Пише: проф. Илија Петровић

1.

Изузетну улогу у многим војним активностима србске војске током балканских ратова (1912-1913) и Великог рата (1914-1918), а нарочито у пробоју Солунског фронта и постсолунској офанзиви, имали су добровољци у њиховом саставу. Били су то ратници без војне обавезе који су се у њој “нашли” по сопственом избору, из патриотских и националних побуда.

Борећи се под србском заставом, добровољци су се у балканским ратовима одушевљено борили за коначно ослобођење од Турске, а касније, у Великом рату, и за ослобођење свих Јужних Словена из Аустроугарске и за њихово уједињење са Србијом (и Црном Гором); многи од њих дали су у тој борби и своје животе.

Ови Верници Отаџбине како их с разлогом називају, највећим делом Срби из србских крајева под вишедеценијском и вишевековном угарском или аустријском окупацијом, својим учешћем у добровољачким једини­ца­ма јасно су исказали своје непристајање на неприродно стање наслеђених односа. Без обзира на трајање једне или друге окупације и имајући на уму даље територијалне претензије угарског или аустријског окупатора према Србској Земљи, за Србе рођене у сенци хабзбуршке круне, а уочи Великог рата затечене у Срему, Банату, Бачкој, Барањи, Славонији, Корду­ну, Банији, Лици, Далмацији, Херцеговини и Босни, ратовање у саставу аустроугарске војске није могло бити патриотски чин, нити су им Аустрија и Угарска биле отаџбина, једнако као што ни Турска током петвековне окупације није могла бити отаџбина Србима из Шумадије, или Рашке, или Топлице, на пример. Има ли се све то у виду, постаје сасвим извесно да су Срби из прекодринских, прекосавских и прекодунавских крајева својим масовним учешћем у саставу србске војске и сопственом жртвом за одбра­ну Краљевине Србије (и Краљевине Црне Горе) у ствари зачели и велики национални покрет за ослобођење сопствене Отаџбине.

2.

Србски добровољачки покрет није “изум” србских ослободилачких ратова с почетка 20. века (1912-1918); стотинама година, у борби против Турака учествује велик број Срба са разних страна Србске Земље. Колико-толико организоване, ове храбре и племените србске ратнике најчешће знамо из србских народних песама, некад као хајдуке, некад као ускоке.

Знамо ли такође да је Вук Караџић на једном месту записао да “што гођ су Турци бољи и што је мање зулума, то је мање ајдука, а што су гођ Турци гори то је више ајдука”, онда нам мора бити сасвим јасно како је то на почетку 19. века дошло до великог Покрета за обнову србске државности, кад “сиротиња раја” није више могла “трпјети турскога зулума”. И сасвим је разумљиво што су устанак помогли и бројни добровољци са стране. Један хроничар забележио је, тако, да је Карађорђе “једнако војску умножавао и долазеће добровољце из разни српски крајева Босне, Ерцеговине, Црне Горе, Бугарске и Албаније у војску узимао”. Не може се сумњати у чињеницу да је родољубље било оно што их је одвело у Србију да помогну рушењу турске тираније. Њихова логика била је врло једноставна: ослобођењем Србије и истовременим слабљењем турске војне силе, они ће допринети што скоријем ослобођењу осталих крајева у којима Срби живе, што је такође значило да би Турска могла бити потиснута с европског тла.

Несумњиво, било је то време кад су се сви Срби, без обзира на то под чијом су окупацијом живели, да ли под Османлијама, да ли у Аустрији, да ли у Угарској, сматрали синовима Србске Земље.

3.

Било је добровољаца и у збивањима током 1848. и 1849. године, у историјској науци називаних “револуционарним”, за Србе “бунтовним”. Јак политички утицај на Србе у Бачкој, Банату и Срему имале су тада београдске Србске новине у којима је опширно и са патриотским набојем писано о политичким мо­гућ­ностима и намерама Срба у ондашњој Јужној Угарској. Ово питање, као спољнополитичко, било је централно и за србску владу: у мају 1848. године она је донела одлуку да материјално помогне прекодунавске Србе, а било је то време кад су добровољци из Србије почели масовно да прелазе Дунав и Саву и да се укључују у тамошњи србски покрет.

