За тако нешто били су потребни људи вични постављеним захтевима, а овоме потписнику остављено је да таква лица пронађе.

Будући да су неки потписникови преци били познати као опози­ционари, и као такви страдали, разумљиво је што је помоћ затражена од двојице најистакнутијих првака највећих тадашњих опозици­о­них странака у Србији: Драгољуба Мићуновића из Демо­кра­т­ске странке и Вука Драшковића из Срб­ског покрета обнове (СПО).

Покушај са Драгољубом Мићуновићем, са левом руком у џепу од панталона, у сакоу прекривеном перути, главом поприлично уздигнутом и погледа упртог некуд у линију између зида и пла­фона, с надмоћним осмехом на лицу, био је потпун промашај: он, једноставно, није схватао о чему се прича, Ср­би изван Србије били су за њега непо­сто­јећа категорија.

Једнако неуспешан био је и покушај са Вуком Драшковићем, први пут телефоном, посредством његовог блиског сарадника од кога се могао сазнати “беспоговоран став… нашег председника” да се СПО не може се упуштати у послове на западној страни нити може помоћи, пошто се странка “припрема за из­боре”.

Десетак дана касније, 21. октобра 1990. године, у непосредном, личном контакту са Вуком Драшковићем и неколицином његових “доглавника”, указано је у каквим се неприли­кама тренутно налазе Срби са западне стране и шта их може снаћи уколико про­леће доче­кају непри­прем­љени. Озбиљнијим проблемом сматрала се поли­ти­ч­ка и нацио­нал­на неспремност тамошњих Срба да се у даном тренутку оду­пру нападу, но чиње­ницу да су ненаору­жани. Срби за себе знају да су ненаоружани, али то Хрвати не зна­ју. Хрвати мисле да сви Срби имају оружје, и каква-таква равно­те­жа стра­ха за сада по­стоји. А да би до критичног дана сви Срби заиста постали све­с­ни свог поло­жа­ја и своје могуће судбине, било би нужно да се је­сен и зима иско­ристе за одржавање читавог низа трибина по срб­ским мести­ма. У СДС баш и нема интелекту­а­лаца, јер се они који се још нису повукли у Србију и даље врло добро пазе да се не за­мере новоуспостављеној усташкој власти и да се случајно на било који начин не експонирају.

Драшковић је без преми­шља­ња је поновио свој ранији став да се, док предиз­бор­на кампања тра­је, његови људи не могу ангажовати на другим пословима, за Србе из Крајине СПО нема времена, нити се њима мо­же бавити. “Кад победимо на изборима, сви српски пробле­ми, а то значи и проблеми Срба из Кра­јине, биће решени”. “А ако не победите”, постављено му је питање. На то се Драшковић само погнуо, такорећи до колена, и ваљда притиснут безнађем, прозборио: “Онда ћемо гледати шта ћемо да­ље”. Србима у Крајини није било до чекања неких неизвесних избора, протекле деценије под комунистичком влашћу за њих су биле неповратно изгубљене.

Отклон од странчарења

Стварањем Србског националног вијећа страначки живот у Славонији, Барањи и Западном Срему (СлБаЗС) потпуно је замро: према договору у Вијећу, СДС обу­ста­вила је своје деловање; они који су гласали за Рачана при­хва­тили су Вијеће као сламку сопственог спасења, док су при­ста­лице једне замишљене “Српске партије социјалиста” одустали од свог пројекта у тренутку кад су се нашли у Вијећу. Највећи део србског живља био је и иначе изван странака и оглашавање Вијећа за њих је био знак да су Срби у СлБаЗС коначно крену­ли путем националне слоге.

Оснивачки акт Србског националног вијећа, датован 7. јануара 1991. године, на Божић, у Шидским Бановцима, формулисан у тек четрдесетак редова, досегао је до висине националног програма оних Срба који ће за мање од четири месеца одговорити на хрватски оружани изазов, спремни да на сопственим жртвама уздигну нови косовски храм свога препорода и уверени да ће доћи крај вишевековном геноциду и ирационалној хрватској мржњи према свему што је србско.

