Уочи Другог светског рата једна струја југословенских муслимана нагињала је Хрватима и она ће потом подржати НДХ. Друга струја, која је била мања, али не и малобројна, а коју је махом чинило образованије муслиманско становништво, добро је памтила своје српско име и зато је 1941. ступила у четничке редове. У наредних неколико бројева ”Погледи” ће преносити делове књиге СПОМЕНИЦА ”БРАТСТВА” 1954-1974, коју је 1974. године у Торонту, Канада, приредио и објавио Алија С. Коњхоџић

 

БИОГРАФСКИ ЗАПИСИ АЛИЈЕ КОЊХОџИЋА

Утисци и запажања о људима и догађајима из детињства и ране младости остају у сећању неокрњени, вечито живи, а често су и путоказ кроз живот. Породица и место рођења, као и средина у којој се човек родио и растао, имају такође пресудан утицај на формирање људског карактера, што ће се из ових мојих кратких излагања, уместо биографије, о моме животу и национално-политичком раду јасно видети.

Породица – Рођен сам у Љубушком, Херцеговина, 4. фебруара 1899. године, од оца Сулејмана и мајке Умије, рођене Махић. Отац иако самоук, у заједници са мојим амиџом Адемагом, стекао је као трговац леп углед и био веома друштвен човек. Мајка је била необично мирна и сентиментална жена. Њезину суптилну душу испуњавала је свакодневна брига о брату Салиху и мени, и о сестрама Ајиши и Фатими. Умрла је рано, али је доживела срећу да види Салиха као зрелог човека и дипломираног правника. Моја стрина Зејна, била је рођена у Никшићу, од породице Биједић. Када је Никшић, одлуком Берлинског конгреса од 1878. године, припао Црној Гори, избегла је у Мостар, где је упознала мог амиџу и удала се за њега. Са неком болном сетом сатима је знала да нам прича о свом родном крају и о обичајима у Црној Гори. Њезин син, јединац, Мустафа био је мој вршњак.

У таквој породичној средини родио сам се и провео прве године детињства. Отац је био интимни сарадник Али-бега Фирдуса, који се преселио из Дувна у Љубушки и одатле водио борбу за автономију Босне и Херцеговине. Били смо и комшије; често му је бабо, по мени, слао као хедију уловљеног зеца. Мој блиски рођак Ђулага Вуковац (мајке су нам рођене сестре) из Учитељске школе у Мостару пребегао је 1910 године у Србију. О његовом бекству много се тада говорило не само у Љубушком већ и целој Босни и Херцеговини. Тада нисам могао у потпуности да схватим овај његов подвиг. Тек касније, када сам дошао у Сарајево, и почео да се дружим са српском револуционарном омладином, било ми је јасно да је то учинио као српски националиста и противник црно-жуте аждаје, која је једнако мрзела и уништавала и православне и муслимане.

Љубишки, место рођења – Љубишки је по броју становника највећи срез у Босни и Херцеговини. Становници су скоро 95% католичке вере, док су у самом граду живели већином муслимани и свега четири српске породице: Ћук, Црногорац, Мрмак и Витковић. Старешину породице Витковић пок. Василију, после грозних мучења и чупања браде убили су усташи за време Другог светског рата. Односи између православних и муслимана били су више него пријатељски. Нешто их је везивало, нека потајна стрепња од охоле и непријатељске католичке већине, која је кроз уста својих фратара кова Солде, Микулића и других из језуитског гнезда са Хумца, испољавала најексклузивнији хрватски национализам и прозелитизам католичке цркве.

У непосредној близини Љубушког је место Витина, чувено по беговској кући Капетановића, која је дала неколико интелектуалаца и била позната не само у Љубушком већ и ван граница Босне и Херцеговине, нарочито о књижевном раду Мехмед-бега Капетановића. Овај оџаковић и национално свесни Србим муслиманске вере српски је радио и осећао. Као Вуков следбеник прикупљао је народно благо – песме, приче и изреке и то објавио у своме знаменитом делу ”Народно благо”. Ово своје дело издао је 1887. године и штампао ћирилицом, што најбоље илуструје његово српско осећање, и то у времену када је српска свест код широких муслиманских маса била дубоко запретена.