Седамдесетих година 19. века, своје добровољце имали су и устанци у Херцеговини и Босни и ратови Србије и Црне Горе против Турске. Прве вести о србском устанку у Херцеговини узбуркале су духове у Србији: стварају се одбори за прикупљање помоћи, појављују се добровољ­ци и сакупљају чете за одлазак у побуњене крајеве. Мада је србска влада забранила јавно окупљање добровољаца по Србији и њихово пребацивање у Босну без надзора, на Дрину је послат ђенерал Ранко Алимпић са јавним задатком да чува мир на граници, а стварно да прикупља добровољце и “претура их у Босну”.

4.

Нужно се намећу бар два питања: ко су били људи помињани у претходним тачкама и које је било њихово занимање.

Били су то национално свесни Срби, одрасли уз народне песме и гусле, на косовском миту, у уверењу да је отаџбина само једна и са свешћу да ту Отаџбину неће бранити нико осим њих, њене деце. И били су то углавном земљорадници; судећи по подацима из једног списка србских добровољаца приспелих на Солунски фронт из прекоморских земаља током последњих двадесетак месеци, било их је више од четири петине. Додамо ли томе и запажање да је највећи број преосталих добровољаца, такође земљорадника у завичају, као своје занимање пријавио оно којим се бавио боравећи на страни, онда се тек види прави извор добровољачког покрета, и он само као потврда познате мисли Светог владике Николаја да “најузвишенија душа живи понекад у најсиро­маш­нијој и најнеугледнијој кући”.

5.

Ако је Карађорђев Покрет из 1804. године завршен неуспешно и ако су преживели србски добровољци живу главу спасавали пребацивањем у Аустрију и у Угарску, била је то једна од могућности да се неку годину касније врате у Србију. Било је то витешко време и тадашњи Срби били су нешто необичнијег моралног склопа него данас: неки од њих избегли су у тренутку кад је њихов оружани отпор угушен, али они свој избеглички статус нису сматрали трајним; они нису отишли далеко од границе и они нису заборавили на оне који су и даље остали под турском окупацијом. Чим је Србија поново у руке узела оружје, они су се опет вратили на бојну пољану.

Сви ми, само ако хоћемо, можемо посведочити да се у нашем времену избегли Срби нису тако понашали. Макар колико се чинило неприкладним да се избеглице и добровољци трпају у исту причу, догађаји с почетка деведесетих година 20. века наметнули су баш једну од таквих ружних веза. Полазећи од тога, потписнику ових редака дало се да на међународном научном скупу о Првом балканском рату закључујући своје саопштење о србским добровољцима, каже да, ако се некоме чини да је цифра од нешто преко сто хиљада добровољаца у балканским ратовима превелика, требало би да има на уму да је од 1991. до 1995. године, током Рата за крајишку независност и Рата за Републику Србску, у којима је, према неким проценама, учествовало преко 70.000 добровољаца, избегло из Србије око 120.000 младих људи (неки кажу и читавих 300.000), називаних онда ‘најкреативнијим делом српског народа’. Ти млади “креативци” побегли су на разни “демократски” запад, не би ли се тако удаљили од ратишта. Исто тако, на најразличитије начине иселио се из западних србских крајева један огроман број младих људи, чиме је одбрамбена спремност двеју новостворених србских држава била сведена на изузетно низак ниво. Наравно, сви они који су некуд отишли имали су и неко оправдање за свој поступак. Остали, и они који су на збивања гледали са стране, и они који су заштиту кућног прага сматрали светињом, на њихове поступке гледали су нешто друкчије; они су, сасвим разложно, у сваком таквом случају постављали питање да ли се радило о сеоби са личним мотивом или о избеглиштву без повратка. Практично, у овим двема појавама и није било разлике, јер се и једно и друго дешавало по слободном избору. Али, зато, наметали су се неки изузетно важни закључци везани за морални аспект таквог пресељеништва. Наиме, обе врсте ових пресељеника почињу да постепено кидају своје везе са старим крајем, што треба изједначити са (само)ампутацијом од сопственог народносног стабла. И то је потврда да су слобода и ропство моралне категорије а не друштвене, и да се статус оних који су избегли у слободу временом претвара у ропство сопственој савести. Кад год се избегла нејач не може вратити у завичај јер је за њом стигао (или са њом остао) њен наводни “заштитник”, нужно се почиње назирати ропски менталитет таквог избеглиштва. А такав менталитет, по природи ствари, нити је прихватљив за избеглице, нити за средину на коју се они покушавају накалемити.