Четири недеље касније, са циљем да се отклоне вишевековни сукоби између хрватскога и србског народа, особито изражени током претходних педесет година, те да се створе елементарни услови за свеколик препород србског народа, али и хрватског народа у оквиру његове националне државе, предложено је Председништву Југославије и хрватским челницима да се дефинишу све спорне и неспорне националне територије на подручју брозовске Хрватске, да се Срби и Хрвати раз­граниче споразумно и да се сви који су за то заинтересовани, преселе преко новоуспостављене граничне линије. Нажалост, Хрватска је уверена у своју премоћ и ослањајући се на политичку, економску и, вероватно, војну помоћ својих поражених савезника из Другог светског рата, игнорисала тај предлог.

Србско национално вијеће наставило је са својим деловањем, тако да се до средине марта исте године огласило својим саопштењима петнаест пута; ово петнаесто био је предлог “да се оснује Савјет националног спаса, форум умних и мудрих Срба, људи од угледа, посленика чије дјело служи на част српској култури и цивилизацији. Задатак Савјета био би са изнађе и предложи један заједнички минимум српских националних интереса око којег би се, као ‘на њиви будућих дана’, све српске странке и сви српски људи могли објединити остављајући своја страначка и лична ривалства за нека срећнија времена. Враћајући нас српским источницима, овај Савјет требало би да носиоцу власти у Србској Земљи послужи као међаш духовне и националне традиције и постојаности, али и поуздан ослонац српском народу у његовом будућем ходу ка звијездама. Ако су Срби у хуманизам, ту свету цивилизацијску категорију, уградили свој ум, било би добро да се, већ деценијама трагајући за излазом из биједе, безнађа и безумља, врате том истом уму. Без тога, опстанак Срба изван Србије доведен је у питање, а ни будућност српске Матице није много извеснија”.

Поменута саопштења објављивале су само новосадске медијске куће (Телевизија, Радио и “Дневник”), а прво, оно о оснивању Србског националног вијећа, и београдска “Политика” – сви остали ћутали су, да ли из обзира према “братству и јединству”, да ли из страха да би мртви Броз могао устати и поново УзјахатиНаЧелуКолоне.

Али, зато, ваљда подстакнуто предлогом за стварање Савета србске националне слоге, Дру­штво независних новинара поднело је кривичну прија­ву против уредника новосадске Телевизије који су пуштали вести и са­оп­штења у вези са деловањем Србског националног вијећа, али и о по­ги­би­ји неколико лица у Пакрацу; ово последње, рекоше, изазвало је узнемиреност међу грађанима Славоније, Барање и Западног Срема, због чега је дошло до њихове сеобе на леву обалу Ду­на­ва. Зане­маримо ли једно офуцано новинарско правило да тре­ба изве­шт­а­вати истинито, “независни” новинари овом тужбом најавили су своју спремност да прикривањем истине подрже зло­чин; њима је било далеко од памети да би нејављањем о погибији србских грађана у Пакрацу отворили широк простор за потпуно уни­штење србског живља затеченог у границама неоусташке Хр­ват­ске, чиме би, у ствари, и себе сврстали у злочинце. У суштини, та кривична пријава није био само покушај да се минира деловање Србског националног вијећа, већ је то био отворен наговештај да је “неко” животно заинтересован за уништење србског националног бића.

Да је ово последње било извесност, показало се двадесетак дана касније, 10. априла, кад је Хрватска, “у циљу веће оперативне дјело­твор­ности и потпу­није обуке”, полицијске снаге свела на неке “разумне мјере”, док је “остатак” стављен у надлежност Мини­старства обране, као Збор народне гарде.

Практично, тај дан није остао забележен само као дан у који је формирана хрватска војска, већ је он узет као доказ да се неоусташка млада демокрација тим чином директно везала за усташку Независну Државу Хрватску Анте Павелића из 1941. године.

Тек кад су нешто касније, 2. маја, хрватски редарственици оружано напали Борово Село, средства јавног информисања у Београду почела су да објављују понешто о збивањима западно од Дрине и Дунава, “Политика” чак и на дванаестој страни.

Међународно право нестаје

Биће да упорна србска одбрана од хрватских напада није била по вољи европском Западу, те је француски председник Франсоа Митеран (1916-1996), на самој средини 1991. године, предложио својим савезници­ма да размисле о хитном увођењу наддржавних и наднационал­них “нових европских правних норми” за регулисање евентуал­них спорова. Збивања у Хрватској оцењена су као изазов новом европ­ском поретку, а до брзог и несразмерно масовног европског (и америчког, и ватиканског) ангажовања око још увек постојеће Југо­сла­вије дошло је, делом, и због европског подозрења да би србско национално искуство, мањинско у Хрватској, могло послужити као фитиљ сличним појавама у многим европским државама.