Све ово заједно одгој у породици, средина града Љубушког, католичка већина у овом срезу, Витина са Капетановићима, комшија Али-бег Фирдус, национално опредељени брат Салих и Ђулага Буковац, све је имало позитивног утицаја на моје национално опредељење и формирање мог карактера. Истодобно у мени је све то спонтано изазивало и отпор против ”липе вире”. Фратри из самостана са Хумца, недалеко од Љубушког и Широког брега, били су носиоци верске нетрпељивости. Њихова је велика одговорност да је срез Љ  убушки у оба светска рата дао највеће усташке кољаче и убице, као што су били Лубурић, Артуковић и други. Већ тада сам подсвесно осећао да су Хрвати, као измећари Аустро-Угарске монархије, наши заклети непријатељи, да им је намера била да ове две српске покрајине, Босну и Херцеговину, одвоје од слободних српских држава Србије и Црне Горе и да их припоје апостолској монархији, а нас муслимане да што више отуђе од наше једнокрвне браће Срба православних, и коначно, да нас преведу на католичанство.

Таква психоза и нетрпељивост између католичке већине и православно-муслиманске мањине у срезу Љубушком много су утицали на моје касније национално формирање.

 

Слабо обавештени и неупућени често пута су у току Другог светског рата питали: да ли у коме проценту муслимани у Босни и Херцеговини узимају учешћа у борби против окупатора, усташа и комуниста; да ли има муслимана у четничким јединицама под командом Драже Михаиловића. Ово питање с времена на време понавља и у круговима српске емиграције. Није ни чудо, јер се зна да је један добар део муслиманског становништва у т. зв. ”Независној Држави Хрватској” пришао усташама и заједно с њима вршио највеће злочине над немоћним српским становништвом.

Усташе и комунисти су тврдили, тврде и данас, да у четничким и равногорским редовима није било муслимана, већ да су ови били уз усташе односно уз комунисте. Ми не желимо да расправљамо ма какво питање, ни са усташама ни са комунистима, овим путем. С њима ће обрачунати Српски народ кад за то дође време и на начин који он нађе за подесан. Ми желимо да по овом питању дамо обавештење Србима који нису имали прилику да се у то увере, лично или на који други начин. Поред тога, ми, Срби, сматрамо за нашу дужност да одамо наше признање оним муслиманима који га заслужују.

Нама је необично жао, што ћемо, ненамерно, услед помањкања писаних података, услед несећања, пропустити да поменемо имена многих муслимана-националиста који су имали великих заслуга у формирању муслиманских четничких јединица, као и оних који су били у командама и јединицама скупа са четницима. Навешћемо имена оних којих се сећамо, чија нам је зла судбина позната.

МУСЛИМАНИ-РАВНОГОРЦИ

Нема сумње да прво место међу Србима муслиманске вероисповести, који су се у се у самом почетку ставили на расположење неумрлом Чичи, заузима пок. Фехим Мусакадић. Неумрли наш Чича волео је Мусакадића као ретко кога од својих команданата и четника. Мусакадић је био српски добровољац у Првом светском рату. Тада је одликован највећим ратним орденом, Карађорђевом звездом с мачевима. Био је у Сарајеву до почетка Другог светског рата Директор полиције. Он је живео за Српство, њему служио, њиме се поносио и, напослетку, за њега дао и свој живот. Пок. Чича га је доделио у Штаб Команде Источне Босне и Херцеговине, на чијем је челу био чувени јунак, војвода Петар Баћовић. Пок. Мусакадић је ухваћен од стране комуниста почетком јуна 1943 године у Странама код Улога, срез невесињски, скупа са пок. мајором Јоцом Пантићем, бив. среским начелником Јовићем, поручником Ковачевићем из Гацка, носиоцем Карађорђеве звезде с мачевима, наредником Станишићем, наредником жандармерије Иваном (Хрант, чије сам презиме заборавио), и још неколико четника чијих се имена не сећам. Један од преживелих четника, који је успео да умакне комунистичким куршумима, причао је, како су се сјајно држали сви. Сви, и Мусакадић, пред саму смрт, узвикнуо је: ”Живео Краљ, живео Дража, доле Тито!”

