ПИШЕ: Јелена Божовић, посланик Нове српске демократије

На путу ка помирењу државне симболе, химну и заставу потребно је у наредном периду преиспитати и о тим питањима промјеном Устава постићи консензус и вратити слободараку тробојку као вјековни симбол Црне Горе. 2006. године била сам активна учесница у политичкој борби за очување заједнице Србије и Црне Горе.Као студенткиња у Крагујевцу заједно са многим студентима из Црне Горе који су студирали у Србији недељама смо се окупљали под паролама: ,,НЕ је позитиван одговор“ и „Црна Гора није на продају“. На гласање смо дошли организовано. Било нас је доста и били смо сигурни да ћемо нашим гласовима успјети да сачувамо јединство једног истог народа у заједницу Црне Горе и Србије. 21. маја 2006.године доживјели смо велико разочарање.

Наш глас није одлучивао. Црна Гора је независност добила на силу, крађом на референдуму, уцјенама, великим парама и великим бројем гласова из иностранства оних грађана који су одавно одлучили да свој живот живе у некој другој држави а не у Црној Гори. Од 21. маја 2006. године заогрнути заставом која је постала страначко обиљежје ДПС-а, породица Ђукановић и њима блиски сарадници и послушници енормно су се богатили, а држава је сиромашена. Последице штетне политике бившег режима, подјеле и пљачку државне имовине трпјеће још многе генерације које долазе.

Застава се не воли на силу. Застава се велича кад уз њу славиш и побјеђујеш. Кад под том заставом живиш слободно и осјећаш се заштићено. Срби у Црној Гори под референдумском заставом доживљавали су прогон, дискриминацију и велико понижавање свих ових година. Под овом заставом учили су једну генерацију да су Срби непријатељи и да их треба протјерати из сопствене земље. Да је Србија непријатељ Црној Гори…Под овом заставом дешава се криза идентитета која је мутила свијест о томе ко смо и шта смо. Под овом заставом друштво у Црној Гори и данас је подијељено. Зато се 21.мај не слави, посебно не уз химну сарадника усташког режима Секуле Дрљевића.