‘-Данас сам дошао прво као човјек, а онда као новоизбрани предсједник Црне Горе да одам почаст и укажем поштовање невино страдалим жртвама, али и да се на неки начин извиним у име државе Црне Горе на претходном маћехинском односу према данашњом дану и према овој великој жртви. Тај 30. април 1999. године био је тужан дан, не само за мурински крај, већ и за цијелу Црну Гору. Можда и најтужнији у нашој скоријој историји. Шест невиних људи је тога дана страдало. Страдали су: Оливера, Мирослав, Јулиа, Манојло, Вукић и Милка. Њихово страдање нас обавезује на сјећање – ако се не сјећамо својих жртава и ако их не поштујемо онда нас ни као народа неће бити. Али, и данас желим одавде да пошаљем поруку мира, поруку боље љепше и заједничке будућности у Црној Гори у којој се никада више овако нешто не смије и неће догодити, рекао је новоизабрани предсједник Црне Горе, Јаков Милатовић, данас у Мурину.
Тачно, Јакове, ако се не сјећамо својих жртава и ако их не поштујемо неће нас бити ни као народа. Тачно, предсједниче, тачно експерте Здравковог кова, тачно стручњаче економије са дипломама Оксфорда и осталим бјелосвјетским признањима, тачно непознати политичару до’прије три године, тачно врли Бјелопавлићу, тачно модерни предсједниче широких европских схватања!
А уколико је тачно, а тачно је, ако се не сјећамо својих жртава нестадосмо као народ, нестадосмо као да нас никада није било, нестадосмо у виду магле и јутарњег раног штипајућег мраза, нетадосмо као дуга послије кише, нестадосмо као непозната цивилизација и нестадосмо као људи!
И врли предсједниче, уколико не одеш ових дана до Словеније и не поклониш се жртвама (четницима) комунистичког масакра из маја 1945. године, твоје ријечи из Мурине биће празне, лаке као јесење лишће, провидне као боца изворске воде, бљутаве као устајала кишница! И јесте Мурино и несрећна дјеца које су посјекле НАТО бомбе 1999. године метафизички покушај да сретнемо сами себе у овом суровом свијету злочина и надзлочина и ћутања над њиме због тога што га је урадио неко моћнији од нас! Међутим, није то једини злочин који нам отвара метафизичка врата сопственог карактера и личности и постојања као љуске заједнице. Овај поменути, у Словенији, чека пуних 78 година да га се неко сјети, пусти сузу, дочека као род најрођенији и окаје гријехе комуниста, наводно наше браће другачије идеологије!
У Словенији је током маја 1945. године, а понајвише када је рат званично завршен (9. маја), почела сурова егзекуција на хиљаде црногорских четника и обичног народа који је преко Словеније бјежао ка савезницима у страху од домаћих комуниста. Није било суђења, није било адвоката, није било пороте, није било завршних ријечи, није било свједока – постојао је само сурови комунистички метак, а понегдје и маљ и директно у главу! Нови предсједниче, јесу ли и то наше жртве којих, ако се не сјећамо и ако не поштујемо, нестајемо као народ? Јесу ли и они заслужили барем тај један вијенац у име државе и у име своје Црне Горе за коју су се борили и страдали у складу са својим убјеђењима и датим заклетвама?
Не сумњам да нови предсједник у мају неће отићи у Словенију! А требало би, уколико стварно мисли оно што је данас рекао у Мурини. У Словенији су побијени црногорски четници, грађани и синови, можда понајбољи, Црне Горе, њене историје и историјске части и још увијек чекају у словеначким јамама да их се неко сјети и посјети!
Један дио Црне Горе већ пар година кука како Црна Гора и Црногорци нестају као народ и за то оптужују Вељесрбе и остале српске изроде. А можда Црна Гора и њен народ нестају баш због онога што је данас рекао Јаков! Не поштујемо и не сјећамо се својих невиних жртава, међу којима су и оне у Словенији, и због тога нас је све мање! Док нестанемо као вечерња магла!