На друго место долази, свакако, познати судија окружног суда у Мостару, Мујо Пашић. Ко од раније није познавао овог дивног човека и Србина, упознаће га из неколико следећих редака. Било је то у априлу 1941. године. Хрватске усташе и у Мостару, као и у осталим градовима и местима наредише, под претњом смртне казне, да сви Срби, Јевреји и Цигани морају да одмах предају усташкој полицији своје радио апарате, евентуално оружје и муницију. Наређење се, зна се, односило искључиво на Србе православне вере, Јевреје и Цигане. Међу Србима налази се и судија Пашић са својим новим бициклом. ”А што сте Ви дошли са бициклом?” упитале су усташе судију Пашића. ”По вашем наређењу”, одговорио им је Мујо. ”Па, ми смо наредили само Србима, Јеврејима и Циганима, него вратите се кући и носите ваш бицикло”, рекоше му усташке звери. ”Ја сам Србин, наређење се односи и на мене, ево вам бицикло”, одвратио је судија Пашић. Оставио је бицикло, али је зато одведен у затвор. На заузимање његових бројних сродника и пријатеља успело се да га пусте на ”слободу”. Какав се показао на овом месту, такав је био и остао кроз цело време борби у редовима ген. Драже, све док није био заробљен од Немаца и предан усташама. Умро је јуначки и мученички у расаднику ”хрватске хиљадугодишње културе”, логору смрти, Јасеновцу.

Трећа личност, др Исмет Поповац, лекар из Коњица, долази у прве редове четника-муслимана. Због своје сарадње са четницима и свога отвореног сукоба са Хрватима и партизанима гине као четник у Требињској шуми, близу Требиња, 1943. год.

Поручник Ченгић, млади активни официр, придружио се четницима већ почетком 1942. године. Послат од стране четничке команде са специјалном мисијом у Мостар, бива ухваћен и заклан од усташа.

Напред наведена четири Србина-муслимана били су муслиманско вођство у четничким редовима за Источну Босну и Херцеговину. Било их је још, но њихова имена не смемо овом приликом да помињемо, јер се, можда, још који од њих налази у животу у земљи најцрњег терора, Титовој Југославији.

Мусакадић, Пашић, д-р Поповац, поручник Ченгић и други њихови ближи сарадници-муслимани, нису били команданти без војске, како би злонамерни људи хтели, кад им устреба да тврде. Нису заборавили неколико преживелих сведока наш оружан план и напад, 18. и 19. јануара 1943, на чисто муслиманску-усташку тврђаву Бјелемиће (срез Коњиц). Скупа се невесињском, коњичком, калиновачком и другом сарајевском четничком бригадом, под мојом командом и командом пок. Крста Ковачевића, активног капетана, раме уз раме борили су се и два батаљона муслимана-четника. На челу муслиманских четничких батаљона били су Фехим Мусакадић, Мујо Пашић, др Поповац. Кад смо освојили општину Бјелемиће, власт је преузео лично мајор Фехим Мусакадић. Муслимани-четници су, тада, стрељали тројицу муслимана-усташа из места.

Кад смо у пролеће 1943 године, водили огорчене борбе са партизанима, у нашим четничким редовима имали смо два батаљона муслимана: један у саставу невесињске бригаде којом са ја командовао, а други у саставу мостарске бригаде, којом је командовао кап. Владо Милутиновић, сада у Канади. Многи су од њих пали на пољу части, за слободу. Пали су поред Срба-четника. Њихове жртве, њихова крв, њихови млади животи неће се заборавити док траје нас који смо с њима делили зло, а добра је било онда врло мало. С тога, нека је слава и хвала њиховим палим жртвама.

