Он је, у интервју за ИН4С, истакао да комити из доба аустроугарске окупације и они након тзв. Божићног устанака немају никаквих додирних тачака, односно у питању су два потпуно различита покрета који практично идејно, политички и у сваком другом смислу немају никакве везе.

-У каснијем периоду, међу десетинама убистава, истакао бих убиство др Ника Мартиновића, рођеног брата црногорског генерала и предсједника Владе Митра Мартиновића, који је такође подржао уједињење. Све су то била убиства, као и десетине других, модерном правно-кривичном терминологијом речено извршена на подмукао и свиреп начин, навео је он.

Ускоро у Никшићу предстоји откривање споменика црногорским комитима, било оним из доба аустроугарске окупације 1916-1918.године, било оним тзв. зеленашким, који се јављају послије тзв. Божићног устанка. Можете ли за наш портал најприје у стручно историјском смислу разјаснити ко су ови први, а ко други? Да ли се ради заправо о тзв. спојеним судовима, или континуитету два покрета отпора, најприје аустроугарској, а потом, како тврди актуелна власт, „српској окупацији и државном поништењу“ Црне Горе?

-Ради се о два потпуно различита покрета који практично идејно, политички и у сваком другом смислу немају никакве везе. Веза се може довести само у том погледу, што је један мањи дио комита из аустроугарске окупације касније припадао зеленашким комитима. Као примјер навео бих Радојицу Никчевића из Пјешиваца. Но, кад узмете у обзир чињеницу да је он по предаји властима био суђен и осуђен, и да је у затвору направио гусле краљу Александру Карађорђевићу, а живот окончао у марту 1942. године као четнички војвода, убијен од партизана на Бршну код Никшића, онда треба добро познавати Црногорце и све њихове метаморфозе. Дакле, опет истичем чињеницу, Никчевић гине као четнички војвода. Он, дакле, нема везе као бивши зеленаш са тзв. Петровданском Црном Гором Секуле Дрљевића, нити са Крстом Поповићем који, такође, у децембру 1941. године почиње акцију против партизана.

Конкретно, ко су били комити из доба аустроугарске окупације?

-Комитски покрет против аустроугарске окупације јавља се у љето 1916. године, и ескалира у наредне три године окупације. Иако је велики број људи старијих црногорских генерација упућен у ову проблематику, млађе је не познају и идеализују. Тај комитски покрет није имао јединствену команду и политичку платформу. Постојало је низ група које су саме за себе дјеловале, а поред сукоба са аустроугарским окупатором, сукобиле су се и између себе. С обзиром да се у току рата јавила велика глад и харала шпањолска грозница (велики грип), постојале су читаве групе комита-пљачкаша, чија је једина побуда била пљачкати домаће становништво под изговором да сарађује са окупаторским властима. Са друге стране, постојало је низ комитских група са класичним патриотским ослободилачким побудама, и из тих група су израсла готово легендарна имена вођа комита: војводе Вида Ђуровића, Јована Тодоровића, Влада Змајевића, Радојице Војниновића, Вуксана Минића, Арса Милића итд. Већина тих комитских група и њихових вођа нијесу крили одиозу према краљу Николи. Сматрали су га издајником који је оставио сопствени народ на цједилу и отворено пропагирали уједињење са Србијом и проглашавали Петра Карађорђевића за свога краља. Са друге стране, сурова црногорска збиља говори да је највећи дио тих комитских вођа страдао мучки убијен од Црногораца, који су очекивали награду од аустријских власти, или је убијен по шпијунским дојавама од окупатора гдје се налазе. Крај старијих црногорских путева, а то се може видјети и данас, и по неким црногорским градовима, истакао бих Колашин и Даниловград направљени су скромни споменици у периоду између два свјетска рата погинулим комитима и жртвама аустроугарског окупатора. Зашто садашња власт не обнови те споменике постављам јавно питање? Ако је садашња власт толико прионула да подигне споменик комитима, што нпр. у Никшићу не подигне споменик Радојици Војиновићу из Жупе, легендарном и опјеваном комитском вођи, чију су сестру Милицу такође убили Аустријанци. Што ДПС-овска власт у Даниловграду не подигне споменик легендарном вођи комита војводи Виду Ђуровићу? Што у Колашину има споменик Вељку Влаховићу, али нема његовом оцу капетану црногорске војске Милинку Влаховићу, који је доспио и до Србије да буде учесник Топличког устанка, и касније био потпуковник југословенске војске, или Јовану Радовићу из Мораче, професору и комитском војводи? Она то неће, јер су сви ти људи, са сијасет других били поборници уједињења и велики Срби!