6.

Све то може се “правдати” чињеницом да су, пре тридесетак година, против одбране и голих живота србског народа у крајинама иступали школовани људи, они који себе радо називају интелектуалцима. Тако, на пример, једна група Београђана учлањених у академију наука и умет­ности, писала је да “рат може допринети само дубљем неразумевању међу народима, а уништава нам углед у очима међуна­родне јавности. Наш демократски и економски развитак је ратова­њем заустављен… Што се Србије тиче, ратна достигнућа су за сада: упропаштена привреда; жртве насиља и неправде стекле су у цивили­зованом свету глас завојевача и бољшевика; први пут у својој историји Србија је без иједног савезника; велика, тешко излечива пометња – нацио­нална, друштвена и морална; нагла промоција агресивних појединаца у народне вође и ратне јунаке; излазак наоружаног подземља на улице градова; и, најстрашнија последица ратовања од свих – стотине и хиљаде мртвих и осакаћених од којих већина не зна зашто је гинула и у чије име је убогаљена. Не верујемо у сврсисходност овог рата… Не верујемо у победе које нас воде у нове ратове”.

Из таквог круга такозваних интелектуалаца, Срба само по пореклу, није се никад ни могла очекивати подршка србским добровољцима, а још мање да им се ико прикључи у одбрану Србства и србског националног простора. Још црње, својом “интелектуалном” логиком они су тада битно утицали да бројни родитељи похитају у јединице редовног армијског састава не би ли своје синове вратили кући, а Отаџбину оставили без одбране.

7.

Како су по Србији, временом, стваране разне институције грађанског поретка, почев од демократије до интернационализма, од братства и јединства до реформизма, од мировњаштва до космополитизма, за све оне који су се као “личне и породичне” избеглице одрекли својих огњишта, била је то прилика да се заогрну плаштом неке од тих “доктрина”. Најприхватљивија је, свакако, била демократија јер се под тим појмом обично подразумевају такозвани “народни интереси” схваћени по крите­ријумима отпадништва. Проглашава се, тако, врховним народним интересом све оно што је менталитету србских избеглица утисло жиг отпадништва: лични кукавичлук, запуштање националних вредности, гу­би­так свести о националном припадању, некритичко приклањање цивили­зацијским токовима савременог западног друштва, раскид са изворима аутентичне србске цивилизације, колаборација са србским непријатељима, и слично.

Не треба се чудити што ће се таквом начину размишљања о “народном интересу” прикључити и део Срба на које су владајућа идеологија и идео­логизована школа током последњих неколико деценија оставиле изузетно дубоке трагове, нарочито на њихова схватања о анационалном, као наво­дном моделу за превазилажење свих сукоба вековима изазиваних на верској или народносној, односно националној основи. Ако су страни верски фактори (римокатолицизам и ислам), без посебних тешкоћа, у разним временима и у разним условима, на своју страну могли преводити многобројне Србе, онда ничег необичног нема ни у чињеници да се многи наши србски савременици, такође без тешкоћа и у уверењу да је то приро­дно, одричу своје националне припадности и тако изневерују нацио­налне интересе свог народа. У ствари, компонента анационалног у србској идеолошкој свести делује као својеврстан вид антисрбства и антиправо­славља, те такви преобраћеници, у одсуству историјске свести и напушта­јући крило свог дојучерашњег народа, постају његови потенцијални гробари.