А сада, пред завршетак, хтео бих да замолим све Србе који се баве политиком и који се боре против комунизма, фашизма и нацизма, да не смећу с ума, кад будемо ударили темеље нашој националној држави, да су Босна и Херцеговина српске земље, да су муслимани Босне и Херцеговине у огромној већини Срби, да муслимане из ових двеју српских покрајина треба да води дух и идеја муслимана-Равногораца: Фехима Мусакадића, Муја Пашића, д-р Исмета Поповца, Срба-мученика, а не неких сумњивих, самозваних вођа, који су служили усташама и Анти Павелићу.

Фехиме, Мујо, Исмете и остали четници-муслимани, који дадосте своје животе за Краља Петра, за неумрлог Чичу Дражу, за Равногорство и Српство, нека је: Рахметулахи алејхи разметен васиах!

(”Братство” – мај 1954.)

Вејсил Н. Прељо (Буенос Аирес)

 

МУСЛИМАНСКЕ ЧЕТНИЧКЕ ЈЕДИНИЦЕ

Чим је генерал Драгољуб-Дража Михаиловић дигао устанак на Равној Гори, Срби муслиманске вероисповести у Босни и Херцеговини одмах су приступили акцији да се придружи Дражиним снагама. Међу првима се јавио Дражи Фехим Мусакадић, добровољац из Првог светског рата и витез Карађорђеве звезде с мачевима, затим активни поручник Омер-бег Ченгић, др Исмет Поповац, судија Мујо Пашић и други истакнути Срби муслимани.

У Херцеговини, у местима где је био претежно муслимански елеменат, образоване су посебне четничке муслиманске јединице, које су бројале на хиљаде бораца и оперисале под вођством својих команданата Срба православне вероисповести инж. Владимира Зечевића, сада у Чикагу, капетана Владе Милутиновића, сада у Канади, пок. Косте Ковачевића и других. Ови четнички батаљони, састављени од Срба муслимана, на чијем су челу били Фехим Мусакадић, Мујо Пашић и др Исмет Поповац, учествовали су у заузимању муслиманско-усташке тврђаве Бјелемићи (срез Коњиц) и након заузећа Бјелемића власт је лично преузео мајор Фехим Мусакадић.

Под командом четничког команданта Воје Лукачевића било је неколико стотина муслимана четника, а њихове операције извођене су на великом фронту од Сплита – Мостара – Коњица – Прозора – Грачанице – Гламоча – Главатичева – Сарајева – Невесиња – Фоче – Калиновика. У доњем току Неретве, око Мостара, било је под командом четничких војвода Јевђевића и Баћевића велики број добровољне антикомунистичке милиције, од којих највећи на положају зоне Пасичина.

Чувени коморански одред, формиран на терену између Бродарева – Б. Поље – Пријепоље, под командом капетана Хусеина Ровчанина бројио је неколико стотина бораца. Заслуга је капетана Ровчанина и његово одреда да комунисти нису успели да пређу Лим, иако су у току 1943-44. покушавали неколико пута. Када је војвода Павле Ђуришић побегао из заробљеништва и састао се са својим борцима у Санџаку а одатле наставио пут преко Н. Вароши, Прибоја, Пријепоља, Бродарева, Б. Поља у правцу Берана, Колашина и у Црну Гору, капетан Хусеин Ровчанин, без икаквих ограничења ступио је са својим снагама у четничке одреде хероја и мученика војводе Павла Ђуришића. Сам је затражио да он са својим снагама први наступа и да пробија фронт Пека Дапчевића, који се нарочито био ушанчио и утврдио на положајима код Мојковца. После вишечасовне дневно-ноћне борбе, прса у прса, капетан Хусеин Ровчанин разбио је комунистички фронт и у тој борби погинуо.

