ПИШЕ: Алија С. КОЊХОЏИЋ
РЕЗОЛУЦИЈА МУСЛИМАНА ГРАДА САРАЈЕВА ИЗ 1942.
”Потписани муслимани размотривши тешко стање у коме се данас налазе муслимани Босне и Херцеговине и уочивши да се стање из дана у дан погоршава, осјетили су се и као припадници своје узвишене вјере Ислама и као људи дужним да констатују слиједеће чињенице и да затраже лијека невољама, у којима се данас налазе.
1) Стање муслимана у Босни и Херцеговини је данас врло тешко. Неће бити претјерано ако рекнемо да у својој повијести муслимани ових крајева нијесу доживјели тежих часова. У овим насталим нередима страда мирно грађанство и недужних људи; страда на десетке хиљада голих живота и пропада сав иметак; села се пале, становници присиљени да бјеже и селе, сваким даном се збјегавају у веће градове без игдје ичега. На хиљаде сирочади, осталих без својих родитеља, вапи за помоћ и потуцају се тражећи заштиту. Констатујући ово истичемо да ово нијесу жртве, које су родољуби дужни поднијети за своју груду, него је ово опћи неред који се све више шири и води пропасти муслимана Босне и Херцеговине. Поред свакодневних вапаја са разних страна да се овоме стане на крај и поред разних увјерљивих изјава од стране разних фактора, стање се не само не поправља, него се сваким даном погоршава и угрожава и оне крајеве, који нијесу до сада директно погођени истакнутим невољама. Што је још најгоре, подузимају се и подузимани су од појединих власти такви потези који само више изазивају оштре реакције побуњеника, па је на тај начин биједно и незаштићено становништво још више недужно изложено страдањима. Све ово подрмава свако увјерење у сигурност и даје повода да се на темељу самог тока чињеница, ствара у широким слојевима увјерење да је ово систем који се смишљено проводити.
”Многи католици, свјесно, за своја недјела која су провођена у последње вријеме, бацају одговорност на муслимане и претстављају ове догађаје међусобним разрачунавањем муслимана и православних. Такво исто мишљење имају и неки православни у погледу одговорности муслимана. Кад се ствари, међутим, правилније и изближе упознају, види се да муслимани нијесу криви, и зато они то набацивање најенергичније од себе одбијају. Чињеница што међу починитељима разних злодјела има људи и са муслиманским именима, не може кривицу и одговорност бацити на муслимане. Муслимани су се и раније ограђивали од разних злодјела која су провођена, те је и у резолуцији на главној годишњој скупштини организације свеукупне Илмије, одржаној 14. августа 1941 унесена и ова тачка: ”Са болом у души у дубоком сућути сјећамо се свих оних невиних муслиманских жртава, које недужно падоше у свим немирима, који се ових дана мјестимично догађају. Осуђујемо све оне појединце муслимане, који су са своје стране направили какав било испад и учинили какво насиље. Констатујемо и то, да су такво шта могли учинити само неодговорни елементи и неодгојени појединци, чију љагу одбијамо.”
– И ми сада констатујемо да је злодјела могао чинити само олош и криминални типови, којих има у свакој заједници. Констатирамо и то да ни они нису то од себе чинили док им није дато оружје, униформа, овлашћење, а често пута и наредба. Стога ни у којем случају за та злодјела не сносе муслимани одговорност, нити су им они иницијатори. Констатирамо и то, да су у сврху, да се одговорност за недјела обори на муслимане, израбљивани фес и муслиманска имена. Наиме, стављали су немуслиманима фес, који је заведен као униформа све војске, вршећи разна злодјела, којом су се приликом називали међусобно и муслиманским именима. Муслимани нису ником спремали ни мислили никаква зла. Муслимани су и у својој прошлости толерисали без разлике све вјере и ником нијесу зулума чинили. Стога се не могу ни данас муслимани претстављати иницијаторима злочина, као што то неки намјерно чине.
”У овим тешким приликама појављују се и нетрпељивости према Исламу од неких католика. То се одражава у писању, у приватним, и јавним говорима и неједнаком поступку. То се све појављује поред разних изјава са разних мјеста у којима се говори о једнакости и равноправности двију вјера. Ове наше констатације спремни смо увијек потврдити конкретним примјерима.”
”Након свих констатација тражимо од свих одговорних фактора и свих муслиманских политичких представника, да се заузму:
1) Да се заведе стварна сигурност живота, части, имовине и вјере за све грађане у земљи без ма каквих разлика;
2) Да се невини свијет стварно заштити јачом војном обраном!
3) Да се у будуће не дозволи да се подузимају ма какве акције које ће по својој нарави изазвати побуне и крвопролиће у народу;
4) Да се позову на судску одговорност сви стварни кривци који су починили ма какво насиље или злодјело, без разлике којој вјери припадали, те да се најстрожије казне, као они који су ова злодјела наређивали или за њих дали могућност;
5) Да се онемогући свака вјерска нетрпељивост и да се најстроже казне они који у овом погледу направе какав било доказан изгред; и
6) Да се што прије пружи довољна материјална помоћ онима који су недужно пострадали у овим нередима.