8.

Целина србског националног простора не може се очувати без стабилних државних граница. Србска државна граница биће стабилна само ако су испред ње (или у њеном залеђу), на једном релативно широком подручју, грађани србске народности настањени у већини која може без великих политичких и других тешкоћа неутралисати било какав покушај одређене националне мањине да своје мање или више прикривене циљеве, аутономистичке или сепаратистичке, оствари ослањањем на државну организацију њене народносне матице. За србску државну границу опас­ност је утолико већа уколико се са друге стране налази земља чија је национална ускогрудост ослоњена на мит о нужности територијалног ширења и на уверењу, или у очекивању, да се такав мит може остварити макар отвореном агресијом на србски национални простор. Сви облици националне ускогрудости у непосредном србском суседству опасни су за србски народ и србску државу, нарочито због тога што је антисрбска и антиправославна константа западне фашикратије приправна да сваком облику агресије на србски етнички и државни простор накачи “ваљан” правни основ. Таквим стремљењима доприносе, чак их и стимулишу, извесне утицајне политичке и интелектуалне личности, институције и групације у Србији, за које је, по несрећи, лојалност србским националним интересима сасвим непозната категорија.

9.

Људи са села, они који су живели од земље и за земљу, увек су били спремни да бране исту ту земљу. Мало Срба данас живи на земљи. Због тога, зло које је пре тричетврт века почело да се смишљено чини србском селу и које је у међувремену “помогло” да се оно скоро уништи, морало би се сасвим искоренити; уколико жели да опстане, србски народ морао би се подврћи променама тежим од свих које су га сналазиле у историји, тежим и од оних које су проистицале из бројних ратова – враћању на село. Јер, од Другог светског рата наовамо, систематским пресељавањем становни­штва у градове уништавано је србско село, раслојавана и разбијана србска породица, а статус новоствореног градског становништва највећим делом довођен је у зависност од социјалне политике и економске моћи државне организације.

После скоро полувековног лагодног живота заснованог на лажима (односно илузијама, ако неко мисли да то лепше звучи), предстоји период освешћења и враћања у реалност: крајеве погодне за пољопривреду и сточарство грехота је запуштати зарад неке индустрије која се мора ослањати на многе увозне компоненте и која због тога не може издржати било какву, чак и слабу конкуренцију. Савремена збивања у вези са економском блокадом Србије показала су, то је ван сваке сумње, да је стварна вредност србске привреде заснована на њеној аграрној и сточарској природи. За случај да се то схвати на прави начин, враћање у реалност водило би кроз самоосвешћење сваког појединачног Србина.

10.

Грчки историчар Херодот написао је пре две и по хиљаде година да земља припада ономе ко је настањује.

Пре седамдесетак година, у данима велике србске изгибије, Десанка Максимовић, вечита песничка сенка и савест сваког србског читаоца, поручила је Србкињицама: “Рађајте на свет децу, рађајте / Нека се опет благослов проспе… / Наша мучена земља деце росом / нека се као звездама оспе / Нека помиле дољом и косом… / да никну као прва трава / да земља наша издесеткована / сва се замлади”.