 

400 МУСЛИМАНА ЧЕТНИКА ИЗ УМЧАНА

У штабској чети среског команданта у Коњицу Јова Бабовића са малим изузетком били су муслимани-четници, а у саставу Коњичке четничке бригаде налазили су се муслимани-четници из Коњичке Жупе, Бјелемића и Улошки батаљон. Коњичка бригада бројала је 330 бораца, Коњичка Жупа 200, Бјелемићи 200, а Улошки батаљон 150 бораца. Из Коњичког среза скоро сви муслимани, способни за борбу, били су у четницима. На положају Бјелашнице било је 400 муслимана четника од Умчана у заједници са Вукасовићем. Вукасовић је био командант 2. сарајевске бригаде. У Вишеградској бригади капетана Никића налазило се 200 муслимана четника. У борбама око Неретве-Главатићева потпуковник Јовановић, поред својих 200 бораца, имао је у своме саставу и 200 муслимана-четника на линији Бјелашница – Коњиц – Бијела. Код резервног поручника на положају Девојчин Кук 70, у одреду Куртеша, који је бројао 550 бораца, било је 80 муслимана четника, а у саставу Херцеговачког одреда исто толико муслимана четника.

Као што се из изложеног види, босанско-херцеговачки муслимани из Санџака били су на страни своје прогоњене браће Срба православне вероисповести. Они су активно учествовали у оружаним четничким одредима под вођством бесмртног Драже, писали резолуције и мушки, како доликује оџаковићима и кољеновићима, протествовали против усташког насиља. Многи знани и незнани појединци, махом интелектуалци, на разне начине чинили су неоцењиве користи борби, коју је голоруки Српски народ водио против усташких и партизанских хорди.

Почетком 1942. године образован је у Сарајеву Муслимански четнички акциони комитет од 14 чланова, чија имена из разумљивих разлога ни данас не можемо објавити, јер многи живе и таворе своје дане под Титовим терором.

У самом окупираном Београду био је образован муслимански центар, који је сарађивао у разним видовима са Равногорским покретом и посебним каналима одржавао везе са Босном и Херцеговином. Одласком Мустафе Мулалића, бившег народног посланика на Равну Гору, вођство муслиманског центра преузео је Абдулах Кемура, књиговођа Српске земљорадничке набављачке задруге, кога су партизани убили међу првима при заузимању Београда. Група је издавала илегално и лист ИСТОК под уредништвом Мустафе Мулалића, преко којег је одржавана веза са земљом. Лист се штампао у Дражином главном штабу, заједно са два централна листа: РАВНА ГОРА и РАВНОГОРСКА МИСАО.

Писцу ових редова припада донекле заслуга за успешно функционисање обавештајне службе на терену Босне и Херцеговине, која је дејствовала из Београда, преко проте Божића и Јездимира Дангића, а у којој су радили све сами Срби муслиманске вероисповести.

Подземном раду овог обавештајног центра има се захвалити да су босанско-херцеговачки муслимани били обавештавани о приликама у свету, о стању у окупираној Србији и позивани да у свакој прилици прогоњеном брату укажу помоћ и заштиту. Да није уништена огромна архива комесаријата за избеглице у Београду, којем је на челу био велики српски родољуб и истакнути соколски првак Томо Максимовић, генерални директор светске фирме ”Бата” за Југославију, знало би се нешто више о раду Срба муслимана, како у Београду, тако исто и у Босни и Херцеговини. Комесаријат је саслушавао сваког избеглицу из Босне и Херцеговине, као и из осталих српских покрајина, чијим се исказима морало веровати. Велики број избеглих Срба изјавио је, да су уз помоћ муслимана прешли Дрину и тако избегли сигурну смрт.

