Дан сећања на жртве усташког логора Јасеновац је био и прошао. Свеће су угашене, цвеће је увело, политичари су се вратили у Загреб. Малобројни становници Јасеновца остали су сами са собом. У свом завичају, који је за њих најлепши на свету. Минијатурни градић, или урбано село? Како год га описали, Јасеновац је питомо, лепо уређено место.
Има све што скромном човеку треба: и општину и амбуланту, и ватрогасни дом и кафић, и школу и вртић, и католичку и православну цркву. Има и посластичарницу, ресторан, парк и комунално предузеће, које, очигледно, добро ради свој посао: пуно је цвећа, а нигде смећа.
Свега, дакле, има, само је људи све мање.
Према попису 2021. године, цела општина је имала 1.610 мештана, а у самом Јасеновцу је живело 545 људи. Пре 150 година било их је пет пута више.
– То је званична статистика, али дај боже да нас данас има 400. Младих је све мање. Кад оду у Загреб, у средњу школу, већина се никад не врати – коментаришу пензионери у башти посластичарнице „Младост“.
Ови „младићи“ су редовни абоненти „Младости“. Испијање јутарње кафе потраје, најчешће, до ручка.
– Живот је овде леп, миран, без стреса. Коме је до градске вреве, седне у ауто и ето га за пет минута у Новској или за сат у Загребу. А ни иностранство није далеко – каже један од њих.
И стварно, иностранство није далеко: од центра Јасеновца до савског моста и границе са Босном и Херцеговином може се прошетати пешице.
Многи и прошетају до реке: не због иностранства, него због риболова, који је овде омиљена забава одраслих мушкараца. У рибу радо иде и Ђорђе Лињак (76), звани Владо, један од тридесетак Срба у Јасеновцу. И данас, каже, живи у кући у којој се родио 1947.
– Лепо је остарити у свом завичају, међу својим људима. Нико ме није дирао у прошлом рату, а и што би, био сам хрватски бранитељ. Сад сам ратни профитер, имам бранитељску мировину – каже, напола у шали.
И додаје да није пуцао. Био је, вели, кувар у својој ратној јединици, која је у Трокуту код Новске бранила Јасеновац од Српске Војске Крајине. Признаје да су многи с подозрењем гледали на његов избор. Срби су га прогласили издајицом, Хрвати му иза леђа причали да је „убачени четнички елемент“. Али он је, вели, одлучио да остане у свом месту, са својим комшијама.
– Знам да се у ратовима дешава свашта, али никако, баш никако не могу схватити да комшија пуца на комшију с којим је одрастао – каже Владо.
А шта је било са добросуседским односима у доба НДХ, када је на неколико стотина метара од његове родне куће био злогласни усташки логор?
– Страшно је то било, знам. Не памтим Други светски рат, рођен сам после рата, али сам у детињству слушао приче преживелих логораша. Много је Јасеновчана убијено у том логору, али су само двојица или тројица била међу логорским чуварима – каже Владо.
Једном од њих се, каже, судило после рата, завршио је на дугогодишној робији.
– Много је људи из Јасеновца било у партизанима, то се данас заборавило. Усташе, које су основале и водиле логор доведени су са стране. Али, ето, и дан данас, било где у свету, кад кажеш да си из Јасеновца, гледају те попреко. Није лако живети с тим – вели Владо.
Да прича о јасеновачким партизанима и страдалницима није „ловачка“, сведочи и споменик „Мртви живима очи отварају“, на градском тргу. Ово дело Станка Јанчића, много је мање познато од чувеног Каменог цвета Богдана Богдановића, подигнутог у знак пијетета према жртвама логора. Али и Јанчићев споменик има своју причу. Посвећен је „палим Јасеновчанима, жртвама фашистичког терора и борцима НОР-а, којих је било 367.“
И Ђорђе Владо Лињак, има своју причу, коју му је у детињству причала мајка.
– Мој деда по мајци је, као и други Срби, био на списку за логор. Увече касно закуцао му је на врата комшија Хрват и рекао му мора одмах побећи. Довезао ја запрежна кола пуна стајског ђубра, сакрио мог деду у ђубар и извео га из Јасеновца – прича Владо.
Има у Јасеновцу и другачијих прича. Један Хрват је, ничим изазван, убеђивао новинарку Српскаинфо да је јасеновачки логор „мит српске пропаганде“.
– Нико не каже да је то био дечји вртић. Био је логор. Али, знате ко је у том логору страдао? Страдало је највише Хрвата. Да сте читали праве повјесничаре, знали бисте то. Али вас не занима истина. Ви сте дошли овамо са задатком, да нас анатемишете – издекламовао је овај времешни домољуб, па демонстративно напустио кружок.