Да је међународно право заиста престало да постоји, потврдило се “забринутошћу” западне фашикратије за збивања у Југославији, исказаној кроз питање лорда Карингтона (1919-2018), председава­јућег Конференције о Југославији, француском прав­нику Роберу Бадентеру (1928), шта даље да се чини са Југославијом, по­што ни југословенске републике не мисле исто о будућности своје бивше федерације.

Један став из Бадентеро­вог одговора заслужује да се упамти:

“Закон је на страни Ср­бије ако се републике означе као сецесионисти. Представни­штво УН, страна представништва, амбасаде, конзулати и добра у иностранству, све то остаје у њеним рукама. У супротном случају, све републике су једнаке и поставља се питање наслеђа државе, што би се односило и на дугове у иностранству”.

Практично, Бадентерова комисија састављена од пред­сед­ника уставних или арбитражних судова пет западноев­роп­ских земаља, не упушта се правну оцену југословенских при­ли­ка, већ, језуитски, одлуку препушта политичким факторима с европске или светске сцене.

Радио Франс ентернасионал то је превео на разумљив језик: “Пошто је дошло и до укључивања Уједињених на­ција, нема више никог ко још није посредовао у српско-хр­ватском рату. Ако последње потписано примирје не буде по­што­вано, изгледи за међународну војну интервенцију постаће реални, а признавање Словеније и Хрватске, бар од једног де­ла европских земаља, извесно предстоји”.

О признавању Словеније и Хрватске почели су да разми­шљају и Американци, а за неке европске земље, Немачку пре свих, тај чин свешће се само на избор тренутка.

Некако истовремено, Министарски савет Европске зајед­ни­це потрудио се да створи све психолошке предуслове за при­знање обеју сецесионистичких република. Ханс ван ден Брук (1936), његов председник, изјавио је 2. децембра да Европска зајед­ница уводи економске санкције против Србије и Црне Горе, што је београдској “Политици” био повод да објави како је “највећи грех Србије, изгледа, ипак то што је тако јасно подржала и чак подстакла идеју о пре­но­шењу дипломатског тежишта у решавању југословенске дра­ме на ОУН, уместо да се подвргне немилосрдном диктату Европске заједнице, из које, као и у прошлости, вири толико набусита поли­тика Немачке”.

Дипломатска процедура за признавање Словеније и Хрватске и припреме за међународну војну интервенцију текле су истовремено – оно прво нешто брже јер је Немачка била заинтересованија “да наметне своја гледишта не­го да пронађе консензус са партнерима”, њу су следиле бивше совјетске прибалтичке републике, Ватикан и Украјина, а неки дан касније учинило је то дванаест земаља Европске заједнице.

Мировни план за југословенску кризу

Оно друго ишло је спорије, делом због деструктивног деловања Европске заједнице чије су наводно “добре услуге у раз­ре­шавању актуелне кризе” постепено пре­расле “у мешање у унутрашње односе у Југославији, подршку сецесионизму, супротно међународном праву и сопственим ста­вовима и јавним обавезама”, а делом због става ВодећегКрајишника да “Република Српска Крајина прихвата ангажовање снага Уједињених нација”, уз услов да се мировне сна­ге морају разместити на линију разграничења између сукоб­ље­них страна, те да додатну сигурност Србима пруже јединице ЈНА – све у незнању да се две оружане силе не могу истовремено наћи на истој територији а да из тога не проистеку несагледиве последице, али и да се “барем делимично уваже наше примедбе као гаранција за не­пристрас­ност и непрејудицирање политичких решења… уз једну малу модификацију кон­цеп­та, који је предложен и који је у оптицају, у смислу редефинисања подручја демилитаризације и појмовно и просторно и у смислу положаја и улоге ЈНА на том простору”.

Било како било, Венсов план, односно Кон­цепт за мировну операцију Уједињених нација у Југославији – како је званично био насловљен, прихваћен је у уверењу да ће мировне снаге Уједињених нација обављати своју мисију непристрасно, као што су то по свету чиниле бројне дотадашње истоврсне мисије (у некима од њих деловале су и јединице ЈНА), те да ће оне, пошто се суко­б­љене стране раздвоје, онемогућити даљу неоусташку хрватску агресију на територију Републике Србске Крајине и србски народ.