У Сарајеву, 12. октобра 1941. године.”
Поред осталих многобројних грађана Сарајева муслиманске вероисповести предњу резолуцију својеручно су потписали и ови истакнути представници муслимана у Сарајеву… (следе потписи око 50 истакнутих муслимана из Сарајева).
Из ових потписа види се да велики број потписника припада највишим верским установама, на челу са врховним телом Улема меџлис, чији је углед одувек у широким муслиманским масама био веома јак, и који су имали велики утицај на држање њихово за време трајања рата.
Познато је, да су Хитлер и Мусолини даровали Павелићу и Усташама поред Хрватске, Славоније и Срема, још и Босну и Херцеговину у границама бивше Аустро-Угарске монархије.
Познато је, да је Мусолини предвидео и обнову Црне Горе у границама од 1915. године.
Познато је, да је Хитлер предвиђао и нешто Србије, са неодређеним границама према Истоку и Југу, а према Старом Расу-Санџаку са граничном линијом, која је постојала између Србије и Отоманске Империје.
Тако су после слома Југославије вароши: Прибој, Пријепоље, Нова Варош, Сјеница, Нови Пазар, Тутин и Косовска Митровица остале без сталног окупатора па и Пљевље неко вријеме. Овакво стање искористили су Усташе и Косовари. Усташе су окупирали: Прибој, Пријепоље, Нову Варош и Сјеницу. Покушали су да окупирају и Пљевље, али су били одбијени. Косовари су окупирали: Косовску Митровицу, Тутин и Нови Пазар. Граница између Усташа и Косовара била је Дуга Пољана.
МУСЛИМАНИ шТИТЕ ПРАВОСЛАВНЕ
Овакво стање унело је прилично страха међу православним становништвом ових срезова, који је радије волео да му окупатори буду Италијани, па чак и Немци, него ли Усташе и Косовари. Но, брзо су се православни снашли; обратили су се својој браћи по крви, Мухамедове вјере, ради заштите од Усташа и Косовара.
Санџаклије, Мухамедове вјере, примили су се те заштите. Препоручили су православнима да буду мирни и да не предузимају никакав отпор, ни у ком случају, док њих не упознаду и обавесте.
Народни правци из Санџака, Мухамедове вјере, одмах су се састали у Пљевљима и донели две одлуке. Прва је била: да се упозоре команданти усташких и косоварских одреда у Санџаку, да би муслимански народ у Санџаку узео у заштиту православни народ, ако би исти био изложен ма којој врсти прогона; и да би се муслимански народни прваци директно жалили Хитлеру и Мусолинију на команданта.
Друга пак одлука била је:
Да се упуте две истоветне преставке, једна Хитлеру а друга Мусолинију, у којима ће муслимани из Санџака молити, да се што пре повуку из Санџака и Усташе и Косовари, који немају ничега заједничког са народом у овом крају и да Санџак окупирају што пре били италијанске било немачке трупе.
Обе су одлуке одмах извршене.
Прва је одлука изненадила и усташку и косоварску команду. Оба су команданта изјавила, да муслимански прваци из ових срезова треба да убеде и увјере православне, да никаквих прогона ни насиља неће бити ни према коме.
Друга је одлука изненадила и Павелићеву владу и Албанску владу, јер докази и разлози у преставци били су необориви, па ма са кога се гледишта и становишта пошло. И Павелићева и Албанска влада, добиле су преписе преставке од Италијанске владе.
Павелић је одмах одлетео у Рим, да моли грофа Ћана, да се ништа не предузима по тој преставци. И Албанска влада била је послала једног свог министра, да моли грофа Ћана, да се тој преставци не придаје никаква важност, и да трупе усташке и косоварске остану у Санџаку, где су.
Ипак, и Хитлер и Мусолини су друкчије оступили. Именовали су нарочиту комисију од признатих стручњака са задатком: да одмах отиде у Новопазарски санџак – Пљевље – и на лицу места провери потписе на преставци; продискутује са потписницима наводе у преставци; допусти дискусију члановима Павелићеве и Албанске владе са потписницима преставке и о свему томе поднесе извештај. Павелићевој и Албанској влади стављено је до знања, да одреде по два стручна лица, која ће пред комисијом побијати наводе у преставци и правдати свој став – окупацију тих крајева. У врло кратком року сви су се састали у Пљевљима.
По прочитању преставке, Санџаклије, потписници исте, остали су у свему при изнетом у преставци. Ниједан странац, који је ма када умочио перо и нешто написао о Босни и Херцеговини није остао не наведен у најкраћем изводу, па био он: Немац, Аустријанац, Маџар, Италијан, Енглез, Француз, Турчин и т. д. Детаљније су изложена мишљења о народу у Босни и Херцеговини писаца Маџара, Аустријанаца, Немаца и Италијана. Основ, темељ преставци био је: тврђење да Хрвата од Калиновика до Дрине и од Дрине до Косовске Митровице нити је када било, нити их има у том времену 1941 године, па према томе ни Усташе немају никаквог основа да тај крај окупирају.
