Пише: Протојереј Јован Пламенац ( Излагање на Међународном самиту „За живот“, Београд, 12-13. мај 2023.)
Спајањем мушке и женске полне ћелије, сперматозоида и јајника, настаје човјек, који ће узрастати у мајчиној утроби, као ембрион па фетус, који ће након што буде рођен бити беба, па дијете…, све до старца/старице. Од тренутка зачећа, он је – личност, јединствена, непоновљива. Црква то зна одувијек, а данас зна и наука. У историји је било много мудровања на ту тему, али нико никада није егзактно доказао да човјеков живот почиње у неком другом тренутку. То значи да је прекид човјековог живота, па и тренутак након зачећа, ако је ријеч о спонтаном побачају, умирање на природан начин, а ако је до њега дошло људском интервенцијом – убиство.
На крилима либералне идеологије, право на „вјештачки прекид трудноће“ (абортус) унијето је у законску регулативу скоро свих држава Запада, али и многих других, које су, преко марионетских демократских структура, или пак режима, у неоколонијалном односу према евроатлантском Западу и под његовом политичком контролом, или су пак под његовим снажним културолошким утицајем.
То што се у законодавству безмало свих држава тзв. цивилизованог свијета допушта убијање нерођених људи не значи да оно није злочин. Само што је то – озакоњени злочин. Правде може бити у правној регулативи, али не и нужно, као у овом случају, када су правда и право два пола.
Право на живот је основно људско право. Сва његова остала права проистичу из тог. А и што би човјеку било које друго право без права на живот? Али, основно људско право на живот подређено је нижем тзв. женском праву, из којег проистиче још ниже право на абортус. Посљедица доминације нижег права на абортус над вишим, чак основним правом на живот, је пошаст озакоњеног убијања нерођених људи. Данас, када постоји пренатална медицина, укључујићи и пренаталну психологију, првоначалним људским правом – правом на живот – није обухваћен човјек у пренаталној фази свога живота.
Права жена, односно „женска права“, како су терминолошки дефинисана, подразумијевају право жене на рад, обављање јавних функција, посједовање имовине, на зараду, да служи у војсци и још подоста тога, па и право на „тјелесни интегритет“, односно право да по свом нахођењу располаже својим тијелом. Да би намјерни абортус било могуће легализовати, дијете у мајчиној утроби, према женским правима, сматра се дијелом њеног тијела. Тако трудна жена има право да чини са дјететом у својој материци што хоће, може да му допусти да у њој узраста до порођаја, а може и да га избаци из ње, као да са свога тијела скине брадавицу или подсјече нокат. Како од дијела тијела жене постаје засебан човјек, то нико никада није објаснио.
Дакле, или човјек није жив док је у мајчиној утроби, или је легализација прекида трудноће у колизији са правом човјека на живот. Чињеница да човјеков живот почиње у тренутку зачећа значи да је неприродни прекид његовог живота ускраћивање основног људског права – права на живот. То, даље, значи да су закони којима се регулишу права на абортус противни човјековом праву на живот.
Проблем се умножава када се прича о убијању зачетог а нерођеног човјека заврши на абортусу, што у пракси бива скоро увијек. У општем непоимању размјера и тежине злочина убијања нерођених људи, абортус постаје димна завјеса која заклања далеко бројније убијање нерођених људи тзв. средствима за контрацепцију и вантјелесном оплодњом. Тако борба против абортуса, нехотице, постаје тиха пропаганда далеко масовнијем убијању нерођених људи другим начинима.
Жена, спознавши да је абортус у ствари гријех убиства сопственог дјетета, да не би у њега упала, прибјегава коришћењу такозваних средстава за контрацепцију, за спрјечавање трудноће. Али, та средства, углавном, нијесу контрацептивна, него су управо – абортивна; не спрјечавају да дође до спајања сперматозоида и јајне ћелије, него спрјечавају да се зачето дијете, тај мали човјек, усади у материцу гдје ће од мајке примати храну и он, у ствари, „умире од глади“. То бива још прије изостанка прве наредне овулације те мајка и не зна да је била трудна. Што дуже користи та средства и у исто вријеме има сексуалне односе са мушкарцима, извјесније да ће више пута зачети и своје сићушно дијете уморити. На тај начин бива убијено много више људи него самим чином абортуса када жена зна да је трудна. Стога говорити само о абортусу, када жена већ зна да је трудна, а игнорисати абортивно дјејство такозваних контрацептивних средстава, навођење је жена (као и мушкараца) на далеко учесталији злочин убијања сопствене дјеце. Свођење борбе за право зачетог а нерођеног човјека на живот само на борбу против злочина абортуса доноси јој много више штете него користи. А пробир на допуштени и недопуштени абортус је сасвим обесмишљава.