А само неколико година иза Десанкине поруке, следбеници “велике идеје” која је требало да измени свет, објаснили су народу да ће у “лепшу и светлију будућност” моћи кренути само ако породица буде имала по једно или највише двоје деце. Срби су поверовали у ту причу и пре тридесетак година, у Рату за крајишку независност и у Рату за Републику Србску, када је требало спасавати Србство, на одбрамбену линију стали су само они који су били “кадри стићи и утећи / и на страшну мјесту постојати”. Многи су своје одсуство са те линије “оправдали” страхом за своје породично стабло, и можда ће њихови ближњи, и ини, бити вољни да их за то одсуство оправдају. Но, да би србски народ заиста остао вечит и неуништив, сваком Србину мора бити света дужност да одбрамбену линију заштити сам, или својим телом или својим бројним потомством. Само бројне породице могу сачувати још бројније трагове о србској прошлости и допрети до звезда у даљини.

Данас, Десанкина порука србским мајкама опет буди, а маленкост овога потписика подсећа младе Србе и младе Србкињице из све Србске Земље, да све што у Србству “живи и роди намењује се слободи”. Србска Земља остаће Србска само ако њени Србчићи “помиле дољом и косом” и “никну као прва трава: да земља наша издесеткована сва се замлади”.

Знам, многе ће младе даме грдно замерити Десанкиној поруци јер она, наводно, женском свету укида нека лична права и неке “слободе”. Наћи ће се ту и сијасет “доказа” да би жене дарујући нове животе себи и својој породици, изгубиле много од своје равноправности и једнакости на неком другом плану, у школовању, на пример, или у некаквом радном ангажо­вању, напредовању у струци и, уопште, у каријери.

А кад је школовање у питању, ваља се смртно забринути над чињеницом да се србској деци благодарећи “позитивним образов­ним прописима” – за седми рођендан, да л’ на поклон, да л’ за го­товину, под принудом удељују дипломе којека­квих факултетских минџамената, маркетинага и икеба­на јер у основним и средњим школама нема понављања. Дода ли се томе и најпростачкија поли­тичко-страначка разградња србског језика, језика-мајке, изве­сно је да се србски на­род, ­почетни народ-­мајка, творац људ­ске ци­ви­ли­за­ције, за рачун јаловог фашикрат­ског Запада намер­ног да из­мени природни поредак, гура у апсо­лутно незнање. Да би то у Ср­бији прошло неприметно или мање приметно, грдна нов­ча­на средства додељују се у виду награда – обич­ном свету у неза­ми­сли­во висо­ким износима – и националних пензија којекак­вим спор­ти­стима који, примера ради, на брзака, или пе­сницом, или скоком удаљ, или у центар, или “асом”, добију не­ки ви­суљак на не­ким иг­раријама доприносе “развоју и афирма­цији спорта” и, нарочи­то, “угле­ду Србије у свету”.

Заиста, Десанкина порука подразумева и нека друкчија решења у оном што се обично зове “позитивно законодавство”, пре свега у области радног права. На пример, жене би се могле запошљавати само док се не удају или тек пошто им деца одрасту и почну самостално да живе. Посебним мерама требало би стимулисати жене са децом да постепено прекидају радни однос; послови који се сада обављају у србској привреди могу се обавити и са мање од две трећине тренутно запослених, уз пунију стварну запосле­ност и повећане плате за тако запослене раднике. За жене, рађање и одгајање деце био би радни допринос, а после испуњеног старосног цензуса и оне би стицале право на личну пензију. Дотле, жене и деца уживали би максималну заштиту од било каквих евентуалних имовинских или правних злоупотреба.

Ослобађање многобројне женске радне снаге представљало би за децу стварни повратак у окриље породице; деци би било олакшано школовање и васпитање, а нестала би и потреба за многим скупим институцијама пред­школ­ског и “трећедобног” нивоа. Бројније породице поново би омогућиле да деца у њима одрастају, а да стари поново живе и умиру међу својим потомцима.

Само у таквим условима, у породицама са више деце, у породицама са много деце, у породицама које ће уместо садашње самодовољности и саможивости једног или два детета, своје чланове оплемењивати љубављу према ближњем и бригом за сопствене моралне вредности, поново ће моћи да се одгаја и одраста дух родољубља, дух национални, дух заштитнички према сопственом народу и сопственој Србској Земљи.