Слиједи Божићни устанак послије одлука Подгоричке скупштине. Ко су онда зеленашки комити?

–С обзиром да је тзв. Божићни устанак брзо пропао, био траљаво организован, без праве политичке платформе шта се хтјело са њиме, о чему довољно говори чињеница да глава устанка, његов организатор и инспиратор бивши министар Јован Пламенац ноћ уочи устанка бјежи из Црне Горе, а велики дио устаника се вратио кућама, а један мањи дио и био похапшен од нових власти, појављују се зеленашки комити као неспорно политичка герила. Но, са друге стране треба истаћи чињеницу да велики и пресудан удио у организовању тог устанка има Италија и њен класични агент Ђовани Балдачи, који је у својим задацима био одговоран италијанском министру рата, и италијанским војним бродом довежен у Котор да анимира одређени број људи за устанак. Због неријешених територијалних питања са новоствореном Краљевином СХС, тј. претензија на јадранску обалу, Италија отвара тзв. црногорско питање. Њој одговара сликовито речено тај чир на ткиву нове државе, да би је уцјењивала да се са њом погоди. Она у Италији организује војне логоре за Црногорце у Гаети и Формију, финансира, војно, и пропагандно помаже црногорску емиграцију. Један број тих комита одлази у Италију преко Албаније, па се опет враћа у Црну Гору и наставља акцију. Циљ је био на сваки начин дестабилизовати нову власт, нападати војску и жандармерију, убијати присталице не бих рекао уједињења, него Подгоричке скупштине, а објаснићу касније ту разлику. Ти комити, дакле, немају апсолутно никакве везе са комитима из аустроугарске окупације, организационо, идејно, и по општем контексту настанка, сем што је, како сам навео, један мањи број њих, некада комитовао и за вријеме аустроугарске окупације.

Нијесу поштедјели ни свештена лица

Да ли се може говорити о злочинима тих комита, и да ли су они заиста чинили злочине?

-Апсолутно да! Како сам већ рекао, циљ је био по сваку цијену дестабилизовати нову власт. Тако од стране комита на мучки и преваран начин бивају убијена три посланика Подгоричке скупштине: свештеник Крсто Радуловић из Комана из Катунске нахије, Крсто Станишић из Бјелопавлића и бивши црногорски племенски капетан Илија Мандић из капетаније горњоморачке. У каснијем периоду, међу десетинама убистава, истакао бих убиство др Ника Мартиновића, рођеног брата црногорског генерала и предсједника Владе Митра Мартиновића, који је такође подржао уједињење. Све су то била убиства, као и десетине других, модерном правно-кривичном терминологијом речено извршена на подмукао и свиреп начин.

Да ли можете навести таксативно још неке злочине и насиља зеленашких комита?

-Списак би заиста био дуг, и то нас доводи у сверу бизарних и морбидних детаља, нарочито због тога, ако бих навео починиоце, што постоје њихови потомци који не сносе ама баш никакву одговорност за почињене злочине предака. Навешћу само неколико примјера различите провинијенције, који говоре да зеленашки комити нијесу бирали кога, када и како треба убити и малтретирати, само ако није био присталица краља Николе. На њиховом удару била су и свештена лица. Тако је парох богетићки у Пјешивцима Илија Мијушковић убијен 10. новембра 1919. године. Исте године, 16. августа, група зеленашких комита запалила је кућу и десет кошница пчела пароху чевско-убаљском у Катунској нахији Луки Николићу. Приликом службе истог дана у цркви на Липи у Цуцима, дошли су на богослужење, и тражили да на крају богослужења не смије помињати краља Петра као званичног владаоца нове државе, него краља Николу. Када је он то одбио малтретирали су га и тукли. Друга група комита дошла је сљедећег дана на његову службу у Трњинама, и такође тражила да помиње краља Николу на богослужењу. Када је то одбио, извели су га из олтара испред цркве, чупали му браду и косу, тукли га и тјерали га да трчи око цркве и узвикује: “Живио краљ Никола“!