У посљедње вријеме веома много људи бива убијено вантјелесном оплодњом. Дијете бива зачето ван мајчине утробе и потом усађено у њену материцу. Код вантјелесне оплодње често бива зачето више људи него што их бива усађено у материцу. Они бивају замрзнути у течном азоту (за случај да њихова мајка одлучи да поново покуша да на тај начин затрудни), над њима се врше научни експерименти или бивају бачени као медицински отпад. Многа дјеца вантјелесно зачета и унијета у материцу ту умру, „не приме се“.
Планета сукља злочином убијања људи прије него су рођени, којих је далеко више него убијених у ратовима, страдалих у саобраћајним и природним несрећама, умрлих од свих болести…, од свих људи који су рођени и на било који начин скончали. На том злочину узрасла је цивилизација којој припадамо. Цивилизација, вјероватно, никада није била оволико урушена као ова коју свијет слави као најнапреднију, јер је поистовјећује са технолошким развојем. Управо тај технолошки развој допринио је несагледивом умножењу убијања нерођених људи, не толико абортусима колико тзв. средствима за контрацепцију и вантјелесном оплодњом.
Србија данас оплакује дјецу недавно побијену у школи у Београду. С правом, наравно. А да ли икоме падне на памет да у безмало свакој акушетској клиници у овом граду у којој се врше абортуси сваког дана бива убијено барем толико дјеце.
Људи избјегавају да говоре о абортусу углавном из два разлога. Један је да је право на абортус преко тзв. женског права сврстано у корпус људских права која су наметнута као аксиом, као недодирљиви врједносни систем западњачке либералне цивилизације који она упумпава по свијету помоћу невладиних организација, мејнстрим медија и, коначно, бомби и ракета. Бранитељи „стеченог права“ на убијање нерођеног човјека су веома агресивни. Своју сексуалну разузданост надредили су праву на живот нерођеном човјеку заштитивши се корпусом тзв. људских права и идеолошки је утврдивши. Ни помен права на живот нерођеног човјека није допуштен. То је разлог потпуног игнорисање ове теме у медијима, посебно у тиражним и велике гледаности и посјећености, што је чини непрепознатљивом.
Други разлог је самооправдање. Огроман број људу на овај или онај начин сноси одговорност за абортус. Много жена је потписало захтјев љекару-абортеру да убије дијете у њеној утроби. Још више их је користило тзв. средства за контрацепцију. Многим мушкарцима жене и дјевојке су што абортирале дјецу, што су их убиле тзв. контрацептивним средствима. У посљедње вријеме веома много дјеце пострада у процесу вантјелесне оплодње. А терет савјести далеко је лакши када је убиство легално. И саучесници се увијек разумију. Тако се питање абортуса, углавном, своди на ниво приче о наталитету. То је као да када говорећи о атомској бомби баченој на Хирошиму говоримо о рупи коју је она направила тамо гдје је пала.
За убијање нерођене дјеце криви су оба родитеља, али и сви други који су у том гријеху учествовали: љекари и њихови помоћници који су извршили абортус, љекари и њихови помоћници који су вантјелесно оплодили дјецу, фармацеути који су произвели и продали тзв. средства за контрацепцију, они који су законом заштитили овај злочин, властодршци који га покривају, пропагатори тог злочина и идеологије која му је у темељу, уредници медија преко којих се ова пропаганда врши… Саучесници овог страшног злочина чији је обим несагледив су, индиректно, и они који се о њега оглушују.
Нерођена дјеца су убијана од давнина. Али, увијек је то доживљавано као страшан гријех. Данас је то „нормалност“. Гријех је био и сексуална развратност. Данас је то уобичајени начин живота. Узроци овом злочину, аутогеноциду, првенствено су у новопаганском хедонизму у који је уронила цивилизација.
Проблем би био ублажен увођењем правде у право, законским санкционисањем убијања нерођених људи. Али једино истинско рјешење је у васпитању: у школи, кроз медије, кроз подстицај у култури за афирмацију традиционалних вриједности живота…, те одсијецањем дроге, коцке, ријалити и ЛГБТ итд. врједносног система у медијима, школству…, коначно – афирмацији здраве породице, породице у којој узрастају дјеца васпитана на освједоченим, традиционалним моралним, етичким, културолошким, духовним начелима. Велики допринос овом спаситељству, поред државе, могу да дају Црква и вјерске организације.
Када би новац пореских обвезника који државе издвајају за вантјелесну оплодњу, затим који испоручују невладиним организацијама које пропагирају џендер и сродну новопаганску западњачку глобалистичку идеологију у којој су сексуалност и новац обоготворени, те медијима преко којих се та пропаганда врши, па за штампање уџбеника са тим идеолошким садржајем…, био употријебљен на очување породице и вриједности живота које она символизује, обим злочина убијања нерођених људи био би далеко мањи.
