Али, највећи део црногорске колоне није био заробљен у зони Зиданог Моста, већ је прошао ту деоницу крећући се потпуно закрченим путевима према Дравограду и старој југословенској граници. Покрет четника и народа уз поједине борбе трајао је до јутра 15. маја 1945. године. Највећи део црногорског великог збега стићи ће да пређе аустријску границу и преда се Британцима у месту које Словенци зову Плиберк, а Немци Блајбург. Ту на пољу око вароши сместили су се тог јутра црногорски четници и народ који их је пратио. Како пише један од преживелих: „Десно су усташе с хрватском заставом, лево четници са српском. Четничку je заставу развио командант пљеваљске бригаде Јеловац.” Међутим, долазак и појава британске војске нису били пријатељски. Они с тенковима окружују Црногорце, као и хрватске усташе.
Преговарачи су отишли према британској команди у дворцу поред варошице. Војска и народ су остали на околним пољанама, у ишчекивању. Британци су их, после разјашњавања шта траже, одмах упутили у најближу партизанску команду.
Милан Баста, партизански комесар дивизије, коме су се Црногорци пројавили, имао је значајну улогу око приморавања њихових снага да се предају и врате преко границе. Сутрадан, 16. маја, колона се под британским притиском и партизанским уверавањима да ће све бити у реду покренула назад у Југославију, ка Дравограду.
Колико је могло да буде заробљено црногорских четника и народа на пољанама код Блајбурга, Плиберка? У депеши од 16. маја у 7 и 20 часова, штаб 3. армије извештава Генералштаб ЈА да је 15. маја увече на граници заробљено 5.000 четника. Милан Баста наводи сличну процену: „Лично сам 16. маја 1945. прошао поред целе заробљене четничке колоне која је марширала преко Преваља–Шоштања ка Дравограду. Према мојој процени и изјавама, четника је у колони могло бити око 6.000, укључујући у тај број и неколико стотина до хиљаду избеглих цивила.”
Ова маса људи је после тегобног тродневног марша стигла у Марибор, где је смештена у привременом логору. Заробљеници из те највеће групе, после издвајања жена и деце, стрељани су на брдско-планинским местима Похорја и око Светог Ареха 20–22. маја 1945. Нико није организовао никакво суђење, само су невољници пописани према припадности срезовима. Остале групе заробљене на другим местима у Словенији стрељане су на местима код Храстника, Камника, Радовљице, Шентвида и у Кочевском Рогу. Грађански рат под окупацијом, односно комунистичка револуција, подразумевао је радикалан обрачун с противницима у њему. Иста националност, регионална, па чак и братствена, породична блискост, нису биле препрека да победници приступе темељном искорењивању поражених.
За разлику од хрватског случаја, где у данашњој националној митологији постоје термини „Блајбург” или „крижни пут” и за које се зна тачно шта означавају, у црногорској нарацији Другог светског рата не постоје та два термина. И поред чињенице да се највећи део црногорских националних снага и избеглица предао такође у Блајбургу и потом прошао „крижни пут”, у црногорској историјско-политичкој митологији постоји само термин „Зидани Мост”, који обухвата предају (хрватски „Блајбург”), али и страдање и ликвидације („крижни пут”).
Црногорски невољници су тако били и у данас „хрватском” Блајбургу, који је прешао, међутим, у митологију хрватског народа или његове емиграције. У расподели митских имена, Црногорцима је додељен само „Зидани Мост”. Њихове блајбуршке жртве су деценијама биле заборављене.
Извор: политика, др Бојан Димитријевић, Научни саветник, Институт за саврeмену историју, Београд ( текст објављен 20, маја 2019. године)
