Пише: Тихомир Бурзановић

Тада се ја и Бошко, мој нераздвојни пријатељ, први пут раздвојисмо. Та стрељања, те претње Моше – Маше… Био сам забринут, видим да ствари крећу по злу путу, а опет, некако ми тешко да сам себи признам то што видим. Ја сам се, под условом и уз чврста обећања да неће бити братоубистава, примио за командира Косићке чете. А ово како је почело…

Код Ивана Милутиновића у Пиперима

Са Пљеваља и Жабљака вратимо се у Косић. Једног дана каже ми Милосав Бабић, који је био политички комесар чете, да идемо негдје у Морачу, да идемо у неку борбу, уствари да пресретемо неку велику колону камиона, талијанских, који су за Подгорицу возили храну, одјећу и још неку робу. Та акција није била тешка, цесту смо развалили, на нека мјеста смо довукли камење. Камиони су стали, ми запуцали, али нијесмо никога убили. Сви су се предали. Ми смо робу са камиона ноћу носили. Долазио је велики народ и војска да носе, ја ни данас не знам од куда је дошло толико народа, а кад смо кретали у акцију нигдје никога. Кад сам дошао из те акције кажу ми да морам одмах да се јавим Ивану Милутиновићу у Копиље, у Пипере. Он је био командант Зетских одреда. Кад сам кренуо отац ми каже: “Чувај се, Благоје и не трчи да увјек будеш први и бомбаш, нека некада неко буде прије тебе, а не ти увјек први”. Кад смо дошли у Копиље, лично нас прими тај Иван Милутиновић. Мислим да је тада имао негдје око четрдесет година. Сјећам се, био је здрав, широк у прсима. Одмах нам рече: “Добро, ви ћете да идете и да се пријавите, тамо, на Морачу !” Чујем како неко каже да треба да идемо да се нападне мајор Ђорђе Лашић, који је са Бајом Станишићем први дигао устанак против непријатеља у Васојевиће, па се послије спуштио у Морачу. Неки њихов, тада познати комуниста, приђе ми и каже: “Јововићу, изгледа да ми идемо на наше, на браћу.” ”Никада”, кажем ја. “Никада нећу отићи у братоубилачку борбу”, а он само клима главом.

Обешен над Морачом

Треба да пређемо Морачу. Дају нам неке двије жице. Шта с њима ? Да се држимо за разапету сајлу, изнад понора, и тако пређемо на другу обалу. Прије мене пређе један човјек. Ја то посматрам… Велики вјетар, зима. Дају ми рукавице, кожне и кренем … Понор, доле пјени Морача, ја са ранцем, са пушкомитраљезом… Кад сам дошао на пола Мораче, помислим – могу ли ја то ? Видим, нећу издржати до краја. Скупим последње снаге и некако… Кад, на другој обали, опет онај комуниста уз мене и каже: “Немој тако дрско да говориш, да нећеш ићи у братоубилачки рат !” Кад смо дошли до одредишта ја кажем: “Другови, треба да знамо гдје идемо, што нападамо ”. Неко рече – чекајте, доћи ће командант. Дође командант и каже – неће се нападати. А онај, само ми понавља: ”Не помињи то, Јововићу, да нећеш дозволити да се бијемо са браћом. Биће боље за тебе!” Ђорђе Лашић је био у академији код мога стрица Стева Јововића, у најбољој класи и први међу завршеним питомцима. Нијесам могао вјеровати да ми треба да идемо да се бијемо са таквим Србином и јунаком… Али, братоубилачки рат је већ почињао. У мом селу, Косовом Лугу, прве жртве биће мајор Петко Јововић, брат његов, учитељ Марко (син му је сад очни љекар) и Бошко.

Петокрака добра донијет неће

Када смо се јавили на Копиље кажу нам да идемо кући. Вратим се у Косић. Тада већ почињу да се воде борбе са Талијанима који су наваљивали да прођу у Даниловград и даље за Никшић. Мене су одредили да идем на терен и то ми каже Мида, велика комунисткиња, да је била мушко била би комунистички генерал. Вели Мида – идеш на Ржиште. Сјећам се, на Ржишту, долази један у шињелу југословенског официра, прилази ми и каже: “Младићу, где је овде Благоје Јововић ?” “Ко сте ви ? ” “Младићу, немој да си дрзак, само ми покажи где је Јововић .” “Ја сам Благоје Јововић !” “Ти си син Јова Лазарева! ”, промени човек тон. “Тако млад човјек… Мене су упутили код вас на положај .” Било ми је мало непријатно, све стари људи од мене, ја да им командујем. Он је био резервни официр и учитељ. “Ја сам Војислав – Војко Шарановић ”, претстави ми се. Сједнемо са стране. Ја га питам : “Шта ти се чини, Војко, како ће ово бити ?” Војко гледа па каже: “Петокраке, петокраке… то нас неће нигдје одвести…а ја сам дошао код тебе, зло вријеме орла наћерало да зимује међу кокошкама.” Тада запјевамо пјесму : У нашему малом срезу, Нема попа за јерезу, Нако једног попа Љуба, Изјела му браду губа… Војко и мој поп Љубо дружили су се иако су били политички противници, и Војко је том песмом увек зачикавао попа Љубу, који је био радикал.