Рекох вам, списак би био заиста дуг, а ствари су бизарне и морбидне. У потпуно другом аспекту навео бих детаљ да на душу зеленашких комита пада и погром муслиманског становништва у Шаховићима код Бијелог Поља. Наиме, група зеленашких комита је у околини Мојковца мучки и из засједе убила бившег капетана црногорске војске Бошка Бошковића. Он је био велики поборник уједињења и касније начелник среза колашинског. Да би сакрили своје злодјело, преко јатака су протурили причу да су Бошковића убили муслимански комити из група Јусуфа Мехоњића и Хусеина Бошковића, који су тих година харали рашком облашћу. Разуларена, примитивна сеоска маса из тзв. новоприпојених области, која је имала неспорну фобију према муслиманском становништву, које га је до само десетак година раније под турском влашћу малтретирало и зулумило, кренула је у погром тог становништва. Тек се касније сазнало да су то заправо учинили зеленашки комити, које је предводио дјед једног садашњег политичара, који је од 1990. године прошао сложену метаморфозу од националног Црногорца и неокомунисте, до националног Србина и демократе. Иста та индивидуа је предводила групу комита, и на веома морбидан начин убила једног адолесцента од 16-17 година, из братства Божовића из Пипера, које је било познато као бјелашко. Пошто су убили двојицу људи претходно, комити су рекла да је он млад за метак, али је овај њихов вођа рекао, да ће то пашче за коју годину порасти и пуцати на њих, и хладнокрвно га био.

У намјери да пружи објективну слику тог времена, овај портал Вас ипак подсјећа да постоје историчари у Црној Гори, који такстативно наводе низ злочина нових власти, да су то били прави погроми и казнене експедиције „српских окупационих власти“.Да је запаљено 4000 кућа, убијено око 2000 људи у репресалијама. Како то коментаришете?

-Уздржаћу се од неких неозбиљних коментара, и настојаћу да дам крајње професионалан, што би се рекло еснафски одговор и објашњење. Подсјетићу на само један податак. У тзв. Другом Омер-пашином походу 1862.године Турци су запалили по извјештају руских дипломата шездесет села, а како књаз Никола у својим мемоарима наводи, убијено је 3500 Црногораца. Операције су вођене само у дијелу Црне Горе. Испада тако да су „српске окупационе трупе“ и њихове црногорске слуге бјелаши побили више народа у Црној Гори и попалили више кућа него Турци! На основу којих извора то ти историчари тврде? Нема ту никакве филозофије у истраживачком поступку и методологији збрајања. Постоје неколике групе извора. Први су званични војни и жандармеријски извјештаји о акцијама органа нове власти који су потпуно објективни, који су дакле службени. Други су извори из неформалних извјештаја комита, њихових личних писама и сл, који су слати централи у Италији, и који су предимензионирани, да би се из централе, ако се прикаже што већи број жртава искамчила што већа помоћ, а нарочито новац. Трећа група извора су они пројектовани у службеном гласнику емигрантске Владе у Италији „Гласу Црногорца“, са намјером да се стање у новој држави прикаже крајње неповољно. Слободно речено, радило се о медијским злоупотребама, које се у модерном времену могу равнати са аферама Маркале у Сарајеву и Рачак на Косову. Четврта група извора је она коју су у виду извјештаја слали официри држава које су имале у почетку постаје у Црној Гори: италијанских, француских, британских, па чак и америчких, или дипломата који су касније походили Црну Гору. Ти извјештаји су крајње паушални, и иду од крајње неповољних, до крајње идеалних, у зависности какав је однос имала која држава према новој држави Краљевини СХС.

Вишеструке убице и класични разбојници

Стереотипно се, међутим, интерпретирају убиства породице Петра Звицера и мајора Шћепана Мијушковића као врхунац „српског окупационог злочина“ у Црној Гори? Како то коментаришете?

-Око првог случаја постоји неколико енигматичних детаља. Најприје колико је чланова његове породице страдало, јер у изворима постоје опречни подаци, па и у онима које је навео др Секула Дрљевић у Скупштини. Други је у томе ко је заиста убио ту породицу? Да ли извјесна жандарска група Кецмановића или неко други? Све индиције указују да су то урадили људи из племена Цуца, заправо разуларена група осветољубивих сељака, јер је Петар Звицер недуго прије тога опљачкао поштара са пензијама које је носио у то племе, а као кривац је извикан неки Кецмановић, јер је починиоцима тог дјела та прича одговарала. Иако ниједан злочин не оправдавам, али је неспорна чињеница, да је Звицер био уцијењени одметник, вишеструки убица и починилац низа деликата тешких разбојништава и насиља.