Србски добровољци за које србско народно памћење зна врло добро, а званична историја врло мало, рађали су се и одрастали, борили и у легенду улазили надахнути таквим духом.

11.

Неки од поменутих проблема нарочито долазе до изражаја на Косову и Метохији и у Војводини Србској и тичу се организованих напора нелојалне шиптарске, маџарске и хрватске мањине да, као несумњива пета колона, “пренесу” србски државни простор суседним државама. И за једну и за другу и за трећу мањину, и данас као и јуче, ради време и – србска небрига. Промени етничких односа на Косову и Метохији допринели су, више од арбанашких и шиптарских притисака, подмитљивост и похлепа многих косовско­-метохијских Срба који су претходних деценија за велике паре продавали своја имања, селили се у унутрашњост Србије и тамо за добијени новац стицали много већу имовину и, чак, много значајнији друштвени статус. Те су трансакције добрим делом финансиране преко буџета, новцем осталог дела Србије, што значи да је Србија платила шиптарској мањини да откупи Србску Земљу. Или: Србија је своју земљу продавала Шиптарима за своје паре.

Што се Војводине Србске тиче, она као да је у међувремену, а нажалост и данас, за Србију неинтересантна, у наивној вери да су маџарске аспирације на делвидек, и хрватске до Земуна и Тисе, неповратна прошлост. Није тако, наравно, јер се то подручје налази на дохват руке оној већ поменутој западној фашикратији, римокатоличком крсташтву и пробуђеном хабзбуршком духу. Па тако, из текста Свети Тома и на табли, објављеног на 45. страни београдских Вечерњих новости од 22. августа 2005. године, сазнајемо да се “у варошици, у средњој Бачкој – Србобрану, то­чак историје поно­во окреће. Право­снажном судском пресу­дом, на званичним таб­ла­ма и натписима уме­сто на мађар­ском Szrbobran, писаће традици­о­нали мађарски назив овог места Szenttamas”. Дошло је до такве ситуа­ције због то­га што је, на жалбу тамошње општинске управе против решења покрајин­ског секре­таријата за прописе, управу и национал­не мањи­не, којим је обавезана локал­на самоуправа у Србобрану да се “на зва­нич­ним таблама и натпи­си­ма који је исписан на мађарском је­зику уме­сто Србобран (или Szrbobran) користи традицио­нал­ни ма­ђарски назив места ко­ји гла­си Szenttamas”, после двогодишње судске процедуре, “Окружни суд пра­во­снажном пресудом потврдио зако­ни­тост рада наведеног по­кра­јин­ског секретаријата и право на служ­бену употребу тра­д­и­ци­онал­них назива насељених места на јези­ци­ма нацио­нал­них мањи­на”. Та “традиционалност” наметнута је, дакле, уз сагласност Државе Србије јер је Национални савет маџарске националне мањине, са седиштем у Суботи­ци, у спису ‘Назив насеље­них места у Војводини на маџарском’ – у 45 (че­трдесет пет) општина пописао око 380 (триста осам­де­сет) насеља имено­ва­них по номенклатури наслеђе­ној из традиционалног времена док су се Банат, Бачка и Срем налазили под угарском окупацијом (http://www.mnt.org.rs/sr-latn/dplumentum/naziv-naseljenih-mesta-u-vojvodini-nа-madarskom). На тој листи, примера ради, налази се и нешто што се именује као Mariamajor, пољопривредно имање грофа Рудолфа Котека, понемченог Чеха (названо по његовој сестрични Марији) на коме су се 1920. године, у време кад су се тамо почели насељавати србски добровољци и формирали насеље Степановићево, налазиле чак две дугачке ку­ће за смештај три­десетак бирошких породица, једна кућа у којој је становао ишпан (над­зо­р­ник пустаре) и један магазин за складиштење разних житарица!