Убити попа и учитеља

Пола чете остало је у селу да брани народ од Италијана, а пола је ишло на Ржишта. Ја сам био командир једне групе, а Бако Југовић Брајовић друге. Једног дана, када сам замијенио Бака, каже ми Милосав Бабић да треба да се убију, на положају, учитељ Саво Јововић, поп Љубо Јововић, Нешко Бајов Јововић. Саво и Нешко били комите и јунаци, а поп Љубо угледан националиста. Комунисти су их поштовали, али су их и мрзели, али да планирају убиство, то ме изненадило. Побуним се против тога. “Ви сте рекли да се никада неће дозволити братоубилачки рат, то је и био услов да се ја прихватим да будем командир Косићке чете. Па нећемо тако!” Милосав ме погледа па каже, све се смешкајући : “Правимо им тиме велику част !” “Част, да их убијемо ? ” “Па рећи ћемо да су погинули од Талијана !”, наставља Милосав Бабић. “Ја нећу !” “Како нећеш ? ” “Ја нећу да их убијем, нека их убије Бако, ја заиста нећу !”, кажем Милосаву. Послије сазнам да то није хтио да уради ни Бако. Но, једног дана ти долази Милосав Бабић. Тражи ме код куће мог пратиоца Светозара Филиповића званог Цвејо. Како мене није било остави поруку да за наредну ноћ обезбиједим добру стражу, јер ће нас наводно напасти Италијани. Још ми остави поруку да на стражи треба да буду тројица и да их редовно сву ноћ обилазим. Цвејо ми да то писмо од Милосава Бабића, а ја га покажем оцу Јову и он каже: “Добро, идем ја на стражу ! ”

Куку Саво, брате

Пошаљем с оцем стрица, и Душана Јанкова, и Сава Ђуровића, једног много доброг и поштеног човјека. Било ми мало незгодно да наређујем оцу и стрицу, јер су старији од мене, али ме они послушају и пођу на стражу на Лазине, пред кућу Петра Симоновића. Ја са Цвејом у једно доба пођем да их обиђем. Како смо ишли, чујемо пуцњаву. Шта је то? Пожурујем Цвеја. Дођемо тамо и каже ми отац: “Све ми се чини да су комунисти убили Сава и попа Љуба, јер се пуца из правца њихове куће”. Хоћу одмах да провјеримо и кажем Цвеју да иде са једне стране канала, ја с друге, дођемо до куће Шпира Туњова Лакића, великог јунака. И чујемо како жене кукају и вичу: “Куку, Саво, брате ! ” Ми смо на двадесет, тридесет метара и слушамо. Вратим се оцу и кажем му: “Убили су учитеља Сава Јововића, брата попа Љуба ! ” Отац нешто опсова, онда опсова комунисте. Баци пушку, и пође да види шта се десило.

Како да не одем стрицу на сахрану

Сава су убили на превару и подло. Прво су га позвали у штаб батаљона на разговора. Он је отишао да се јави. Кад су му рекли да иде у Главни штаб, то је био сигуран знак да ће бити убијен. Саво је то знао, говорио им је да је стар и да не може да иде ноћу и да ће поћи ујтро. Међутим, комунисти су наваљивали и морао је поћи. Саво се обукао, и узео пиштољ, јер је знао шта га чека, али је изгледа вјеровао да ће барем неког од њих убити и замијенити се. Кренули из куће, онај Томашевић и двојица комуниста иду за њим. Кад су дошли негдје код куће Шпира Туњова Лакића, наиђу на воду, поток надошао. Кажу Сави да прво он прескочи. ”Ти знаш ове стазе, учитељу, па ти крени напред”, каже му је Томашевић. А она двојица стоје иза њега, смркли се, ћуте. Кад је Саво кренуо да прескаче поток, Томашевић је пуцао. И убио га, ту, у потоку, с леђа. То је послије, кад је побјегао од комуниста, причао овај Томашевић, све како је било. Тог јутра када су убили Сава, у нашу кућу дође Милосав Бабић и вели: “Благоје једна добра ствар за тебе, ти си одређен од Главног штаба да будеш командир једне чете и да идете на Баја Станишића, који се под Острог дигао на оружје, кад је чуо да комунисти убијају националисте .” “Jа то никада нећу прихватити, мени је Бајо Станишић био командант Школе у Билећи и ја да пуцам на њега нећу! ” “Како нећеш? То је директива!” “Ни на њега, ни на једног Србина!” Он ме гледа, а ја му још кажем: “Мени није част да ме Главни штаб шаље да пуцам на Баја Станишића. Ја на то никада нећу пристати. Нећу да пуцам на брата и команданта.” Милисав Бабић прави се као да ме не чује и каже ми још како је Главни штаб забранио да Саву идем на сахрану. “Како да не идем стрицу на сахрану”, кажем ја, а Милосав ће: “Реци и оцу Јову да ни он не смије ићи на сахрану !” “Ако имаш кураж ти му то кажи, али мало размисли прије него што му то кажеш !” Онако љут уђем у кућу. Кад, мало послије тога, дођу комунисти и траже ми митраљез. Не дам, јер сам га сам заробио од Италијана! “Нијесу ми га дали комунисти ”, кажем ја њима. Али комунисти, ко комунисти, навалили да узму митраљез, као у рату нема личне својине оружја, и ја што ћу, попуштим и дам митраљез. Послије тога ми дође сестрична од попа Љуба. Пита ме што да ради поп и могу ли му ја што помоћи. Ја им кажем да ће на сахрану Саву доћи комунисти и рећи: “Попе, у име Комунистичке партије лишен си слободe!” А ако се не преда они ће пуцати и убити га. Послије је дошао мој отац. Пита како да помогнемо попу Љубу. Да му помогнемо ? Како? Ја само могу да му помогнем да га пратим до Даниловграда. Једино што могу да урадим је да ја идем поред цесте и да га пратим до Даниловграда, да му што не буде. Како ме сви познају могу да помогнем, ако наиђе нека комунистичка стража. Дан је већ био свануо, поп Љубо је кренуо и мени јавио писмом да му не требам, јер је он ријешио да иде сам цестом, без пратње, за Даниловград….

Крај