Његови кафански другари постиђено су одмахивали главом. Он је, веле, на своју руку, националиста, хејтер, не треба га узимати за озбиљно. Тако кажу, а ипак са њим пију кафу. И пиву. И разговарјау од деци, унуцима, риболову, и о вранама, које су „окупирале Јасеновац и отерале фине домаће птичице“. Вране су ових дана главна тема у Јасеновцу.
Чудно је слушати приче о „јасеновачком миту“ у центру Јасеновца, на Тргу Краља Петра Свачића, који је, по мишљењу стварно озбиљних хрватских историчара, један од водећих митова у Хрвата. Јер, нема поузданих података да је дотични заиста био краљ и да се презивао Свачић. Ваљда му је име било Сначић и никад није крунисан.
Али зато о концентрационом логору Јасеновац података има на претек: и историјских и повијесних, укључујући живе приче, још увек живих логораша.
И док тргом са именом измаштаног краља, с времена на време, пролазе трактори, Ђорђе звани Владо, рођени Јасеновчанин, ваљда уморан и од ратова и од грактања врана, везе причу о својим путовањима. Један његов син живи у Нишу, други у Бечу. Има и брата у Новом Саду и братиће у Румунији и пријатеље у селу Гребенац код Беле Цркве, на рубу Делиблатске пешчаре. Све их редовно походи, пензионер је, може му се.
– У Србији ме зову Влада Гемишт. Ето, они сви пију шприцер, само ја гемишт, али нам то не смета да се дружимо – вели Владо.
Највише воли да се дружи са Власима из Гребенца, који имају живописне обичаје. И да о православном Ускрсу, који они славе три дана и три ноћи, једе њихову поховану јагњетину.
– Треба проћи света, упознати различите људе, па се вратити кући – каже сетно.
А у његовој „кући“ већ годинама је на власти ХДЗ. Марија Мачковић из ове странке је начелница општине још од 1999. Жена, очигледно, зна с бирачима. А зна и с парама. Јасеновац, једна од најмањих општина у Хрватској, спада у „продучје посебне државне скрби“, што ће рећи да редовно прима новац из државног буџета.
А и Европа је одрешила кесу. У Јасеновцу је тренутно активно чак десет ЕУ пројеката. Брисел, учешћем од 85 одсто, подржава све: од обнове Ватрогасног дома, до пољопривреде и пројекта за запошљавање жена кроз помоћ старијим суграђанима. У граду стараца за геронтодомаћице увек има посла.
Старима помажу и монахиње Манастира Јасеновац. Њихов дом је Црква Рођења Светог Јована Крститеља, саграђена 1775. године, па разорена на почетку Другог свјетског рата и то рукама првих јасеновачких логораша. Храм је обновљен1984. године, па опет оштећен у рату деведесетих, па обновљен 2000. године. И од тада је манастир.
Монахиње су љубазне, али тихе и скромне. Раде, моле се и мало говоре. Најмање о себи.
– Црква је отворена, слободно уђите – рекла нам је монахиња, када смо крочили у манастирску порту. И нестала. Паметном доста.
Иако су у својој скромности готово неприметне, монахиње уживају поштовање Јасеновчана: и малобројних Срба православаца, и Хрвата католика. Манастир се налази на излазу из градића, на путу који води ка Меморијалном центру и реци Сави, локацији на којој се налазио злогласни логор.
И већ ту, на двестотинак корака од Општине и Трга Краља Свачића, идила копни и нестаје. Нижу се срушене куће зарасле у коров. И на њима ожиљци рата. А онда и рушевине нестају. Нема кућа. Нема људи. Нема ни врана. Само тишина.
У Уштици, јасеновачком селу на ушћу Уне у Саву, налази се ромско гробље и Меморијални центар, посвећен страдању Рома у доба НДХ. Овде је нађена 21 масовна гробница, са телима више од 16.000 ромских мушкараца жена и деце, који су из целе НДХ депортовани у логор Јасеновац и ту уморени. Уштица је једно од места која симболизују Самударипен, страдање Рома у Другом светском рату. У дословном преводу са ромског језика, Самударипен значи “тотално уништење”.
Уштица је данас готово пусто село, а не тако давно је било пуно живота.
Старији мештани се сећају да је овде осамдесетих година пошлог века било насеље Омладинске радне акције „Јасеновац“ и да су бригаде из целе Југославије сваког јутра из Уштице кретале на трасу, да граде насипе на Сави и Уни.
– Било је и песме, игре, љубавних прича. А данас је права реткост срести младића или девојку – каже један старији мештанин.
Извор: блиц