У тренутку када то такозвана међународна заједница оце­ни прикладним, маџарски именослов насељених места по Војводини Србској послужиће маџарским сепарати­сти­ма (а то ће подржати и њихови антисрбски истоми­шље­ни­ци) као несумњив доказ да је Војводина Србска, у маџар­ској номен­клатури Vajdasagг Autonom Tartomany, изворна маџар­ска зе­м­ља, да су називи појединих места исписани на маџар­ском је­зику старији од србских (неки од тих србских “мла­ђи” су од сто година), да су Срби у тим крајевима новији на­род­носни слој (од јуче, такорећи), те да то потврђују и “зна­ња” званичне а јадне историј­ске “нау­ке” у Срба о недугој срб­ској ста­ри­ни у Панонији. Тешко је предвидети када ће се такозвана међународна зајед­ница упустити у тај злочиначки подухват, али искуство са шип­тар­ским терористима, као и оно што се пред нашим очима деша­вало у Хрватској, Маћедонији, Херцеговини, Бо­сни и Црној Гори, требало би да на власт у Србији (и не само на власт, већ и на Србе који србски мисле) делује отре­ж­њу­јуће.

За почетак, требало би поништити прописе који допу­шта­ју да се топонимија по Србској Земљи прилагођује интересима “других”, те да се свако поједино насеље обележава само и једино србским називом, на србском језику, ћирилицом.

То, с једне стране, а са друге, београдско-чаршијска самодовољност и препотент­ност у односу на остали део Србије, као и “уверење” неодређено великог броја наших србских савременика, нарочито из Шумадије и јужно од ње, да су прекодунавски и прекосавски крајеви нешто “различито” од Србије, доприносе снажењу аутономистичког покрета у Војводини Србској, и то не само у србском староседелачком кругу, већ и међу србским досе­ље­ницима после Другог светског рата и, нарочито, међу Србима који су тамо добегли током прве половине деведесетих година.

12.

Без обзира на то што неке од овде назначених теза делују искључиво и косе се с оним што западни кругови и њихове србске пришипетље нуде као рецепт за улазак у “светлију будућност” западне фашикратије, ваља истаћи да је сваки народ који не показује барем мало агресије – осуђен на пропаст. Ова генерација србских људи не би смела дозволити да се, због њене незаинтересованости, србска државна територија сведе на мању од оне коју је на почетку своје владавине познавао књаз Милош Обреновић. Иако Уставом дефинисана као грађанска, и ако жели да опстане, Србија мора функционисати као национална држава. Ово утолико пре што су се све данашње европске државе, без изузетка, организовале као националне. Не баш тако давно уједињење Немачке, оно које се одвијало пред нашим очима, у такозваном демократском свету – уистину фашикратском са Запада, сматрано је и онда, а ни данас се о њему не мисли друкчије, врхунским дометом немачке националне политике и великом победом историјског права једног подељеног народа да се поново нађе у јединственој држави. Дода ли се свему овоме и податак да су Срби на неким граничним подручјима објективно већ на измаку снага, до сада ослоњени само на вербалну и “организационо-политичку” подршку званичних власти, са великим изгледима да одустану од неравноправне борбе и да се уклоне са “страшнога мјеста” препу­штајући тако део србске територије националним мањинама, односно њиховим суседним матичним државама, може се десити да Србија изгуби и последње аргументе за одбрану поменутих области.

13.

Но, вратимо ли се појави поменутој у почетној тачки овога текста, ваља се овим “сумњивим” бројем запитати куд и како даље, у условима кад Држава Србија -, срамотном чињеницом да војничке успехе и небројене жртве србских добровољаца у срб­ским осло­бо­дилачким ратовима 1912-1918. упорно “негу­је” као про­фа­шитичке -, званично обезвређује истинске срб­ске на­ци­о­налне вред­но­сти, макар на ЊИХОВОМ добровољачком, профашистичком 15. септембру 1918. године био о(бе)смишљен и “дан срп­ског јединства”.