Ми смо, износећи ове непотпуне податке о ставу босанско-херцеговачких муслимана за време Другог светског рата, као и о учешћу великог броја муслимана у четничким одредима, извршили своју дужност. Намера нам је да овим сачувамо ову истину од заборава за познија српска поколења. Она ће у миру и слободи, без икаквих предрасуда, и на темељу многобројних и кудикамо убедљивијих чињеница, него што су ове, правилно оценити све те напоре и жртве босанско-херцеговачких муслимана. Тако ће из свега тога извући још један доказ, да су све то чинили као национално свесни Срби муслиманске вере и да нису жалили ни своје животе, када је била у питању судбина српског народа.

И на крају сетимо се Његоша: ”Не пита се ко се како крсти, но чија му крвца грије прси, чије га је мљеко задојило.”

Алија С. Коњхоџић

 

ЈЕДАН ВЕРОДОСТОЈАН СВЕДОК

У Требавском корпусу српских четника, чији је командант био чувени прота Саво Божић, било је и Срба муслимана. Петар Ђокић, један од преживелих бораца из овог корпуса (сада живи у Њујорку) објавио је у ”Равногорском Борцу”, бр. 201, фебруара 1966 године, чланак под насловом ”Прота Саво Божић”, где између осталог пише:

”Плодови те слоге и снаге (Срба православних и муслимана, наша примедба) и данас би не само користили томе крају, већ би се и утростручили, да није дошло до катастрофе Југославије. У томе часу по наговору спољних душмана, организовали се унутрашњи злотвори да униште слогу међу браћом и тековине слободе, правде и напретка. То је проту Саву до срца заболело али не и обесхрабрило. Напротив, са крстом у једној а пушком у другој руци, прота Саво је повео прве заштитнике ојађених и осветнике недужно побијених. У тој невољи, притекле су му у помоћ не само најбоље снаге требавских светосаваца, већ и свесна муслиманска браћа околних села. Ови муслимани су заиста били верни борци и браниоци Династије Карађорђевића, што може да им служи на част и понос. Том слогом браће у невољи, прота Саво је спречио намеру душмана Српског народа, да искористе заблуде прошлости и тадашње интриге, у циљу међусобног истребљења Срба православних и Срба муслиманске вере. Уместо тога, под његовим мудрим вођством, браћа се објединила и заједнички бранила од лажних хришћана – свирепих усташа и истинитих безбожника – бездушних партизана. То братство, тада запечаћено остало је тврдо до данашњих дана, доказано на свим Титовим ”изборима”, да су Срби православни и Срби муслимани, браћа једне крви и једног имена. За ово нека је слава и хвала проти Сави.”

 

ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ И МУСЛИМАНИ

Како је генерал Дража Михаиловић гледао на проблем наше муслиманске браће најбоље ће се видети из следећег телеграма, који је упутио 21. јануара 1945. године Краљевској југословенској влади преко једне од својих непосредних радио веза које је имао с њом. У том телеграму објашњен је став муслимана у решавању југословенског питања. С обзиром да је генерал Михаиловић тај телеграм послао, очигледно је да се сложио с погледима наше муслиманске браће. Изјаву муслимана потписао је један од најугледнијих међу њима. Његово име, нажалост, не можемо објавити пошто се налази у земљи. Та изјава гласи:

”Ми, муслимани Краљевине Југославије, безусловно и непоколебљиво смо за уставно-монархиски облик владавине са династијом Карађорђевића и Краљем Петром Другим на челу.

”Ми смо исто тако за федеративно уређење Југославије на етничком принципу, с трима федеративним јединицама: српском, хрватском и словеначком. Како ми, муслимани живимо искључиво на српском етничком подручју, то је разумљиво, да тражимо да сви неподељени уђемо у састав српске федеративне јединице.

”Што се тиче Босне и Херцеговине, ми тражимо да те покрајине, заједно са суседним српским крајевима, као и са оним срезовима у Санџаку, који и саобраћајно и привредно гравитирају Босни и Херцеговини, образују у српској федеративној јединици једну велику самоуправну област, способну за живот, и са пуном административном аутономијом. Тој области мора се, с обзиром на географски положај и саобраћајне могућности, обезбедити приступ и на море, како на југу тако и на југозападу.

