Пише: Тихомир Бурзановић

Благоје Јововић је по повратку из војске почетком Другог свјетског рата приступио комунистима и партизанском Бјелопавлићком одреду, а био је и припадник партизанске војске у битци на Пљевљима.

У  Југословенску војску у Отаџбини Драже Михајловића ступа након што су му комунисти из Бјелопавлића тражили да убије стрица попа Љуба Јововића…

(Испод је текст из књиге “Два метка за Павелића” у којем Блгоје Јововић описује свије исуство у партизанима)

Кад је Њемачка напала на Русију комунисти су били затечени.

Тих дана водиле су се велике расправе и полемике у кући попа Љуба. Ту су се жестоко препирали, са једне стране стриц Саво и поп Љубо, а са друге чувени комуниста Бошко Тонковић, који је био досељеник са Косова, а некада се презивао Брајовић. Међу комунистама су се издвајали синови Марка Милетина Јововић – Станоје и Малиша. Били су добри говорници, а добро су играли и фудбал, и били су популарни у народу. Станоје је знао и лијепо да пјева, а био је касније и способан официр. Ја сам волио моје стричеве, али сам волио и Бошка Тонковића, ваљда што је дошао као избјеглица са Косова, па ми га је нешто било жао. Сјећам се као да је било јуче. Јулски дан, чујемо – воде се велике борбе Руса са Хитлером. Комунисти сазову збор на Главичици, на имању учитеља Живка Шутова Брајовића. Дошли сви, и комунисти и националисти. У име комуниста први је говорио Милосав Бабић, гимназијалац, који се представљао као политички комесар за Бјелопавлиће. Извињава се националистима и каже: “Били сте у праву када сте нападали Хитлера и ја се извињавам због својих ставова које сам изрекао према мајци Русији.” “Другови, будимо сложни, не треба да дозволимо да дође до подјела, него да сви будемо заједно и сложни”, тим ријечима завршио је свој говор. Oнда се јавио за ријеч учитељ Саво Јововић. “Ја сам за борбу био и у првом рату и у овом рату ћу да се борим, али никада под руководством Комунистичке партије, а још мање под руководством сина Радослава Бабића – Милосава! ” Не само што неће са комунистима, него неће са Милосавом Бабићем! Кад су се разишли, на једну страну комунисти, а на другу националисти, ја сам отишао до куће попа Љуба и стрица Сава. Саву сам рекао да му је говор неумјесан. Он ми одговори као из топа: “Како неумјесно, ја сам за то да кажем што мислим, како да ми син Радослава Бабића буде командант !” Не вреди га наговарати. Испред куће чека ме Бошко Тонковић. Да га отпратим до Николе Томичина Јововића, ту је становао.  Бошко ме је моли да ја објасним комунистичким студентима, који нијесу служили војску, како се рукује пушком и како се пуца. Видио сам да се спремају јади и несрећа. Већ сутрадан Бошко окупи једну групу младих комуниста и позове ме да им причам о наоружању, о војсци, о рату. Тада сам видио да су комунисти знали шта хоће!

Нијесу имали упоришта у народу нити су их људи пуно цијенили, али били су агресивни и добро организовани. Мене је било срамота колико ништа нису знали, али сам ипак пристао да их обучавам. Они су ме цијенили, јер им је Бошко Тонковић причао о мени као младом човјеку који је официр и који им може доста показати. Комунисти су били јако одговорни и дисциплиновани и са њима је био лако радити, иако су биле велике незналице. Прво ме питају зашто и како пуца метак! Ја причам, а они слушају, сви се у уво претворили. Сјећам се како је слушао Бошко Тонковић. Ништа није знао, а у мене је гледао као у Бога, био ми смијешан јер ништа није могао да схвати, а имао је више од тридесет година. И кад би завршили са причом, Бошко би ме позвао на страну и поново тражио да му објасним како се пуца, нишани. Кад би завршили са наставом ишли би код мојих стричева и браће који су били српски националисти и угледни људи, њих седамнаест је било са завршеним факултетима.

Међу њима је било учитеља, попова, пофесора, пуковника, генералштабских официра, правника. Кад би се састали комунисти и националисти расправе су биле жестоке, а било је и тешких свађа. Уствари, све те расправе и свађе су вођене само из једног разлога – ко ће бити вођа покрета отпора против Њемаца и Италијана. Комунисти су вјешто наводили причу на своју страну и само су гледали како би привољели националисте да стану под њихову команду, па да коначно добију за себе подршку угледних људи, а кроз то и народа. Међутим, ни националисти нису били баш наивни. Били су поносни и часни људи, који су дубоко поштовали вјеру, традицију, обичаје. И тада сам имао осјећај да би радије погинули него дозволили да неко млати са њима и да их воде људи који не уживају углед у народу и који су из “танких” породица са којима је било непожељно орођавати се – па где сад да последњи постану први! Код националиста тог доба је било и реда и поредка и то су били прави Срби, који кад дају ријеч ту ријеч и држе. За разлику од њих, комунисти, барем ови наши, само су гледали да улове нешто у мутном и на брзину.

Тако су пролазили дани, али ни један није прошао без да се не сакупе комунисти и националисти и да причају ко би могао да води покрет отпора. Договора није било, а сви разговори су се угавном завршавали кад би Саво Јововић устао и рекао попу Љубу : “Идемо оче, неће ме водити комунисти и Милосав Бабић, па кад не бих био жив!” Шта је Југославија дала Црној Гори Као и све ствари у животу и расправе и свађе се исцрпе и заврше. Дошли смо до тога да изаберемо команаданта Косићке чете. Сагласили се и комунисти и националисти да треба изабрати човјека који ће бити командант свима. Тада никоме ни у сну није падало на памет да ћемо се дијелити на четнике и партизане. Тад си био или комуниста или националиста, али смо били јединствени да се брани Отаxбина. На скупу се одлучи да се за команданта изабере најстарији по чину. То био официр краљевске војске, мајор Петко Јововић, брат Јакше и Марка Јововића, који су били угледни људи, учитељи и велики националисти. Након тог избора националисти су били задовољни, али комунисти нијесу мировали. Стално су ишли по кућама, пропагирали комунистичку идеологију и организовали своје партијске ћелије.

Једног дана позове ме Бошко Тонковић на разговор и понуди ми да уђем у Партију и да обучавам комунисте за ратовање. Ја мало застанем. Знам Бошка, добар је човјек. Мислим: заједно смо сви, и националисти и комунисти. А мој отац и стричеви су чувене комите из првог рата. Знају ратоват. Одлучим да пођем са комунистима и да те младе људе обучим ратној вјештини. И ја био млад, али сам завршио војну школу. Кад сам пристао, Бошковој срећи није било краја. Одмах смо почели да планирамо неке акције, обуку, скупове. На скуповима комуниста, на које ме је водио Бошко, највише ми је сметала прича неког инжињера, који је ко папагај понављао да тадашња Краљевина Југославија ништа није дала Црној Гори.

(наставиће се)