МАНИПУЛАЦИЈЕ ХРВАТА
Стручњаци Павелићеве владе нису спорили наводе појединих страних писаца изнетих у преставци, да Хрвата нема од Калиновика до Косовске Митровице. Окупацију су правдали:
а) истоветним говором, којим се служе народи у Хрватској, Босни и Херцеговини и Санџаку; и
б) правом наслеђа. Навели су да су они преставници Независне Државе Хрватске, која је природни наследник бивше Аустро-Угарске монархије, којој је Берлински конгрес 1878 г. дао поред Босне и Херцеговине још и Новопазарски Санџак. Пошто је Хрватска постала самостална 1941 године и добила Босну и Херцеговину природно је, да треба да поседује и Новопазарски Санџак, да би се одлука Берлинског конгреса у свему извршила.
Претставници муслиманског народа из Новопазарског Санџака одговорили су:
а) да су Хрвати све до 1836 године говорили својим нарочитим језиком, па су на истом и писали. Навели су, да су се све до 1836 године називали Хорвати; па и новине су им се звале Новине Хорватске. Од те године, почели су примати језик, којим народ у Босни и Херцеговини и Новопазарском Санџаку говори; српски језик; па су и своје име променили, и почели се звати Хрватима, пошто их тако назива и народ Б. и Х. и Ст. Расу-Санџаку. Према томе, језик, којим данас говоре Хрвати у Хрватској јесте језик народа у Б. и Х. и Санџака; а не њихов хорватски.
б) По питању права наслеђа преставници муслиманског народа из Санџака одговорили су, да они то право данашњој Хрватској не могу признати; јер, ако би то право данас и постојало, онда би наследници могли бити Аустрија и Маџарска, а никако новостворена Хрватска.
РАЗЛИКЕ У ВЕРИ СА АЛБАНЦИМА
Прешло се је на део Новопазарског Санџака, који су били окупирали Косовари. Обе су сранке признале, да не говоре једним језиком. Косовари су покушали да убеде Комисију, да у исповиједању вјере чине јединство. Рахметли Муфтија Дервиш Шећеркадић убедио је Комисију, да ни у верском исповедању не чине јединство. Тврдио је Комисији, да Албанци Мухамедове вјере имају посебан верски обред, да припадају посебној секти, како у исповиједању Мухамедове вјере тако и тумачењу неких места из Кур`ана. Кад су чули албански делегати ово објашњење, извинили су се, жалећи што за ову разлику нису знали.
На основи поднетих извештаја својих чланова Комисије, Хитлер и Мусолини наредили су Павелићевој и Албанској влади, да одмах из Старог Раса-Новопазарског Санџака повуку своје трупе. Наређење су извршили одмах у реду и миру.
У срезове, које су били окупирали Павелићеви Усташи, ушле су италијанске трупе.
У она три среза, који су били окупирани од стране Косовара уведена је нека врста посебне администрације, по споразуму народа у том крају, и Недићеве и Албанске владе. Како у огледу административном, тако и у погледу снабдевања и издржавања сачињавали су неку врсту аутономне области на простору Недићеве Србије.
Овим питањем руководили су: архметли Муниб (не сећам се више презимена), бивши претседник општине у Чајничу, родом, мислим, из околине Праче, дакле из Б. и Х. и рахметли Дервиш Шећеркадић муфтија, члан Шеријатског Апелационог-Касационог суда у Скопљу, родом из Пљевља – Новопазарски Санџак.
Ето, Др. Крњевићу и Шатрићу, како се је народ у Б. и Х. од Калиновика до Метаљке и у Старом Расу-Новопазарском Санџаку, од Метаљке до Косовске Митровице изјаснио, у добу највеће силе и власти Павелићеве Хрватске и то пред вашим највећим пријатељима – Немцима и Италијанима. Као што видите, ни данашња прошлост, ни јучерашња прошлост не привлачи народ из Б. и Х. и Санџака да буде у једној заједници са вама Хрватима из Загреба и Загорја, већ напротив одбија га. Дакле, и без масовног-колективног покоља Срба од стране органа целокупне државне силе Павелићеве Хрватске, покоља, коме у историји човечанства нема равног, народ ових крајева није хтео никакву посебну заједницу са вама Хрватима из Загреба и Загорја. Јасно је за свакога, да после оног страшног покоља Срба, у коме сте ви Хрвати из Загреба и Загорја са криминалцима из других крајева, показали своју примену – тумачење ”слободе”, ”правде”, ”човјечности”, ”вјерске трпељивости”, ”народне припадности” и т.д. како то ви Шатрићу сада у месецу мају 1956 године гудите кроз Ам. Хрватски Гласник, да ни речи не може бити ни о каквом посебном јединству ових крајева са вама Хрватима из Загреба и Загорја.
Но, сем овог изложеног код нас постоји и једно укорењено убеђење, које гласи: границе сваке независне и самосталне државе међе се људским главама, а не обичном оградом по нечијим захтевима и жељама, или пак наметањима и насртајима, као што то данас чине хрватски правци у емиграцији, предвођени Др. Крњевићем, Шатрићем и њима сличним.
Јаваш ага хендек вар!
(”Братство” – новембар 1956).
КРАЈ