Сумње у тако нешто “родиле” су се убрзо јер Ун­профор (Заштитне снаге Уједињених нација) баш и није журио да преузме одговорност на свим сек­то­рима који су, дотле, већ морали бити стављени под зашти­ту Ује­ди­њених нација. Тај пропуст правдао се финансијским про­бле­мима међународне организације, а помињало се и да не­ке нацио­нал­не армије нису биле у стању да бла­го­времено оформе своје ба­таљоне у саставу Унпро­фо­ра. На крају, ми­ровне снаге правдале су се и честим прекидима догово­ре­ног при­мир­ја и ору­жаним чаркама на линији разгра­ни­чења; баш као да су ми­ровне снаге створене да делују у условима без сукоба и без повре­ме­не “размене ватре”.

У Србској Крајини тако и после пет месеци, а на самом почетку маја, му­слиманске војне јединице, по прећутном “договору” пред­седништва Босне и Херцеговине и Унпрофора (оног њеног дела тек уведеног у “дужност” по Босни и Херцеговини), зау­ставиле су војну колону ЈНА и измасакри­рале њене припаднике.

После нових шест месеци, почетком јануара 1993. године, хрватске снаге напале су Србску Крајину, линијом од стотинак километара (у зони Земуника и преко Велебита). Становништво из тих крајева морало је да бежи. Крајишка влада затражила је од Владе Југославије да испуни обавезе преузете при потписивању Вен­совог плана, односно да вој­но заштити ове територије. Југословенски председник Добрица Ћосић упутио је писмо Бут­ро­су Галију (1922-2016), генералном секретару Уједињених нација, којим га обавештава да је нападнута Република Србска Крајина и тражи да Уједињене нације предузму одређене заштит­не мере. Уколико то оне не учи­не, заштиту Србима у Крајини мо­ра­ће да пруже војне снаге Југославије. “Савезна Република Југо­славија има обавезу и пра­во да заштити српски народ, што ће без сумње и учинити, уко­лико то не учине снаге Унпрофора”. И у Уједињеним нацијама, барем вербално, проблем се третирао на исти начин: Хрвати су напали на Србску Крајину.

Све у свему, на свим странама прави се терминолошка грешка: поменутом хрватском војном активношћу није нападнута Република Србска Крајина, нападнуте су Уједи­ње­не нације. Територија Крајине налазила се под заштитом ми­ров­них снага УН, тако да је напад на ту територију био напад на Уједињене нације. Будући да није спречила тај хрватски упад, нити је на њега реаговала, мисија Уједињених нација недвосмислено је ставила на знање да у Крајину није дошла због мира и заштите тамошњег живља – она је тамо послата са циљем да војно подржи неоусташку “уљудбу”.

Потврдило се то тражењем индијског листа Пионир да се јавности те зе­мље саопшти да ли је генерал Намбијар “замољен” да се повуче са места глав­но­командујућег мировних снага УН у бившој Југославији – “кад је постало превише очито да се званична политика разлику­је од стања на те­рену”. Ин­диј­ски лист “убо” је истину кад је рекао да се Намбијар није ук­ло­пио у “прљав посао” оних који су “на терену” приме­њи­ва­ли “зва­ничну политику” такозване међународне заједнице.

Косово и Метохија, данас

Зна ли се све то, данас, кад се на свим странама расправља о (не)приликама на Косову и Метохији, Арнаути своје антисрбске радње геноцидне природе “наслањају” на ставове које Србија као правни следник нестале Југославије “негује” према Републици Србској Крајини: кад су наводне мировне снаге Уједињених нација “одустале” од Венсовог плана, званични Београд не само да је “заборавио” на своје легитимно право (и преузету обавезу) да крајишке Србе заштити од хрватског неоусташког геноцидног похода названог “олуја”, већ се, зарад “добросуседских односа” са Хрватима, и “не досећа” да је постојало “нешто” што се звало Република Србска Крајина; њено страдално житељство да и не помињемо.

Да се и не присећамо како је средином јула 1992. године Слободан Милошевић (1941-2006) одбацио предлог лорда Ка­рингтона да такозвана међународна заједница “заснује” антисрбску Конференцију о Косову и Метохији – јер је то у Србији потпуно заборављено -, али и да се не бавимо десетогодишњом опструкцијом – не приштинске власти, већ исте те међународне заједнице да се испуни “договорена” обавеза и оформи Заједница србских општина.