У другом случају капетан Калабић је суђен и осуђен. Дакле, суђен и осуђен са својим саучесницима. Направите паралелу оних власти оног доба, и ових власти овог доба. Ових власти које се куну у демократију, људска права и улазак у ЕУ. Постоје десетине случајева садистичког иживљавања полиције над људима. Па ко је од тих полицајаца одговарао? Нека имају толику очигледност да их је и камера забиљежила. Ко је одговарао за пребијање покојног Александра Пејановића. Погледајте недавну фарсу са аболирањем полицајаца који су пребили Миодрага Мартиновића.

Биће интересантно баш поводом случаја убиства Мијушковића да истакнем и ово. Капетан Калабић је после изласка из затвора, и избијања Другог свјетског  рата приступио Недићевој жандармерији. Његов син је био четнички командант Никола Калабић. Милан се инфилтрирао у Недићев апарат, и четницима тајно слао податке, храну, муницију и сл. Гестапо је преко једне младе жене којој је мајка била Црногорка, која му је подметнута као љубавница открио све његове радње, ухапсио га и мучио. Измрцвареног су га вукли по разбијеном стаклу да из њега изнуде признања и тако је скончао. У књизи бившег официра ОЗН-е Слободана Крстића-Уче „Како сам хватао Дражу Михаиловића“, занимљив је један детаљ. Наиме, Крстић описује да је Дража Михаиловић схватио да га је издао Никола Калабић, и питао је исљедника Јосифа Маловића, иначе родом из Црне Горе, истина посредно, да ли је то тачно? Како му Маловић није дао јасан одговор, Дража је прокоментарисао: “Оно жандарско ђубре! Знате ли да је Калабићев отац 1923. године у Никшићу убио Шћепана Мијушковића. Суђено му је због тога. Какав отац-такав син!“

Као један од врхунаца „српског терора и злочина“ у Црној Гори често се помиње и приказује фотографија убијених комита у Шћепан долу у Рубежима код Никшића. Како то коментаришете?

-Гледано најприје политичко-аналитички, а затим историографски, тзв. црногорско питање послужило је Италијанима само као монета за поткусуривање са новом државом Краљевином СХС. Када је Италија тзв. Рапалским уговором од 12. новембра 1920. године регулисала то питање и добила шта је хтјела, она је црногорску емиграцију пустила низ воду и растурила је. Убрзо су спроведени избори за Уставотворну Скупштину нове државе новембра, на које је изашло двије трећине бирача, што су велике силе прихватиле као својеврстан референдум становништва које признаје нову државу. Убрзо је 1. марта 1921. године умро и краљ Никола. Онда је било јасно, да је та прича о тобожњој васпостави црногорске државе пропала, и да од ње нема ништа. Већина комита је била аболирана, или се предала и суђено им је. Нити један који се предао и суђено му је, није био кажњен смртном пресудом, иако је међу њима било вишеструких убица и извршиоца најтежих кривичких дјела. Од тада, преостале групице комита, прерастају у класичне разбојнике, који више немају никакве везе са политичком герилом. То су од тада класични разбојници и очајници. Опкољени комити код Никшића били су доказано вишеструке убице, починиоци најтежих кривичних дјела пљачки, разбојништава, паљевина кућа и сл. Службено су позвати на предају, одбили су предају, пружили су оружани отпор и завршили су тако како су завршили. Нијесу сахрањени ни на званичном гробљу, јер Црква канонски забрањује сахрањивање самоубица и убица на званичном освештаном гробљанском простору.

Зеленашка медаља „За право, част и слободу Црне Горе“, која је ових мјесеци била на многим билбордима у Црној Гори. Како је коментаришете?

-Између бјелаша и зеленаша нема никакве суштинске разлике! Сви су били Срби и за српско и југословенско уједињење. Само што су зеленаши били присталице краља Николе, дакле ројалистички покрет једне велике српске династије, и једног великог српског владара, по мени заслужније и заслужнијег од Обреновића и Карађорђевића и краља Петра. Кроз личност и судбину краља Николе коме су се заклели на вјерност, они су схватали да бране и права Црне Горе, јер је краљ Никола тако поставио ствари, да потпуно одговарају максими француског краља Луја XIV:“ Држава то сам ја!“. На ободу те медаље је тробојка. Дакле, наглашавам тробојка! Тробојку баштине и присталице  Секуле Дрљевића на Петровданском Сабору. Тробојку уводе и комунисти у Устав 1946. године. Гдје је сада тробојка? Она је одбачена и попљувана! По ко зна који пут ћу рећи, садашња Црна Гора и њена дукљанска идеологија немају никакве везе са зеленашком идејом и идеологијом.