”У културно-просветном погледу ми тражимо да нам се као целини обезбеди пуна верско-просветна аутономија.

”Како су сви наши захтеви оправдани и етнички и историски и основани на потпуно демократским принципима, то смо уверени да ће наићи на пуно разумевање у свима непристрасним круговима и српским и хрватским, и да ће муслимани овим својим ставом допринети свој прилог правилном решењу српско-хрватског питања.

”Наглашавамо да смо већ и као муслимани против комунизма и против терора а за пуну и истинску демократију, у чију победу чврсто верујемо.”

Ова резолуција муслимана, достављена Краљевској влади преко генерала Драже Михаиловића, најбољи је одговор свима онима који данас настоје да прогласе нашу муслиманску браћу Хрватима а Босну и Херцеговину некаквим хрватским покрајинама.

(”Братство” – март 1956.)

 

ЦЕНТРАЛНИ НАЦИОНАЛНИ КОМИТЕТ И МУСЛИМАНИ

На састанку Централног Националног Комитета, одржаном у Српској Грапској, 14. октобра 1944 године, председник Извршног одбора Ц.Н.К. Др Стеван Мољевић рекао је следеће:

”При расматрању нашег питања према муслиманима у Југославији за нас Србе су од важности четири момента која не смемо губити из вида:

”1. ПРВО, муслимани у Југославији броје 1.880.000 душа, с којим се бројем мора озбиљно рачунати и који у случају мудре и паметне државне политике може да буде позитиван фактор у нашем унутрашњем државном животу, као што може да буде и негативан ако се не пође правим путем.

”2. ДРУГО, при узимању питања муслимана у државном уређењу и животу Југославије ваља знати да они у Југославији живе искључиво на српском подручју од Бихаћа и Цазина на северозападу, па све до Ђевђелије на југоистоку – у области Босне и Херцеговине, Раса, Косова и Метохије и Јужне Србије. И, ако се Југославија обнови на федеративној основи, као што мислимо и желимо, онда ће сви муслимани у Југославији доћи у састав српске федералне јединице. То има и ту добру страну што ће се сва питања муслимана у тој једној јединици, на један начин и пред једним форумом моћи да реше. Има то и ту добру страну што су кроз неколико векова заједничког живота Срби православни и муслимани свикли једни на друге и што познају живот и обичаје једни других, што није случај код других.

”3. ТРЕЋЕ, што Ислам према држави има свој став за који би могли рећи да је државотворнији него друга религија.

Шеријатски прописи Ислама, уколико се односе на организацију муслиманске верске заједнице, омогућују пуну самосталност те заједнице за сваку државу напосе, тако да свака држава која има муслиманског живља може за тај живаљ имати и потпуно аутокефалну исламску верску заједницу, потпуно независну и у којој другој црквеној власти изван те државе. То је по Југославију врло повољан моменат да муслимани, осим оних на Косову и Метохији, немају никаквих центрифугалних тежњи. Југославија им јесте и остаје једино огњиште и једина отаџбина.

”Ислам у погледу појединаца тражи од њега као држављанина у позитивном смислу више него многа друга религија, јер обухвата све стране његовог живота – тражи од њега ред, рад и покорност законима. Ми, ако желимо да наши муслимани буду добри држављани и добри људи, морамо од њих тражити у првом реду да буду добри муслимани.

”4. ЧЕТВРТО, муслимани у Југославији зближују нас са још двема муслиманским државама на Балкану – Албанијом и Турском, што чини још једну снажну компоненту за Балканску заједницу. Јер, Ислам који апсорбује и регулише својим прописима највећи део живота својих верника веже из више међусобно него икаква друга религија.

”То су четири момента који говоре за што теснију и срдачнију сарадњу Срба православних и муслимана у Југославији”.

(”Братство” – јули 1956.).

Инж. Владимир Зечевић (Чикаго)

(БРОЈ 262, ЈУН 2004)

наставиће се