Зауставимо се на свежем предлогу поменуте приштинске власти оличене у Албину Куртију, марта 2000. године осуђеном на петнаест година затвора због угрожавања територијалне целовитости Савезне Републике Југославије, удруживања ради непријатељске делатности и тероризам, а годину дана касније, “добротом” демократске власти (односно “под притиском страних фактора”, како рече један домаћи “аналитичар” заборављајући да су им исти ти фактори и помогли да “узму” власт) пуштен из затвора – да се на Заједницу србских општина примени модел “сличан ономе којим Хрватска регулише односе и питање српске мањине”. Све то не би ли се избегло да нацрт давно договореног споразума о формирању Заједнице србских општина “представља жељу за Републиком Српском на Косову”.

Обраћајући се новинарима, Курти је рекао и следеће:

“У међувремену, визија коју сам предложио, могу рећи, инспирисана је споразумом који је Србија склопила са Хрватском. Био сам инспирисан тим моделом, пошто је Хрватска, као што знате, постала независна држава од насилног распада бивше Југославије и ми смо део истог процеса, с обзиром да је Хрватска чланица ЕУ и НАТО-а и да има нормализоване односе са Србијом чему тежимо, верујем да је то прави модел за нас такође”.

Што ће рећи: Курти очекује да Држава Србија покаже пуно разумевање за “навијачко” деловање такозване међународне заједнице на Косову и Метохији, коју тамо представљају:

ЕУЛЕКС – Мисија Европске уније за владавину права на Косову и Метохији;

КФОР – званична оружана међународна мировна снага под вођством Нато-а чији је задатак чување реда и мира, односно стварање и одржавање сигурности на Косову и Метохији;

УНМИК – Мисија Уједињених нација на Косову и Метохији.

Да би се то “навијање” прикрило од јавности, барем вербално, огласило се више званичних једноумаца:

– Џефри Ховенијер, амерички амбасадор у Приштини, осудио је (терористичке) поступке косовских власти и позвао да се они одмах зауставе;

– Амерички државни секретар Ентони Блинкен позвао је Куртија да одмах заустави насилне акције на северу, како се оне не би одразиле на “билатералне односе” САД и Косова;

– Европска унија најоштрије је осудила сукобе полиције самопроглашеног Косова и демонстраната на северу Косова, инициране покушајем новоизабраних градоначелника да уђу у општинске зграде, али је зато изразила “снажно жаљење због напада на патроле цивилне мисије Еулекс коме мора бити дозвољено да мирно спроводи свој мандат”.

– КФОР и НАТО позвали су на смиривање ситуације на Косову и дијалог и саопштили да ће обезбедити сигурно окружење;

– Портпаролка НАТО Оана Лунгеску позвала је институције на Косову да, уз деескалацију на терену, “све стране реше ситуацију дијалогом”;

– Амерички сенатор Крис Марфи рекао је да Курти треба да “одмах прекине провокацију”;

– Једна званичница немачког парламента “признала” је да је “и Немачка одговорна што је Косово буре барута и мора да утиче на Куртија како би деескалирао ситуацију”;

– Шефица УНМИК-а Каролина Зијаде затражила је да се хитно предузму кораци не би ли се тензије на северу Косова и Метохије смањиле;

– Бујар Османи, председавајући ОЕБС-а и министар спољних послова Северне Маћедоније, позвао је “на деескалацију ситуације на северу Косова и Метохије”, уз “обећање” да је “његова” организација вољна да помогне, утолико пре што “на Косову има кредибилитет и поверење међу људима и институцијама”;

– Премијер Албаније Еди Рама назвао је Куртијеве акције “опасним и непотребним”

– Јенс Столтенберг, генерални секретар Нато-а, поручио је да “Приштина мора престати да предузима једностране мере”;

– И тако даље, сви по истом калупу: “Не слушај, Курти, шта ми причамо, само ти ради оно што смо се раније договорили”.

Што и јесте доказ да се Куртијевим терором само исказује намера фашикратског Запада да, док још постоји такозвани униполарни свет, учини све што је у његовој моћи да изазове оружани сукоб за који би били оптужени Срби и у коме би исти ти Срби, творци људске цивилизације, били биолошки (физички) истражени.

Враћајући се наслову овога текстића, ваља подсетити да се политика није странчарење, противљење свима и свакоме, нарочито онима који су, по претпоставци, у нечему успешнији, политика је и сазнање да се појмом религо, религаре, у изворном смислу, означава јединственост, заједништво, сложност, узајамност.

Ако у србском народу тога има – наде има, пораза нема!